Пут класичне јоге и покајање

За атеистичку свест, у духовном смислу незналачку, религије су једнаке.  У нашем друштву, као последица тога, влада опште распрострањена предрасуда да све религије имају исти циљ. Окултизам свесрдно подржава овакав став, тврдећи да све религије различитим путевима воде једном те истом циљу. Велики реформатор хиндуизма који је живео у XIX веку у Индији, Рамакришна, учио је да су богови разних религија у суштини исти пошто све религије говоре о истом Богу. По његовом мишљењу, они људи који тврде да је само њихова религија истинита, личе на слепце у причи о слону: “Четворица слепих пришли су слону. Један је додирнуо ногу слона и рекао: слон личи на стабло. Други је додирнуо сурлу и рекао: слон личи на дебелу батину. Трећи је додирнуо стомак слона и рекао: слон личи на огромно буре. Четврти је додирнуо уши и рекао: слон личи на велику корпу. И почели су да се свађају какав је слон у ствари” .
 У овој причи се подразумева претпоставка да сва четири слепца имају урођено, неотуђиво право познања слона, макар и чулом пипања. Они се односе према слону добронамерно, поштено, док им он спокојно даје могућност да га опипају. Ништа, сем слепила, њима не смета. У односу на слона можда и јесте тако, али не и у односу према Богу.
 До грехопада првих људи све би могло бити тако како нам прича Рамакришна, но људи су згрешили у односу према Богу, и изгубили право на непосредно “опипавање”. Не верујући Господу, а верујући сатани, они су направили избор и пали под власт лукавог духа. Сада им је он подметнуо себе, лудо се смејући слепим људима, радујући се њиховој свађи поводом онога што су опипали. Сагрешивши, људи су предали себе под власт сатане који је путем греха добио тачку ослонца у деловању на нас, и у том стању ми не можемо бити уверени да ли су сви наши доживљаји – од Бога.
 Осим тога, Бог – није слон, коме је потпуно свеједно разумеју ли га слепци или не. Онима који су се одвратили од сатане и покајали се за грехе отаца својих, Он се сам јавља и на сваки се начин стара да би ми, колико је то могуће и корисно за нас – имали јасну истиниту представу о Њему. И више од тога, Он сам узима на себе наше грехе и сам чисти наше духовне очи. Но, само у случају ако смо се покајали и напустили греховни пут својих прародитеља. У причи о четири слепца нема речи покајања и подразумева се да је процедура познања твари (слона) једнака “процедури” познања Творца.
 Због тога није необично, што у класичној јоги – конкретном “руководству” ка “хиндуском” спасењу – не налазимо оно што је присутно у хришћанству. Али није правилно преносити методе које је човек разрадио приликом изучавања створеног света на познање самог Творца и размишљати о њему онако како размишљамо о земним тварима, ма како то “научно” да је. Да видимо шта претходи процесу медитације или дјане – главном средству јогичког, “духовног виђења”, уз помоћ које јога постиже, или претендује да постигне истину, разликујући лаж од истине. У класичној сав процес “саморазвоја” или јогичког “спасења” (циљ јоге је ослобођење од патње, што је слично спасењу) могуће је сврстати у осам ступњева:
 1) Јама (уздржање); у себе укључује:
 а) уздржање од наношења штете свим облицима живота,
  б) правичност у мишљењу и говору,
 в) забрану крађе,
  г) контролу чулних жеља и страсти,
 д) непримање поклона,
 2) Нијама (култивисање добрих навика) укључује:
  а) прочишћавање тела купањем и узимањем само чисте хране (вегетаријанство), прочишћење ума развијањем дружељубивости, добронамерности, бодрости, чињењем добра другим људима,
  б) стварање навика да будемо задовољни оним што долази само од себе, без сувишних напора,
  в) умртвљење тела, то јест стицање навике неосетљивости на хладноћу, топлоту итд,
  г) навика редовног читања религиозних књига,
  д) контемплација о Богу.
 3) Асана (физичке вежбе): овладавање различитим положајима, међу којима су посебне позе важне при медитацији.
 4) Пранајама (овладавање дисањем): развијање способности удисања, издисања, посебног ритма задржавања дисања, ради овладавања нарочитим начинима дисања погодним за медитацију.
 5) Пратјахара (одвајање чула од објекта): развијање способности негледања отворених очију, неслушања усред буке, уопште нереаговања на спољашње надражаје.
 6) Дхарана (усредсређивање ума на жељеном објекту): развијање способности усмеравања пажње.
 7) Дјана (медитација): развијање способности созерцања неког објекта у непрекидном временском трајању без прекида.
 8) Самади (сједињење ума с објектом созерцања): развијање способности путем медитирања до степена кад се губи осећај одвојености објекта и созерцатеља – они као да се сливају у једно; самади је сједињење с Апсолутом “сједињење ограниченог ја са бесконачним и апсолутним постојањем”.

 Ових осам ступњева јоге дати су у књизи “Увид у хиндуистичку филозофију” Д. Дата и С. Чатерђи.

