ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА ЗДРАВЉА КОЈИ ПРОИЗИЛАЗЕ ИЗ ДЕЛОВАЊА ВЕРСКИХ СЕКТИ
Тема овога предавања јесте угрожавање човековог здравља произишло из деловања секти/култова. Методолошки је ово предавање састављено тако да се прво даде начелан опис основних обележја секти/култова, затим да се наведу и опишу облици угрожавања физичког и менталног здравља и њихове последице, те да се у завршном делу дају закључно разматрање о начинима лечења насталих последица и предлози о превенцији.
Последње две деценије овога века обележене су двема болестима које су се у својим почецима шириле као епидемије, да би сада постале праве пандемије. Те две болести јесу секте/култови и AIDS.

Секте/култови разарају физичко, ментално и духовно здравље. Оне доводе до расипања националних енергија и одузимају појединачним нацијама снагу преко потребну за опстајање, одбрану и развој. Секте/култови делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу. Раслабљују организам једне нације, чине га неотпорним на штетне утицаје и доводе до његовог пропадања, тако да он постаје жртва утицаја који би га, можда, били много теже оборили на плећа да није био изложен подривачком утицају секти/култова.

У нашој земљи постоји око 150 организација које се могу назвати сектама/култовима, а са њима је, на различите начине, повезано око 500.000 људи. На питање да ли постоје секте/култови који су регистровани, одговор је одричан. Нигде у свету не постоје организације регистроване као секте. Једна група може формално-правно бити регистрована као верска заједница, група грађана, хуманитарна организација и слично. Ознаку секта/култ та организација добија на основу својега програма, унутрашњих односа, појавних облика и последица својега деловања.

Основна обележја по којима се једна организација или група препознају и обележавају као секта/култ јесу следећа:

Средишње место у тим групама заузима учење. Оно, по правилу, садржи принцип спасења и тежи искључивости. Саставни део тих учења јесу супротстављености “унутра/група=добро” према “споља/свет=зло”. Овим упрошћеним црно-белим виђењем света искључује се сложеност стварности и човек бива ослобођен различитих сукоба са светом. Учење је један затворен систем који не допушта никакву сумњу. У разрађеном систему цензуре и самоцензуре критиковање учења и понашања вреднује се као израз везаности за “споља”, то јест за зло, Сатану и слично, односно као недостатак свесности/развоја. Сходно томе, сумњичавац се налази на најнижој степеници на путу ка спасењу. Као помоћ при искључивању сумње примењују се методе и средства за исмену свести.

Групе се одликују строгом организационом структуром која је обележена јаким принципом вође. Вођа (гуру или слично) јесте, по правилу, оснивач или следбеник оснивача, неко кога је оснивач именовао или ко је успео да победи у борби за превласт вођеној после оснивачеве смрти. Постоје и групе у којима вођа има само репрезентативну и уједињавајућу (идентификујућу) улогу, а права моћ је у рукама других особа које се у јавности појављују врло ретко или се уопште не појављују. Тотално потчињавање вођи представља се као средство за постизање спасења, при чему се вођи у појединим групама приписују божанска својства. У складу са овим, одлуке и критеријуми по којима се оне доносе јесу за обичног члана потпуно непознати. Следеће обележје слепог принципа вође јесу вертикално усмерени односи који стварају велику зависности многих особа од једне особе. Ти односи остају једносмерни, пошто вођа није способан за одговарајући повратни одговор. Уместо културног заједништва, однос ученика и учитеља сведен је у тим групама на форму без садржаја. Хоризонтални односи између чланова у другом су плану. Уколико се у групама нуде терапеутске технике, онда се обавезно мора испитати стручност тих терапеута.

Свакодневни живот чланова строго је регулисан. То се односи на одевање, исхрану, молитве, партнере и распоред времена. Свакодневица чланова често је испланирана до граница њихове психичке и физичке издржљивости. При томе појединац нема могућност да изгради дистанцу према својој ситуацији и да о њој размисли. Испланираношћу времена и лишавањем сна циљано се снижавају способност концентрације и критичност. Тако се, корак по корак, спроводи дезиндивидуализација, односно униформисање свести, што се испољава у спољном изгледу, а пре свега у мишљењу, и што може довести до самоуништења. Овакво поступно мењање дотадашњег идентитета и стварање новог назива се “техником куване жабе”: Ако се жива жаба стави у воду загрејану на 100 степени – одмах ће искочити. Ако ли се жаба, међутим, стави у хладну воду, и ако се вода тада постепено загрева до 100 степени, жаба ће бити скувана, а да то није ни осетила!

