САИ БАБА КОД  НАС

У Београду је од јануара 1991. године присутан Саи Бабин центар. По њима, Саи Баба је “живи бог”. То је човек који каже: “Сва имена и ликови Бога су моји”, у шта његови следбеници и верују, као и у то да је дотични пророк и свезналац. Каква је његова пророчанска моћ, видело се по тврдњи, која се у нашој штампи (”Свет” 248, “Дуга” 440) појавила 1991. да ће бивша Југославија опстати, и да ће се у њој ујединити све светске религије.

 Саи Баба, који проповеда само једну религију – “религију љубави”, и који каже “Ако уважавамо само свој облик вере, то је као да уважавамо само своју мајку и ничију више”, желео је да се на ушћу Саве у Дунав подигне храм мира са пет купола за пет светских религија. Нудио је да се направи “нови крст”, кост од лотосових латица са срцем уместо Христа, јер “Христа треба скинути с крста да би човечанство даље напредовало” (“Напред, па у кречану!”, каже народна изрека).

 Главни представници Саи Бабе у Србији били су Младенка Матовић и Весна Крмпотић. Занимљиво је да се Миља Вујановић хвалисала познанством с њим и даром који јој је Баба послао.

 Хрватска песникиња Весна Крмпотић и даље је главни проповедник Саи Бабе. Не пропушта ниједан интервју да га не помене. Тако је у интервјуу датом књижевним новинама “Дисово пролеће” у Чачку (бр. 27/97), истакла: “Један је једини увјек био мој учитељ. Само што ја тога нисам увијек била свјесна. Тај Један једини носи сва имена која је човјек Богу икад надјенуо. Можете га /.../ назвати Истином. Тренутачно, његово је земаљско име Сатја, што значи Истинит (Сатја Саи Баба, нап. аут.). То значи: тренутачно је утјеловљен у овој нашој земаљској димензији, доступан нашим осјетилима, као што је то био пре двије хиљаде година у Палестини, као што је био прије пет хиљада година у Индији, и као што је био давно и давно у добима која сматрамо митскима.”

 Поред тога што верује да је њен гуру Саи Баба некад био “Христ” и Кришна, Весна Крмпотић тврди: “То није никаква нова вјера, никаква хереза, или како то већ нетко назива. То је препознавање Истога у свим религијама, у свим духовним стремљењима. А што је то? Па то је љубав. По томе се препознајемо. ПО ТОМЕ СМО СВИ ИСТЕ ВЈЕРЕ” (подвлачење наше, нап. аут). Крмпотићева сматра да ју је гуру – “бог” Сатја вратио у “кршћанство”, и да је “Бабин ашрам мјесто које је модел како би требао функционирати свијет. Принцип је тога мјеста међусобна сарадња и рад на себи /.../ Свега тога не би било кад на челу ашрама не би стајао нетко тко својим животом потврђује истинитост свога наука о братству људи и очинству Бога”. Пошто је наша јавност делимично већ упозната са бабистичком сектом, у интервјуу датом “Блицу” 21. фебруара 1997. Весна Крмпотић каже: “Што се тиче учитеља Универзалних вриједности... као што се јеврејска црква није требала плашити Исуса Криста, тако се ниједна црква не треба плашити Саи Бабе. Он враћа људе религији, свакога оној којој по рођењу припада. Али под једним увјетом: да другима признам једнако право да Апсолут зова својим именом”.
 У истом разговору, као и у оном претходном, Крмпотићева је говорила о свом дечјем роману “Троочица” (треће око, омиљени мотив окултиста; то би, вероватно, требало да буде окултна замена за Мајку Божију Тројеручицу, заштитницу Срба). За 23 дана она је написала роман о анђелима “светлости” који силазе на земљу да је спасу. Неки су у људским телима, а неки не, али су свесни свог задатка. У разговору за “Дисово пролеће” испоставља се да је то војска Новог Доба. Она каже да су та деца “разасута свуда по планети, мале централе енергије које чекају свој тренутак да постану чујне и видљиве”...
 Све то лепо звучи. Ко од нас није за мир, добру вољу, светлост? Али, време је да видимо да ли је Саи Баба тај који ће мир, добру вољу и светлост донети људима...

