Богдан Тодоров

Сатанисти - овде и сада

Замислимо овакву сцену:

Глуво доба ноћи. Врата цркве су полуотворена, а кроз прозоре се види светлост свећа; рекло би се да је служба у току. Датум у календару, међутим, не упућује на неки црквени празник са бдењем. Ономе ко се усуди да уђе, указује се необичан призор. Најпре, на зиду виси Христово распеће окренуто наглавачке. Иконе су скинуте са зидова и разбацане по поду. Око олтара леже поломљени крстови. Иконостас је разваљен, светлост потиче од свећа окренутих наопако. На олтару лежи гола девојка, раширених ногу, а изнад главе јој се налази слика ђавола са главом јарца или вола. Службу води човек обучен у црно, који између девојчиних ногу држи хвалоспеве у част ђавола, уз подршку присутних. Читава служба - а реч је о служби припадника секте сатаниста - изводи се тако да представља изврнут ритуал хришћанског богослужења, и то све до самог краја: уместо да целива олтар - часну трпезу, "свештеник" сексуално целива голу девојку, што после њега чине и сви мушки учесници ритуала који то желе, и то је увод у општу оргију. Да би на читав ритуал остала и трајна успомена, црквене књиге се раскупусавају и наливају уљем и водом.

Овај опис као да потиче из мрачног средњег века, из бележнице инквизитора, а представља признање изнуђено под мукама од несрећника оптужених да су вешци и вештице. Могло би се такође претпоставити да представља истргнут део из синопсиса за неки холивудски филм страве и ужаса. Међутим, нису у питању ни магновења из заборављених делова мрачне прошлости, нити нечија болесна машта; сцене као ова управо описана одигравају се овде и сада - на брдовитом Балкану, у земљи лаковерних и претежно религијски неписмених, на самом крају ХХ века. Место догађања може бити Трстеник, Зајечар, или још понеко место у Србији - јер штампа није забележила све. Црква у Зајечару је на описан начин оскрнављена више десетина пута - и то само за последње четири године. Починиоци углавном нису ухваћени.

Праве размере делатности сатанистичких секти јавности су углавном непознате. Пођимо од саме озбиљности њихових поступака: уколико се горе описана скрнављена цркава и могу подвести под дечје несташлуке, у неким другим случајевима у питању су тешка криминална дела. Тако су, на пример, двоје омладинаца-сатаниста извршили злочине у Врању и Шапцу, побивши прво невине војнике, а затим починили самоубиство. Једној девојци из Трстеника су њени другови, за казну што је хтела да прекине дружење с њима, живој извадили полне органе, после чега је преминула. Једна девојчица из села Вучковца, припадница секте сатаниста, уз помоћ родитеља је спалила своју живу баку.

Слично се дешава у нашем најближем суседству, у Румунији. У Констанци, познатој морској луци, три млада човека су ударцима камењем онесвестили два човека, заклали их, а док су још били живи и крварили, урезали им ножем на кожу сатанске симболе - 666, пентаграме-петокраке, мртвачке главе са укрштеним костима и наопако окренуте крстове. Један отац је, на жртву сатани, убио сина. Врло ефикасна румунска полиција је брзо пронашла и похапсила починиоце ових злодела, али и наставила истрагу против сатаниста; установила је да за њих забаву представља и да мачку сасеку електричном тестером, да опрље куће усијаним грожђем, као и да раскрече ноге школским другарицама - наравно, против њихове воље.

Очигледно је да се у Румунији у случају сатаниста ствари називају својим правим именом, и то омогућава брзу и ефикасну реакцију полиције, као и превентивно деловање против могућих сличних починилаца. Наша полиција није ни издалека тако ефикасна у случајевима злочина сатанистичког порекла. Разлози су различити. Најпре, сатанизам није противзаконит - иако управо он стоји иза серије убистава, силовања, пребијања, напада, пљачки гробова и скрнављења цркава. Чак се ни они злочини за које се недвосмислено утврди да су их починили сатанисти не третирају као верски - што би омогућило да се казне не само њихови починиоци него и подстрекачи (починиоци по правилу изврше самоубиство кад постоји опасност да буду откривени).