Да би се приказало јединство групе и да би се нарочито истакла различитост од спољног света, у многим групама развијају се особен језик и појмовни систем. Притом не само да се стварају нове кованице, већ се извесним појмовима одузима њихово право значење којег имају у нашој нормалној језичкој употреби и свакодневици и даје им се нови значењски садржај. Тако се контролни механизми језичке свести стављају ван снаге. Групи својствени језик и појмовни систем често су прилично необични, тако да то изван групе ствара тешкоће у комуникацији и доводи тако до једне врсте изолације. Има ли се још у виду да особен језички свет условљава и особени мисаони свет, онда се може претпоставити да ће се у члана који хоће да напусти групу појавити несигруности и дезоријентисаност.

Свест да се припада елити изабраних и спасених само се условно може сматрати олакшањем, будући да снажан мисионарски притисак може за чланове бити оптерећење, што је нарочито иражено у есхатолошким групама (онима које предвиђају скору пропаст света), јер је наводни крај света све ближи.

Процес врбовања и увлачења у култ, који почиње после првог обраћања и побуђувања интересовања, одвија се у три фазе:

1. Фаза остављања утиска, фасцинирања, разарања личне сигурности и одвајања. Код особе која се врбује доводе се у питање и ремете њен дотадашњи религијски став и/или поглед на свет. При томе улогу играју сугестивни елементи и стварање, односно појачавање страхова.

2. Фаза мењања и изградње новог идентитета. Тако настали вакуум испуњава се новим начинима размишљања и понашања те новим емоцијама. Често сугестивно изазвани доживљаји и испланиране случајности помажу да се измене сопствена схватања. Психолошки утицај групе ту игра важну улогу. Људи се за кратко време и истовремено изграде нови идентитет.

3. Фаза стабилизације и учвршћивања новог идентитета. Промена и нова оријентација морају бити стабилизоване и ушвршћене. Циљ је да нова убеђења и нове вредности буду тако усвојени да их члан и изван групе непоколебиво заступа и брани те врбује за њих нове чланове.

При стицању и учвршћивању новог идентитета заједница групе игра суштинску улогу. Ова заједница делује на интересента понекад позитивно, утолико што у њој наизглед постоји истинит однос заједништва. У ствари се та “заједница” своди на јаку социјалну контролу. При томе се користе следеће методе контроле:

- Контрола понашања: Начин живота често је строго нормиран. То значи делимично или потпуно прописану исхрану, одевање или одговарајућа упутства за обреде и медитације. Индивидуални животни простор тако се све више сужава. Док се размишљање и понашање у складу са системом награђују, “отпадничко” понашање може донети казну. Ко активно учествује у свом кажњавању најчешће и сам верује да је заслужио те казне.

- Контрола мишљења: Нови чланови често некритички и непромишљено прихватају ново учење и нову терминологију. Послушност наређењима одозго очигледно је важна лекција коју је потребно научити: “Ти си нико и ништа, учитељ је све!”; “Тотална слобода захтева тоталну послушност”. Вође, додуше, не могу приписати лична размишљања, али емоције и разум у нормалним случајевима следе понашање.

- Контрола осећања: Стварањем осећања кривице и страха покушава се да се члан веже за групу. За то су нарочито пријемчиви осетљиви, идеалистички настројени људи. Пошто се критички ставови често тумаче као недовољна убеђеност у учење, “кривац” мора да се одужи кроз, на пример, више рада, медитације, учења и слично. Ово се у неким групама појачава извештајима о понашању у којима појединац мора дати свакодневан извештај о својим свакодневним погрешкама. При томе настаје неизрецив притисак да се остварују висока постигнућа у складу са учењем те организације. Последице могу бити стална исцрпљеност или осећања кривице и ниже вредности.

- Контрола информација и окружења: Тамо где су могућности информисања контролисане, ту је могућност критичког и самосталног делања битно смањена. Што је приступ масмедијима и образовању мањи, то је веће везивање за учење и праксу одговарајуће групе. Један од облика контроле информација јесте у пракса да се учење заинтересованима предаје мало по мало.