Кобрино дете – Саи Баба

 Тал Брук је две године био један од најближих ученика Саи Бабе који су му пред ноге дошли са Запада. Он је писао о њему, наступао у јавности, сведочио да је реч о “живом богу”, а онда је дошао тренутак уразумљења – Брук је схватио ко је Саи Баба. Последњи ниво “иницијације”, рекли су Бруку, јесте хомосексуални однос са оним који је себе прогласио ваплоћеним јединством мушко-женског (Шива-Шакти) начела – са самим Саи Бабом. То је била кап која је превршила меру – Брук је у свему видео демонску лаж, и вратио се у САД, где је написао књигу у којој разобличава индуског демонског месију.
 Брук каже да су Индуси одушевљени Бабом. Индијски богаташи, власници банака, фабрика и медија, калањају му се и новчано га подржавају, чиме се његова мисија успешно наставља свуда, а нарочито на Западу. Овај бивши следбеник је од својих индуских саговорника често слушао: “Чак и најбољи од гуруа су новчанице од хиљаду рупија. Али Баба је лотос са хиљаду латица. Он је Парам – Брахман, Шива – Шакти, Багаван” (све су ово имена за Бога, нап. прир.).

 Саи Баба је рођен у селу Путапурти у области Пенукунда. Само име села значи “град – мравињак у коме змије живе у мравињацима”. Читав крај је препун кобри, које се обожавају, јер ове отровнице симболизују бога уништења, Шиву. У тренутку кад се Баба родио, 23. новембра 1926, један индуски астролог је рекао да небо показује знамења великог значаја. Познати гуру и мудрац Шри Оробиндо имао је виђење светлости која с неба силази у област у којој је Баба рођен. Поред бебе у колевци је била нађена кобра, знак Шиве, и дете је посвећено многим божанствима, а нарочито Шиви. Иако није било из касте брахмана, ова знамења су учинила да су многи сматрали као да је дете брахманско.

 Право име му је било Стајанарајана Раџу. Кад је имао осам година, његови школски другови су се окупљали око њега да би добили слаткише које је он примао – ниоткуда. Питали су га како је могуће да има све те слаткише, а он је одговарао да му извесни дух, “Грама Шакти”, доноси шта год пожели. Једне прилике учитељ га је казнио стајањем крај табле. Кад се час завршио, учитељ није могао да се помери са столице – као да га је неко приковао. Осећао је присуство духа који му не дозвољава да мрдне. Тек кад је замолио Бабу да га ослободи, то му је омогућено. Глас о овоме проширио се по читавом суседству.

 Као дете, Баба је глумио разне ликове у сеоској глумачкој трупи, која је играла представе о боговима.

 8. марта 1940. године увече, дечак је одједном почео да стравично вришти и колабирао је. Изгледало је као да је без свести. Читаве ноћи остао је тако. Окупљени људи, забринути због онога што се десило, тврдили су да га је обузео зли дух који обитава у оближњој пећини Мутјалама. Пожурили су да принесу жртве демону да би дете било остављено на миру.

 Дете је почело да виђа штошта, да говори мудре изреке на санскрту, цитира свете списе, а често је ћутало, ни са ким не општећи. Повремено му се тело крутило, постајући сасвим несавитљиво. Лекари из оближњег Анантапура нису знали шта да мисле. Астролози су рекли да га је обузео зли дух.

 Његов брат довео је егзорцисту у кућу. Дечак му је рекао: “Дођи, ти који ме сваког дана обожаваш, и сад, кад си дошао, твој једини посао је да ме обожаваш и да одеш”. Егзорциста је побегао.

 У породицу је улазио све већи страх. Сељаци су тврдили да је дечак под утицајем враџбина. На крају, одвели су г код познатог “скидача” чини у суседно село Браманапали. Егзорциста му је обријао главу, насликао “Х” (текст пише ћирилицом, прим. моја) на челу и почео са разним физичким мучењима, која су за циљ имала “изгон злог духа”. Баба је трпео као да не осећа никакав бол. На крају, родитељи нису више могли да гледају страдање свог сина, и одвели су га кући. Његово чудно понашање се наставило. Неки пут је био тежак као десет људи, а неки пут лак као “лотосова стабљика”. Препирао се са одраслима, откривајући им њихове тајне грехе. 23. маја окупио је чланове своје породице и ниоткуда, њима на дар, материјализовао слаткише и цвеће. Суседи су дотрчали у кућу – и њима је дао поклоне добијене ниоткуда. Његов брат, запањен и уплашен, узео је штап и почео да га удара, говорећи: “Јеси ли ти бог, злодух или лудак?”