Лаици можда могу бити збуњени тиме што се сатанистичка недела могу сврстати у категорију верских и доктринарних злочина. Сатанизам, наиме, представља својеврстан парарелигиозни феномен: његове присталице стварно верују у ђавола и његову моћ, врше одговарајуће службе њему у славу и за његово призивање, а негирају хришћанство и постојање Бога Творца. То непознавање карактера и суштине почињених бестијалних злочина јесте други разлог што је овдашња полиција необучена да се бори против њих; она покушава да их класификује у постојеће стереотипове убистава почињених од стране појединаца-психопатолога, чак и кад то очигледно није могуће (такав пример су брутална мучења и убиства бескућника у лагумима Калемегданске тврђаве и другим забитим местима, која за мотив немају ни пљачку, ни користољубље, ни освету, ни љубомору.) Полиција често нема времена за истраживање несташлука по црквама - јер из њих ништа није украдено, а превиђа да откривање починиоца тих "несташлука" доводи и до откривања злочинаца који су несрећној девојци из Трстеника извадили гениталије.

Међу разлоге који онемогућавају одговарајућу реакцију полиције треба убројати и чињеницу да су и полицајци живи људи који имају породице о којима се брину. Када наиђу на изразит пример сатанистичког деловања, морају добро да размисле како да се поставе. Наиме, пошто ниједан државни орган званично не признаје постојање тог проблема, они су потпуно незаштићени против бескрупулозног противника, који је у сваком тренутку спеман да убије било кога ко му угрожава планове или представља за њега опасност.

За разлику од нас, неке друге земље сагледале су опасност од сатанизма и том проблему приступају са пуном одговорношћу и озбиљношћу. У томе предњаче САД и Француска; тако, на пример, у њиховим полицијама се, поред одељења за сузбијање наркоманије, проституције и сл., обавезно налази и одељење за борбу против разорних делатности верских секти, нарочито сатаниста. Полицајци који раде у том одељењу пролазе кроз посебну обуку. И неке мање земље сатанизму умеју да се супротставе на прави начин. Као пример може да послужи Јужна Африка, где је у полицијској централи у Преторији шеф одељења за сузбијање окултизма (сатанизма) лично пуковник Кобус Јонкер. Он је, иначе, скупио упечатљиву збирку експоната којима се сатанисти и црномагијаши служе да би другима нанели зло; поред осталог, то су: људски фетус, женска менструална крв, прашина са гробова самоубице (тзв. "вештичја земља"), људске кости и лобање. Ко још увек потцењује опасност од сатанизма, могао би над овим дубоко да се замисли!

Убиства које врше сатанисти имају више циљева. Најпре, они њима приносе жртву ђаволу. Већом жртвом од ове сматра се само сопствено самоубиство, али почињено тек после неког убиства, најчешће серије њих. Пошто верују да се сатана, као духовно биће чија је суштина зло, храни страхом, патњама и болом, сатанисти своје жртве претходно сурово муче. Даље, њихови злочини служе и као доказ ђаволове моћи на земљи, јер најчешће остају некажњени. Они служе и за застрашивање припадника секте, пошто у њу може да се уђе, али се излази једино мртав: сваки покушај напуштања секте сматра се издајом и кажњава се смрћу.