Поменуте три фазе, скупа са методама контроле понашања и мишљења, могу се кратко означити као “unfreezing” (“одмрзавање”), “changing” (“мењање”) и “refreezing” (“поновно замрзавање”), а цео процес измене назива се психомутацијом.

После описа основних обележја секти/култова може се дати дефиниција појма секта/култ која би требало да олакша препознавање да ли је у случају неке греупе или организације реч о секти/култу или није.

СЕКТА/КУЛТ јесте група која

а) према некој особи, некој идеји или неком предмету испољава велико поштовање или им придаје претеран значај;

б) користи програм измене мишљења да би чланове убеђивала да прихвате идеје те групе, да би члановима управљала и да би их социјализовала, то јест интегрисала у особени образац односа, веровања, вредности и поступака унутар групе;

ц) у члановима систематски ствара стања психолошке зависности;

д) искоришћава чланове да би остварила циљеве вођа;

е) члановима, њиховим породицама и њиховом социјалном окружању наноси психичка оштећења;

Секте/култови можемо поделити према садржају њихових учења на:

- верске

- психо(терапеутске)

- политичка

- комерцијалне

Поред ових наведених обележја потребно је рећи и то да су све секте/култови према унутрашњем устројству и унутрашњим односима тоталитарне групе, а према последицама својега деловања деструктивне групе. Отуда је потпуно погрешно и врло неозбиљно помињати тоталитарне и деструктивне секте/култове, пошто се у том случају може закључити како постоје секте/култови које/који нису тоталитарне и деструктивне организације, а што није тачно. Атрибути “тоталитарно” и “деструктивно” спадају у обим и садржину појма секта/култ, само што се, од групе до групе, испољавају у различитој мери.

Програми и појавни облици деловања секти највеће последице остављају на појединца, то јест на његово здравље. Иако је човеково здравље целина физичког и менталног здравља, овде ће та два дела бити посматрана раздвојено, уз навођење последица које могу настати.

ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА ФИЗИЧКОГ ЗДРАВЉА И ПОСЛЕДИЦЕ


 


Прелазак на измењен начин исхране – вегетаријанство или гладовање – без саветовања са дијетологом или нутриционистом може довести до слабљења организма или погоршавања већ постојећег обољења.

Због крајње напорног начина живота, дуготрајне физичке и менталне преоптерећености или програма прочишћавања гладовањем и високим дозама витаминских препарата јављају се стања исцрпљености или разна обољења и други поремећаји, не пример хипервитаминоза.

Неодговарајућа терапија телесних обољења, која у појединим случајевима може довести до смртног исхода, а због тога што се не жели или не сме потражити помоћ лекара или се лечење спроводи по програму секте/култа, односно код лекара које одреди секта/култ. Тако покрет за трансценденталну медитацију (у даљем тексту: ТМ) има и свој огранак за медицину, под називом “Махаришијева ајур веда” (у даљем тексту: МАВ). На плакатима којима је био оглашен “интердисциплинарни састанак” којег су 01.03.96. били одржали Секција за акупунктуру СЛД и Савез за ТМ Србије писало је да “Светска Здравствена Организација (WHO) признаје Ајурведу као ефикасну традиционалну науку о здрављу”, што је потпуно тачно. Зврчка је у томе што СЗО (WHO) не признаје Махаришијеву ајурведу, већ само класичну индијску ајурведу. Разлика између ових двају појмова је само та што класична ајурведа постоји већ 3.500 година и што се данас изучава у трајању од 9 семестара на око 50 факултета у Индији, док је Махаришијевој ајурведи тек око 15 година и могућно ју је, наводно, изучити на једнонедељном курсу. У Србији је МАВ присутна преко фирме “Махариши Ајурведа продукти д.о.о.”, која, према каталогу производа из 1996, нуди 168 производа, разврстаних у 10 група. Цене свих производа дате су у немачким маркама. Нигде нису наведени порекло и састав тих производа. Такође није познато да ли су били испитани у некој од одговарајућих референтних установа, као ни то да ли имају одобрење одговарајуће државне комисије за лекове. Коначно, о МАВ говори и следеће: Британски “Guardian” од 15.07.91. и “Times” од 16.07.91. донели су вест о поступку за искључење двојице британских лекара из опште лекарске коморе. Њима је на терет стављено 13 случајева у којима су на пацијентима, од којих су неки умрли, примењивали МАВ. После испитивања показало се да скупи лек (једна месечна доза коштала је 500 ам. долара) нема никакво виростатичко дејство (што је битно, будући да су лечени пацијенти били заражени вирусом AIDS-а) и да се састоји од биљних екстраката. Неке таблете садржавале су измет. Саставни део терапије било је и уобичајено увођење у ТМ, са служењем пуђе (уводне церемоније).