 Дотадашњи Стајарананда Раџу је рекао:
 - Ја сам Саи Баба. Припадам Апастамба Сутри, школи мудрог Апастамбе и у духовној линији сам Бхарадваџе. Ја сам Саи Баба.
 Устврдио је да је реинкарнација једног од најмоћнијих индуских људи-богова, Саи Бабе из Ширдија. Одвели су га код једног поклоника Ширди Саи Бабе у суседно село. Индус је на почетку био скептичан, а онда је дечак материјализовао вибути, змијски прашак. Човек га је запањено гледао. Осетивши да Ширди Саи Баба говори кроз њега, упитао га је: “Шта ћемо с тобом?”
 Одговор је био:

 - Клањајте ми се. Сваког уторка. Испразните своје умове и домове мене ради.
 Следећег уторка, затражио је од присутних да му у руке ставе прегршти цветова јасмина. Бацио их је у ваздух. Кад је цвеће пало на земљу, исписало је његово ново име: Саи Баба.

 Бабина слава је расла, и ускоро су многи веровали да је он Калки, последи аватар. Тврдили су да је у њега ушао моћни дух који је обитавао у једном Шивином лингаму (каменом фалусу). То су потврђивали чињеницом да Баба у утроби има мноштво лингама, каменова јајастог облика, које материјализује пред присутнима – падне у транс, тресе се и тресе, а затим лингами излазе из његових уста.

 Индустријска и трговачка елита из Бомбаја и других места била је одушевљена Саи Бабом. Чак и неки скептици, попут доктора Багавантама, кандидованог за Нобелову награду за нуклеарну физику, почели су да га сматрају божанским после чуда које су видели – на пример, Баба је рекао физичару да у руке узме шаку песка и песак се претворио у примерак светог списа, “Багавад Гите”. Својим ученицима Баба је говорио: “Ја сам утеловљење истине /.../ Не поредите моју моћ с бедним моћима магова. Моја је моћ божанска и нема граница. Ја имам моћ да земљу претворим у небо и небо у земљу. Али то не чиним јер за то немам разлога”.

 Прилазио је својим бактама и говорио им: “Дошли сте овде због љубави, због мајчинске љубави која вам недостаје? Ја вас волим више него хиљаду мајки. И хиљаду пута више од ваших мајки.” Такође: “Крв ћу своју дати за вас”.

 Ово је људе врло привлачило, нарочито усамљене и рањене Западњаке. Они су у Баби видели оца, мајку, бога, чудотворца; тако је, за многе, и данас. Баба материјализује предмете, вибути, лингаме; тврди се да може да претвори воду у бензин.
 Пре но што читаоцу на увид ставимо исповест Тала Брука, да видимо шта би нам о његовим моћима, које он, очито, има, рекло православно Предање.
 Овде је реч о демонским силама које су индуског несрећника изабрале за свог гласноговорника и чудотворца, претечу антихриста. То се види по чињеници да су га најавили врачари – астролози, да га је претходник, маг Оробиндо, предсказао као “наследника”, и да му је у колевци нађена кобра – змија, древни символ сатане. (Сетимо се Благог Господа неба и земље, Који се рађа међу јагањцима, и Који ће, по речи Божјој прамајци Еви, “сатрти главу змији” (Пост. 3,15)). С њим зли духови чине “чуда” још као с дететом: ђаво му са ко зна ког краја света доноси слаткише и цвеће, чиме Баба одушевљава децу и комшије. Познато је да демони имају огромне моћи, и да могу да упливишу и на материјални свет; да би их понизио, Свети Јован, владика новгородски, молитвом је принудио једног демона да га за ноћ пренесе у Јерусалим и врати у Новгород, што је ђаво, стењући од мржње и беса, морао да учини.