Избор одговарајуће стратегије за сузбијање сатанизма додатно компликује чињеница да се сатанисти не плаше никаквих претњи законским санкцијама, укључујући и смртну казну за почињени злочин. Сатанисти се не боје смрти, јер верују у живот после ње. Они су дубоко убеђени да ће за свако недело учињено у част ђаволу бити награђени тако што ће им и после смрти, у паклу, бити омогућена сва она чулна уживања и задовољавање нагона које су имали на земљи. Они, наиме, верују ђаволовом обећању. При томе заборављају нешто што је давно и добро познато - да је сатана мрзитељ човека, да му је једини циљ његов пад и уништење, односно затирање људског семена. Та његова мржња потиче још од времена кад је сатана, којег је Бог створио првог међу анђелима, одбио да се поклони првом човеку - Адаму - као новоствореном Божијем бићу. Починивши тако грехове охолости и самољубља, одбацио је вечну љубав Божију и започео је са вечитом мржњом према људском роду, суновративши се, заједно са својим легијама палих анђела, у пакао. Као такав, он је принц таме и лажи, и свако његово обећање као једини циљ има убрзање пропасти људског рода. Он, дакле, мрзи и оне који му служе. Судбине многих сатаниста и црномагијаша добро су познате: највећи број њих завршио је после мучних година лудила или у најтежим мукама. Тако је Лажов своје најверније слуге још за живота преварио и одбацио кад му више нису били од користи. То значи да очекивање било какве награде у паклу, где он има сву власт и никако не одговара за своја недела, представља само мамац за лаковерне. (Они могу у лажност тих обећања да се увере још на земљи: ако је тачна тврдња сатаниста да служење сатани омогућава испуњење свих могућих слобода, како онда да се објасни да не постоји основна слобода напуштања секте?!)

Како психолози и психијатри, пре свега они фројдовског и материјалистичког усмерења, реагују на припадност младих верским сектама (укључујући и сатанистичке)? Опште је мишљење да појединци постају чланови секти зато што нису прихваћени од породице и друштва. То изазива утисак да су у питању наивне заблуделе овчице које је помоћу стандардних терапија вратити на прави пут и ресоцијализовати. Међутим, кад се има у виду духовна позадина почињених дела, а и њихова тежина, постаје јасно да се починиоцима не може помоћи без одређених духовних интервенција, које већина савремених психијатара одбија да прихвати.

Где све код нас има сатаниста? Има их и тамо где се најмање очекују. Успели су, рецимо, да продру и у педагошке установе - како међу ученике и студенте, тако и међу професоре. Тако, на Факултету музичких уметности код једне професорке испит не може да положи студент којем сатанизам из неких разлога не одговара. С друге стране, полиција је често код нас немоћна да открије састајалишта сатаниста; понекад би било довољно да пита ученике основних школа, у којима је понеки мали другар већ члан сатанистичких дружина "Црна ружа" или "Ватра пакла", које се најрадије састану у катакомбама Калемегдана и истоименој кули у подножју опсерваторије.

Тамо где друштво нема развијене механизме борбе против сатаниста - што се слободно може рећи и за наше друштво - неопходно је имати бар основна знања о изгледу и понашању сатаниста, како би се избегло њихово друштво и утицај. Они се препознају по специфичном начину облачења, као и симболима које носе и истичу. Стално су одевени у црно. Често на упадљивим местима имају тетовиране ђаволе, а кад желе мало да се прикрију - тетовирају змију, наопако окренут троугао са симболичким прикривеним текстовима у славу сатане, као и неке друге црномагијашке симболе. Ако имају довољно новца, носе кожне јакне са сликом ђавола, уместо аутомобила возе мотоцикле са јаким машинама (ради демонстрације моћи над, како они сматрају, слабићима који верују у Бога). Пошто ноћу оргијају, препознају се и по јаком бледилу. На сваки начин избегавају цркве, сем ноћу, ради скрнављења. Ако неко успе да их натера у цркву, осећају муку, вртоглавицу и неретко падају у несвест. Храброст доказују тако што се увлаче у раке спремне за сахрану и проводе ноћ у њима. Чланове своје биолошке породице мрзе ако се ови не слажу с њиховим избором, а за праву породицу сматрају чланове своје групе (имају чак и обреде симболичког убијања оца и мајке, чиме чланови групе постају њихова права породица). Сатанисти се противе и постојећем друштвеном поретку, и сматрају да разбијањем породице, као основне ћелије на којој је друштво изграђено, уништавају и друштво у целини.

