Владика Николај (Велимировић)

ЋУТАЊЕ МЛАДОГ ИСУСА

У гласу је сила, Теодуле. Али је сила и у ћутању.
 Није подједнака сила ни у гласу ни у ћутању. Зависи ко говори и о чему говори, и ко ћути и зашто ћути. Глас злотвора и глас свеца Божјега немају једнаку силу. И ћутање разбојника који зло смишља није равно ћутању добротвора који о добру мисли.
 Кад је Бог Отац одговорио Исусу: и прославио сам и опет ћу прославити, уплашени народ повика: гром загрми. А кад је пророку Илији говорио Бог на Хориву, говорио је тихим и танким гласом.
 Какав је био глас Исусов? Понекад тих, понекад јак, понекад страшан но увек проницљив до сржи у костима и чаробан. О таквог гласа суше се бесплодне смокве; од таквог гласа расте цвеће усред ђубрета и трња. Глас Сина Божјег као и глас Оца.
 Ћутање Исусово најдуже је поглавље Његовог живота на земљи. Тридесет пуних година испунио је Он ћутањем.
 Он је хтео испунити законску правду, као што је рекао Јовану на Јордану: Остави сад, јер треба нам испунити сваку правду. На Истоку је закон био, да се нико не јавља као учитељ народа пре навршетка тридесет година. И ову “правду” хтео је Исус испунити и зато је ћутао до своје тридесете године.
 Ево говорљивом Западу поуке, као хлеб потребне. Јер на Западу нема тога ограничења, него и дечаци и пре навршених 20 година намећу се за учитеље, судије и књижевнике. А када ненаучени и неискусни почну учити народ, тешко се може очекивати добро. На Истоку се људи брже развијају него на Западу, и скорије достижу зрелост, телесну и духовну. Познато је, да се у Арабији и Индији брак склапа у 12 година старости. И место да се и на Западу задржала у сили ова источњачка норма, да нико не може учити народ пре своје тридесете године, или чак да се сразмерно повисила, она је сасвим укинута. И тако се остварила на Западу реч библијска: И дјеца ће вам бити судије.
 Само једном у току својих 30 година Господ Исус прекинуо је ћутање. Кад му је било дванаест година, о празнику пасхе у Јерусалиму, Он се нашао у храму међу учитељима и старцима, слушајући ове и постављајући им питања. И сви који Га слушаху дивљаху се Његовом разуму и одговорима. Три дана тражила га је мајка Његова пресвета Дева Марија са Јосифом, док Га најзад нису нашли у храму. Зашто сте Ме тражили, рече им Он? Зар не знате да Мени треба у оном бити што је Оца мојега? А они то не разумеше. И сиђе с њима и дође у Назарет, и бијаше им послушан, и напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.
 Нашто овај прекид ћутања Исусова у 12. години, Теодуле? И нашто ова блистава сцена у храму, пред учитељима закона и старцима јеврејским, кад она није имала никакве видне везе са Његовом доцнијом учитељском мисијом? И зашто је то евангелист Лука записао?
 Тако је хтео Бог Отац, који је промишљао о Сину Свом Исусу и гледао далеко у будућност. Провидео је Отац небесни, да ће вечни гонитељи и клеветници Сина Његовог раширити лажи о Исусу, да је младост провео у Индији и да се тамо од јога и факира научио мудрости као и вештини да чини чудеса. Или зар ниси, Теодуле, видео у огромној клеветничкој литератури против Исуса књиге са насловом: “Исус у Индији”, или “Исус међу јогама индијским”, или “Исус у Тибету” и тако редом? Циљ неверника и клеветника, Јудинога кова, сасвим је јасан: доказати да Исус Христос нити је што ново рекао нити је што оригинално учинио, што пре Њега није речено и учињено у Индији. Према томе, Он није ни Месија, ни Спаситељ света, ни оваплоћени Бог, но ученик Индије и један од безбројних индијских философа и јога.
 Да би се то унапред обеснажило, и да се хришћани не би збунили пред оваквим измишљотинама и клеветама, по Божјем Промислу, јавио се дванаестогодишњи Исус у храму јерусалимском пред јеврејским учитељима и старцима да их све задиви својом мудрошћу. И, опет по Божјем Промислу, ту сцену записао је свети Лука, у свом евангелију. Значи да је Исус у својој дванаестој години био у Назарету, у роду своме и код куће своје, и да је још тада био мудар премудар, не потребујући никакву Индију да Га учи мудрости. Да није био у Индији пре тога? То је немисливо. Јер шта би дете испод 12 година чинио у Индији де се у манастире нису примала деца? Уз то још је јасно из описа Лукиног, да је Исус и пре своје 12 године ишао у Јерусалим сваке године са родитељима о празнику пасхе.