 Јасно је уочљиво да ових осам ступњева јоге могу бити подељени на три дела: 1) морални (1 и 2); физиолошки (3 и 4); психолошки (5, 6, 7, 8). Од њих, само морални аспект може бити упоређен са православним “методама”. Иако се у православној аскези помиње способност усклађивања дисања с молитвом , чак и став при молитви , никакве сличности са пранајамом и асанама у њима нема.
 “Умно делање”, или “Исусова молитва” има одређену малу сличност са праксом медитације – и тамо и овде ми имамо непрекидно задржавање пажње не “објекту” (ако уопште Господа Исуса Христа смемо назвати “објектом”). У аскези се та усмереност пажње зове “чување срца”, “држање пажње”. Али, сви ови методи са сопственом психом и телом, представљају “припремање њиве”, док сам Господ не посеје зрно, под условом – да смо се покајали! То најважније ми нећемо наћи ни у етичком ни у психолошком делу јоге. При медитирању је неопходна усмереност пажње; при молитви, она је такође неопходна, но савршено недовољна. Осим пажње, у молитви је још потребно благодарно и скрушено срце . – Без скрушености срца (као последице покајања) и Исусова молитва може бити погибељна , може одвести у безумље и самоубиство. У том погледу покајање се јавља као кључни моменат – који одваја јогу од православне аскезе, и може се догодити потпуна погибао јогина у његовој пракси.*
 Покајање – одвраћање од сатане, и обраћање к Христу – представља тачку ослонца православног спасења. Тај избор, важан не само за земни живот, него и за вечност, учвршћује се Светом Тајном Крштења која отвара човеку приступ ка другим светим тајнама, неопходним за исцељење његовог целокупног бића. Најважније место међу свим тајнама припада тајни Светог Причешћа. Налазимо ли ми нешто слично у јоги? Очигледно, не! Православље се и разликује од свих других религија поседовањем спасоносних тајни за душу човека.
 Говорећи о покајању као најважнијој одлици Православља дужни смо навести да неки правци јоге такође говоре о њему  али то је само зато да човека уведу у заблуду, човека формираног у хришћанској традицији, јер смисао ток “покајања” сасвим је далеко од смисла хришћанског покајања. Ево шта о томе каже Рамајананда. “У јоги, покајање се састоји у добровољном самонаметању ограничења и страдања, што не значи обавезно наношење и телесног бола. Да би донело истинску корист духовном развоју човека, покајање мора да буде у складу са учињеним грехом” ... “Ако ви злоупотребљавате алкохол и тиме наносите штету вашем телу, грешите и заустављате сопствени напредак. Ако се одвикнете од алкохола, то је покајање. Употреба дувана смета вашем јогичком развоју, и тако, ко се одрекне пушења – чини то путем покајања.

 Као што видимо: овде нема ни речи о Богу. Овакво “покајање” није покајање у хришћанском смислу речи, у којем “борба с грехом се мора испољити у разоткривању своје душе пред Богом и људима зато што је корен сваког греха у самољубљу и самозатворености човека” . То уопште није покајање, него аскетизам који се практикује себе ради, а не Бога ради, ради овладавања и потчињавања своје телесне природе себи, својем “ја”, а не Богу, како би човек постао над-човек, узвисио се над другим људима, достигао стање божанства. Све је ово – израз самољубља и егоизма. Тако, Шивананда у књизи “Самади-јога” пише да је, ради постизања коначног циља јоге – самадија – потребно, између осталог:
 - ни са ким не општити мислима, речима, делима;
 - развити равнодушан однос према свему;
 - не бринути о било чијој срећи или несрећи;
 - не везивати се за ствари и људе.
 Стиче се утисак, да јога поставља идеал достизања личног блаженства путем одвајања од других људи, без обзира на њихове невоље или радости. Спаситељ нам није заповедио да развијемо равнодушан однос према људима, него љубав и не да се затворимо у себе, већ да носимо бремена један другога, директно указујући да нема веће љубави од оне кад човек душу своју положи за ближње своје (Јн. 15, 13). И апостол Петар је говорио: “И ако имам дар пророштва и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру и горе премештам, а љубави немам ништа сам” (1. Кор. 13, 2). Као што видите, јога нас одводи у неком другом правцу.
 Наука јоге признаје постојање Бога, мада је његова улога пасивног посматрача у делу јогичког “спасења”, тако да се и само поклоњење Богу јавља као “једно од средстава коначног достигнућа самсдија” . Бог се схвата врло особено. Јога каже: “Бог постоји; постоји као једна Душа, различита од свих осталих душа, и Он јесте вечни Властодржац свег створеног, вечно слободни Учитељ свих учитеља . Он јесте “Вечна Душа (Атман) недоступна патњи и последицама деловања и жеља”  , “неограничено знање” , “једини Учитељ неограничен временом”, “Учитељ бесконачног закона” . У свим овим атрибутима – ни речи о љубави, о томе да је Бог пре свега – Љубав. Да није сатана тај Бог о коме говори јога, бог знања, а не Љубави?

 Свакако, у јоги се осећа укус хладног расуђивања и рационализма на путу ка Богу и човеку. Сличним интелектуалним ставом према Богу одликује се будизам, у чијем учењу такође не налазимо покајања.

(Православни пут спасења и оријентално-окултне духовне технике / Ступањ духовног виђења, “Стаклене очи Индије”, Светигора, 1997)