Своју идеологију савремени сатанисти заснивају углавном на правилима организације Ordo Templi Orientis (Ред источних темплара), који је основао енглески црни маг Алистер Кроли (Alister Crawley). По њиховом учењу, отац живота је Хаос, а мајка земље је Вавилон; другим речима, отац правог живота уживања је ђаво, а мајка је вавилонска курва. По њиховом објашњењу, циљ њихових ритуала јесте да науче људе да прихвате своје телесне нагоне и потребе без осећања кривице. Реду источних темплара припадали су и вође Трећег Рајха: Хитлер, Хес, Геринг и Розенберг; они су касније образовали црномагијашку организацију Ултима Тула, која је, поред осталог, глорификовала физичку и интелектуалну надмоћ аријевске расе над другима. То је и разлог што је сатанистима у свету посебно привлачна сценографија са нацистичким симболима - лобањама, црним змијама, кукастим крстовима и слично.

Чак и они који не припадају сатанистима, врло често из незнања преузимају неке видове понашања који су обележени сатанистичком симболиком. Тако одлазак у диско-клуб представља сценарио за силазак у пакао: силази се у подрум, у просторији влада тама са повременим јаким блесковима светлости (лајт-шоу), као и заглушујућа бука.

За младе и идеолошки дезоријентисане људе, који у условима нових моралних и друштвених вредности не виде никакву перспективу, овакве секте имају одређену привлачност. Оне, наиме, обезбеђују све врсте чулних уживања, нарочито сексуалних, која су у нормалним околностима тешко остварљива. У сатанистичкој групи свака чланица обавезна је да ту врсту услуга пружи сваком заинтересованом члану, те та група за њих представља неку врсту обећане земље. Уживање појачавају дроге. Неке од њих служе за успостављање веза са демонима приликом њиховог призивања. Тако чланови секте пре или после постају наркомани, и стога још зависнији од ње.

Како сатанисти попуњавају своје редове? Да би се избегло гнушање и отпор јавности, њој се приказује блажа форма сатанизма: он се објашњава као вођење природног начина живота, усклађен са духовима природе, уз нормално задовољавање свих потреба и нагона. Међу омладином се симпатизери стварају нарочито преко музичких група које у својој музици и спотовима величају секс, дрогу, насиље, па чак и отворено омаловажавају хришћанство и славе ђавола. Колика је моћ музике у том погледу, оценио је и рок музичар Xими Хендрикс (Jimmy Hendirx): "Кроз музику можемо положити у подсвест оно што желимо". Ту мисију увелико олакшава добро познати психолошки феномен идентификације, којем су млади нарочито склони. У Светом писму не стоји случајно заповест "Не чини себи идола"; рок звезде су за младе управо идоли са којима се они поистовећују и чије поруке безрезервно прихватају. Они имају лажан утисак да са мало среће, а без много труда и без имало одрицања, могу и сами уживати у таквом животу пуном секса, дроге и алкохола. Поистовећивање са спортистима и научницима знатно је напорније!