 А да Исус није ни доцније, између 12. и 30. године, нигде путовао у туђе земље, види се опет из еванђелских речи. Види се прво, да су Марија и Јосиф много бринули о Њему, и да нису могли лако поднети растанак са Њим ни за два или три дана. И рече Му мати: Сине, што учини нама тако? То јест, што се одвоји од нас за неколико дана. Ево, отац твој и ја са страхом тражисмо те.
 Брижна и нежна Мајка!
 Зар би тако брижни родитељи дозволили, да Исус оде у Исдију а да они са Њим не пођу – ако се већморало ићи? Они су са Њим и у Египат бежали испред крвавог Ирода, и са њим у Египту живели.
 И друго, богонадахнути евангелист пише, да после оне појаве Исусове у Јерусалиму, Он сиђе с њима у Назарет, и бијаше им послушан, и напредоваше у мудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.
 Остао је дакле у Назарету до 30. године своје, послушан матери својој и старцу Јосифу, трудећи се као занатлија на послу дрводељском и – ћутећи.
 Заиста, није Он имао шта учити у Индији, ни у Египту, ни у Јелади, нити у ма којој земљи, па чак ни у Палестини, својој земној домовини. Него се учио у земљи Ћутања, у души својој, у којој је стално вејао Дух Божји. Онај исти дух Божји, помоћу Кога је Он зачет телесно у телу свете Матере своје, није остављао ни за тренут душу Његову. Тако је Он растао у премудрости од Духа Светога и не требаше нико да Га учи. Научен од Духа Светога Он знађаше шта је у сваком човеку, и заиста не требаше нико од људи да Га учи.
 И шта би се Он могао научити у Индији? Гле многи од нас знају оно што зна Индија, и с тугом осећају да је то недовољно.
 Индијани говоре: ваплоћење Бога и јављање као човека нама није непознато. Бог Кришна много пута се ваплоћивао и ходио међу људима и учио људе. Авај, чему их је научио? И од чега их је спасао, кад и дан данас Индија, земља Кришнина, грца у јаду и очајању, уздишући на овај живот и чезнући за Нирваном, за неживотом и небићем? Какав је то Бог, који се тако често ваплотио и по земљи ходио, кад није могао судбу човечанства на боље изменити?
 Па кажу, и бог Шива се много пута ваплотио и међу људима живео, и људе учио! Чему их је учио? Ничему, сем очајном уверењу, да овај свет, бесконачан у времену и пространству, јесте и остаје лавиринт без врата и без прозора. И да су сви богови онако исто беспомоћна и очајна бића као и људи. То је потврдио и Гаутама Буда, кад је рекао, да је он дошао да спасава и људе и богове и демоне (са Маром архидемоном) од Самсаре битисања и живљења.
 Ај, Теодуле, наша мајка Индија нема нас чему научити. Она мора одбацити све басне о боговима, који не могу да спасу ни себе ни људе. Сви богови њени јесу демони, који држе људе у мрежи својих обмана и у оковима своје немилосрдне власти.
 Наша мајка Индија мора прихватити онога Бога, који је толико моћан, свемоћан, да му је довољно да се само једном јави у телу као човек међу људима па да изврши спасење рода људског. Јер није прави Бог као човек гувернер једне области који мора много пута посетити један град да би поправио ћуприју у том граду, па да ћуприја ипак остане непоправљена. Него Бог је Бог, један и јединствен, свемоћан, свемудар, свеправедан, свемилостив, вечан, неодољив, страшан, пречист, човекољубив.
 Ваплоћење таквога Бога у свету јесте датум који се не понавља у историји човечанства, не, ни у историји васионе.
 Такав Бог, коме је све могуће што намисли и што рече, јавио се у свету пре близу 2000 година. Као Син Бога Свевишњега, и као Бог од Бога, Он се оваплотио од Духа Светог и Деве Марије, и родио у пештери Витлејемској. Тридесет година провео је у ћутању, у беспрекорном унутарњем општењу са Својим Оцем и Духом Светим док се у одређено време није јавио на своју мисију у свету.
 То је једини и прави Месија и Спаситељ света. Нити је други дошао нити се бољи може очекивати.