 Коначне моћи Саи Бабе је добио кад је ђаво ушао у њега, што су приметили и његови родитељи, његов брат, као и комшије – зато су га и водили код егзорцисте. Међутим, овај “егзорцизам” је био бесмислени пагански обред, то јест пуко мучење детета. (Како сатана може да изгони сатану, рекао би Господ.) Да је у Бабу ушао ђаво, види се по томе што је одмах почео да погађа тајна дела људи, да говори измењеним, нељудским гласом, док му се тело кочило, неки пут тешко као да припада десеторици људи.

 У житију Светог Јована Кронштатског (упокојио се 1908. године), једног од највећих светаца новијих времена, наводе се многи примери исцељења ђавоиманих људи које је молитвом творио Свети Јован. Да видимо како је то изгледало, да би нам Саи Бабина укоченост постала јаснија.

 Гардијски пуковник Евгеније Михаилович Жилкин испричао је следеће: “Сродница моје жене, из фамилије Шохових, у Петрограду, оболела је од потпуног душевног растројства, које се нарочито изражавало у нетрпељивости према свему светоме; болесница је мрзела Цркву, Свето Причешће и молитву. Болест се толико компликовала да је болесница легла у постељу, а њени укућани су стално морали да бде над њом, да не би у наступу лудила дигла руку на себе. Крст који је о врату носила више пута је збацивала са себе, тако да су јој га најзад скинули, јер је постојала опасност да се њим задави.

 Тетка моје жене, знајући за њен негативан став према позиву и доласку оца Јована, без њеног знања обрати се оцу Јовану са молбом да посети болесницу и помоли се за њено оздрављење. На опште чуђење свих у кући, болесница је у дан и час доласка оца Јована дошла у стање особитог узбиђења, потпуно јасно и одређено осетила на даљини долазак оца Јована и говорила: “Ено га, спрема се, облачи се, иде”. А после неког времена: “Ево га, стигао је”, и почела да се дере на сав глас: “Не треба, не треба!” (Саи БАба је, да напоменемо, кад су сељаци у њему препознали злодуха и пошли да донесу кокосов орах ради приношења жртве демону са молбом да изађе, то видео на даљину и о томе говорио присутнима).

 Свети Јован Кронштатски је Марију излечио молитвом и Светим Причешћем, и зли дух је одмах побегао.

 1882, по сведочењу Евстатија Андрејевича Ковеског, Свети Јован је изгнао злодуха из једног сељака који је, ђаволом у себи, био тако снажан да су десеторица људи морала да га држе како се не би отргао. Из његовог грла су излазили животињски крици све док се Светац није помолио и спасао га милошћу Божјом.

 Монахиња Марија (Родевич) прича ово: “У цркву је улетела бесомучна жена. Отац Јован јој приђе, али се она баци на њега, савије га до земље и повуче неколико корака. Отац Јован је био веома блед у лицу, али је није пуштао из руку. Страшним гласом из беса она је довикивала: “Ја сам стар... Она је смртни грех учинила, нећу да изађем!”... Али, на послетку, почела се смиривати и опет из беса запитала: “Куда да идем!” А баћушка са победничким осмехом одговорио му је тихо: “У бездан!” Тиме се исцељење завршило”.
 Одавде видимо откуд Саи Баби туђи глас после поседнућа. Из њега је говорио ђаво.
 Многобројни описи поседнутости демонима у житијама светих сведоче да се ђавоиманост пројављује и преко укочености и неосетивости тела. Злодухом опседнути често повраћају разне предмете (рецимо, перје). Одатле лингами у утроби Саи Бабе.
 То што ради Саи Баба, могли су да чине и многи магови некад. Тако је Свети Кипријан (слави се 2. октобра), пре но што се обратио у Хришћанство, толико овладао црном магијом да је могао да наводи градоносне облаке на читаву област која би му се успротивила.

 Према свему реченом, јасно је ко је Саи Баба – ђаволски чудотворац, чија сила потиче од самог сатане. Његова присутност нам јасно говори да је близу доба антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства, који ће, како пише у Откривењу Јовановом, моћи да своди огањ с неба, да би задивио и застрашио своје следбенике.
 А сад да видимо шта нам о Саи Баби каже сам Тал Брук, његов бивши гласноговорник... После тога, моћи ћемо да прочитамо и исповест једне Србкиње, која је веровала овом демонијаку, следећи савете Весне Крмпотић, Бабинепропагандисткиње у нас.

(из књиге “Стаклене очи Индије”, Светигора, Цетиње, 1997)