Мноштво савремених музичких група сасвим отворено, или прикривено али јасно, пропагира сатанистичке идеје. Неке од њих већ у самим својим именом одају припадност сатанизму. Такве су, на пример, следеће групе: Kiss – Kings in Satan's Service (ПОЉУБАЦ - Краљеви у сатаниној служби); Black Sabbath (Црни сабат - дан када се изводе црномагијашки и сатанистички ритуали); Demon (Демон); Satan's Host (Сатанин одред); Morbid Angel (Морбидни анђео); назив AC/DC није, како многи мисле, скраћеница од Alternete Current / Direct Current (Наизменична струја / Једносмерна струја), него од Antichrist / Death to Christ (Антихрист / Смрт Христу), итд. Списак оваквих назива могао би бити много дужи. Постоје и групе које немају тако отворене сатанистичке називе, али шире такве идеје. Посебно је занимљива група Led Zeppelin, чија је врло популарна песма "Stairways to Heaven" (Степенице ка небесима); кад се преслуша унатраг, појављује се следећи текст: "I will live for him ... there is no escaping it ... I've got to live for satan ... I love you master satan ..." ("Живећу за њега ... Нема бекства од тога ... Морам живети за сатану ... Волим те, господару сатано ..."). Ова порука је још погубнија него отворена, директно разумљива порука, јер се непогрешиво урезује у подсвест, без човековог знања о томе. Група KISS, у песми "God of Thunder" (Бог грома), каже "Сам ђаво је твој бог". Група Rolling Stones, у песми "Tops", каже: "Ја те волим, рекао је ђаво". Група Prince, у песми "Purple Rain" (Гримизна киша) каже: "Небо није далеко од уништења". Група Madonna, у песми "Like a Virgin" (Као девица), каже: "Корачам у греху". Сличне поруке се налазе у песмама група The Eagels, Pink Floyd, Yetro Tull, певача Елтона Џона (Elton John) и других. Да нису у питању пуке провокације којима је циљ скретање пажње публике, сведочи изјава Тонија Шеридана (Tonny Sceridan), који је 1962. са групом Битлси (Beatles) свирао у Хамбургу и који је пренео да је Џон Ленон (John Lenon) на једној спиритистичкој сеанси јавно признао: "Знам да ће Битлси имати успеха, јер за тај успех ја сам ђаволу продао душу". Џон Ленон је доследно наставио путем служења ђаволу, изјавивши да је Исус историјски безначајан, јер Битлси у сваком тренутку на концерту могу да окупе више људи него што је Он успео својом беседом на Гори. Није, стога, случајно што се од стране Битлса и других музичких група клевеће и омаловажава искључиво хришћанство и Исус, а никад Мухамед, Мојсије, Буда, Кришна, Рама и Заратустра.

Саставни део завере сатаниста јесте и употреба дроге ради уништења омладине и читавог друштва. Ту намеру је недвосмислено обзнанио Тимоти Лири (Timothy Leary), самопрокламовани краљ ЛСД-а: "Онај који тврди да рокенрол музика охрабрује клинце да узимају дрогу, потпуно је у праву. То је део наше завере. Дроге су најефикаснији пут до револуције." Стога исте оне музичке групе које пљују на хришћанство и певају оде ђаволу, истовремено популаришу употребу дроге. Предњаче, опет, Битлси, који имају неколико хитова посвећених дроги и стањима које она изазива. Такве су, на пример, песме "Yellow Submarine" ("Жута подморница") - која описује наркоманско тоњење после узимања дроге, "Lycy in the Sky with Diamonds" - где се јасно препознаје скраћеница за синтетичку дрогу ЛСД, као и песма "Surgeont Pepper" ("Наредник бибер" - прашак - прах - дрога у праху). Чланови једне друге групе из тог времена (мада активни и данас) - популарни Ролингстонси - због дрогирања су имали озбиљних проблема са полицијом. Сазнање да се њихови идоли дрогирају - наизглед без икаквих лоших последица, напротив! - итекако је утицало на пораст наркоманије међу младима. Наравно да Југословени никад нису пропустили прилику да се укључе у светске модне трендове. Зато је група Моби Дик снимила спот који су певушиле и симпатичне ученице основних школа: "Родићеш му сина, краља кокаина", "Родићеш му децу белу као снег [ кокаин] " - и то у прокламованој години културе!

Деловање сатаниста употпуњује се нападом на традиционалне моралне вредности. Нарочито се пропагирају необуздан секс, као и сексуалне настраности. Сценографија рок певача на концертима директно подстиче на сексуалне контакте са што већим бројем партнера - као што то раде Мадона (Madonna) или Тина Тарнер (Tina Turner), Елвис Присли (Elvis Prestly), као и певачи група Sex Pistols и Roling Stones и других, гитару свирају у висини гениталија и песму прате одговарајућим коиталним покретима. Дејвид Боуви (David Bowie), Елтон Џон (Elton John), Принц (Prince), Фреди Меркури (Freddy Mercury своју хомосексуалност, травестију или бисексуалност истичу одевањем, шминкањем и понашањем. Ми не заостајемо ни у том погледу: Оливер Мандић се, на пример, у једном периоду своје каријере на концертима обавезно појављивао у туникама и под дебелим слојем шминке. Велики допринос у превазилажењу застарелог патријархалног морала даје и поменута група Моби Дик. Наиме, пошто су код Срба браћа научена све да деле, нема посебног разлога да не поделе и девојку: "Брате, пријатељу, испуни ми једну жељу, доведи је ноћас мени у постељу белу. Брате, пријатељу, испуни ми једну жељу, свака друга биће твоја, али ова мора бити моја".

Љубав према симболима зла пласира се још преко једног мас-медија: филма. Тако се у најновијим филмовима са симпатијом говори о вукодлацима тинејxерима који постају шампиони бокса или кошарке; о вампиру Дракули који је постао добронамеран и зато пије синтетичку крв; о савременим девојкама вештицама које су симпатичне али усамљене, па немају никог одговарајућег да им направи децу, због чега у ту сврху призивају принца из пакла; о ђаволу који уопште није тако црн као што се тврди, пошто прима посетиоце у пакао и, ако га надмудре, пушта их да се врате натраг; о вештицама које користе магијске симболе и ритуална призивања искључиво ради добронамерне помоћи људима у невољи, итд.

У Америци снимање оваквих филмова уопште не представља проблем, јер је у њој култ сатаниста званично одобрен; њихова црква је основана 1966. године у Сан Франциску, са Антонијем Лавејем (Anthony Lavey) на челу. Њени чланови су били или су и даље нека позната имена филмске уметности, међу њима и глумица Џејн Менсфилд (Jane Mansfield), којој је, кад је покушала да напусти чланство, у чудним околностима у саобраћајној несрећи одсечена глава. Сатанистима су припадали и режисер Роман Полански (Polansky) и његова супруга Шерон Тејт (Sharon Tate). Њих двоје су снимили филм "Розмарина беба", која говори о жени која рађа сатанино дете. Глумица је касније убијена у трудноћи, у својој кући, а убица је Чарлс Менсон (Charles Manson), такође сатаниста. По сопственом признању, сатанистима припада и врло популарна глумица у разним хорор филмовима Сигорни Вивер (Sigourney Weaver), која је, док је била фото-модел, служила сатанистима у црним мисама као гола девојка-олтар, а сада се бави вештичарењем. У Америци се налази и једини проглашен град вештица - Салем ("Вештице из Салема"), у којем је градоначелница вештица а шериф вештац.

Најзад (али нипошто не и на последњем месту!), сатанисти се користе и Интернетом - и то веома умешно и на високом професионалном нивоу. Треба се подсетити да мрежу Интернета у овом тренутку чини преко 16 милиона рачунара, који су за приступ отворени 24 сата дневно; она, дакле, пружа неслућене могућности за рекламу. Код нас је на Интернет повезано скромних 2400 рачунара, али са фантастичним трендом раста од око 70% за последњих шест месеци!

Познавање и слушање нових музичких група јесте нека врста потврђивања модерног човека у друштву. А где да најефикасније добије информације о њима него на Интернету?! Ту наслове својих песама нуде групе музичких праваца Black Metal и Metal Power, које су најчешће чланице сатанистичких секти. Да од почетка не би било забуне, Web страна елитне блек метал групе Emperor даје њихов назив са словима у облику роговља, истичући да је група састављена од лоших момака. Наведени наслови њихових песама не остављају никакву дилему о томе шта је у питању: "Ода сатани", "Ноћ несахрањених душа", "Горуће сенке тишине", "Господар олуја", "Космички кључ мога стварања", "Вештичји сабат", "Опус у славу сатане".

Музичка група "Електрични клуб паклене ватре" још је непосреднија у позиву на слушање демонских трупа и ђавољих тромбона који призивају слике проклетства и "узвишене" декаденције. Она ће вам омогућити да видите визије распеваних ђавола који трозупцима гурају душе проклетника у паклену ватру. Иза наведеног позива стоје и Sabrina Satana и Gregor Mephisto - чланови групе Thomas Thorn; они су обучени у црно, на глави имају рогове, и стоје испод наопако окренутог пентаграма са уцртаним ликом ђавола. Наравно да таква група пева и одговарајуће песме: "Призивање (сатане)", "Доба ватре", "Психоделично жртвовање", "Отпали од благослова", "Тамо где је насиље злато", "Позив на ваше проклетство", "Вечита гиљотина", "Инкубус", "Теразије зла", "Мали сатанини помоћници", "Крштени у крви", "Аутопут за пакао".

Речита су и имена, односно псеудоними, чланова музичких сатанистичких група; тако групу Metal Power чине Mickey Stilleto ("бодеж"), dr Franken Smith, Carlos Satana, Snake ("змија"), којег на Интернет презентацији посебно истичу зато што је једном убио човека због прегласног хркања, и Damian Champagne (Демијан је земаљско име за антихриста коришћено у књижевности и на филму).

Сви до сада наведени примери представљају наивне дечје покушаје пропаганде сатанизма у односу на садржај Њеб стране под насловом "Гробница вампируше". Ту вам одмах на почетку нуде да продате своју душу Сатаниној сестри у њеном делу пакла. Језива искежена лобања са шиљатим роговима изражава вам срдачну добродошлицу пажљиво одабраним речима: "Добродошао у моје скромно станиште ... Многи су долазили к мени да потраже савет или само да претраже моје линкове и Њеб стране, али их је тек смрт довела овде ... Смрт која је нешто што упражњавају само вампири, као понекад и ја". Ђаво који вам се обраћа врло је друштвен и жели да се лепо забавите, што ћете најбрже постићи компјутерским играма, али пошто је он задужен за ресоре страха, уцене, лажи и преваре, његова понуда је томе сагласна: "Пошто сам страствен играч игара, мислим да би за мене најбољи додатак мојим странама на Интернету биле игре са могућностима варања, за које мислим да су крволочне, то јест управо такве због којих сам приморан да своје отровне зубе облизујем од уживања." Списак игара одговара тој изјави: "Силе мрака", "Силазак (у пакао)", "Зла коб уништења", "Квекер", "Успон тријада".

Онима који су заинтересовани за вампире, на располагању су следеће игре: "Кафе вампира", "Тамна страна Неба", "Саветник вампира", "Мрачна стаза", "Срана кћери какофоније", "Галерија проклетих", "Страна интернационалних вампира", "Удружење вампира", "Само за вампире", "Вампирски Интернет", "Библиотека крволочних", "Крв представља живот", "Капија у таму", "Вампири и мрачни поклони", "Врт дивљаштва", "Мрачна страна Инернета", "Вампири и вампирке", "Непојмљива главна страна (Main Page). Све ове игре налазе се испод плафона са којег непрекидно капље крв. За оне које интересује сама смрт, наравно - са шаљиве стране, налазе се наслови: "Нађи свој гроб", "Календар смрти", "Смисли на време свој епитаф", "Гробље смешних надгробних споменика", "Компанија електричних столица", "Соба смрти", "Град мртвих", "Дани смрти", "Страна читуља", "Планирај ризик да будеш убијен". А они којима све ово није било довољно за упознавање сатане, могу да се додатно обавесте помоћу следећих игара: "Сатански стил", "Сатанина мрежа (Web) на Интернету", "Опис сатанине цркве". Ови наслови налазе се између двеју мртвачких глава које се повремено окрећу.

На крају презентације, уместо закључка, следи врло оштра и упечатљива наредба да окренете стражњицу Богу, уз претњу да ће они који то не учине бити окружени вампирима, и нека сами закључе шта ће им се тада догодити. То је школски пример врбовања уз присилу.

Сатанистичке секте, дакле, разарају друштво - физички, преко алколоха, дроге и секса, али и морално и духовно - уништењем традиционалних вредности и одвраћањем од Бога. При томе располажу огромним новцем, одлично су организоване, и систематски делују преко свих постојећих медија. С обзиром на то да оне делују у великом броју земаља у свету, могло би се поставити питање одакле оне долазе, зашто долазе и да ли их неко организовано шаље и финансира (неке од закључака у том смислу читалац може и сам извући). Али је најпрече питање шта, сагледавши њихову разорну снагу, треба да учинимо да се она обузда. Времена, очигледно, нема много.