Веома опасан јесте и случај шарлатанских понуда самоизлечења. На једном курсу “Силва метода контроле ума” представљен је метод по којем пацијенте који имају камен у бубрегу уче да замисле испред себе камен и у мислима снажно по њему ударају чекићем, па ће се на тај начин излечити. За само једну овакву “терапију” узимано је и по 200 немачких марака.

Непристајање пацијената на медицинску интервенцију због верских побуда нарочито је изражено у Јеховиних сведока, којих у нас има око 7.000. Лекари су дужни да по сваку цену спасу угрожен људски живот, али их, с друге стране, у томе спречава закон, односно право пацијента да лекарску интервенцију прихвати или одбије. Људски живот јесте највеће лично добро, али је и највеће државно добро, па због тога држава не би смела да у оваквим случајевима стоји по страни. Појаве одбијања лекарске интервенције због верских побуда најизраженије су у Јеховиних сведока, који одбијају трансфузију. Одбијање трансфузије може се јавити у четири појавна облика, гледано из угла пацијента који одбија такву интервенцију:

1. Када пацијент који је пунолетно лице у свесном стању одбије трансфузију;

2. Када је реч о пунолетном пацијенту у несвесном стању;

3. Када је реч о трудницама;

4. Када је реч о деци.

Ако пунолетан пацијент у свесном стању одбије трансфузију лекару остаје само да укаже на могућне последице одбијања и да поштује пацијентову вољу. У случају пунолетног пацијента у бесвесном стању код којег је потребно хитно интервенисати поступа се на различите начине, у зависности од тога о којој земљи је реч. У неким земљама живот таквих пацијената спасава се одмах и без поговора, а негде се одлучује на основу процене да ли пацијентов живот може бити спасен без трансфузије. У случају да је пацијент трудница, и то у свесном стању, она доноси одлуку о два живота: свом и оном нерођеног детета. Када је пацијент дете, а оно не доноси самостално одлуку о прихватању или одбијању лекарске интервенције, онда у дететово име одлучују родитељи. По Закону о браку и породичним односима родитељи су дужни да се старају о животу и здрављу своје деце, али њихова одлука не сме бити противна интересима деце. Лекар је, када су у питању хитни случајеви, дужан да се оглуши о неразумну одлуку родитеља уколико они из верских побуда не дозвољавају да се детету укаже помоћ. Ту не би требало да буде никаквих тешкоћа и недоумица, поготово због тога што родитељи не да имају право, већ су дужни да се брину о деци, а та обавеза подразумева и већу одговорност.

У вези са одлучивањем родитеља у име деце и са непристајањем на медицинску интервенцију због верских побуда јесте и питање одбијања вакцинације. Већ су познати случајеви (родитеља, прим. преп.) који не дозвољавају да њихова деца приме вакцине. То родитељи захтевају због тога што су припадници псеудохиндуистичких секти и присталице строгог вегетаријанства. Према учењу псеудохиндуистичких секти и строгог вегетаријанства илити веганства, које се упражњава у тим сектама, забрањено је уношење у организам било којих материја животињског порекла. Будући да су основе за вакцине серуми добијени од крви животиња, онда вакцинација, по мишљењу поменутих родитеља, значи у ствари уношење материја животињског порекла у дечији организам. То је противно учењу секти/култова којима припадају, те због тога чак и писаном изјавом забрањују да њихова деца буду вакцинисана. За сада није познато да је неко од Јеховиних сведока, који одбијају уношење туђе крви, одбио и вакцинацију, али није немогућно да буде и таквих случајева. За здравствене раднике у случајевима одбијања вакцинације не би смело бити никаквих недоумица. Они само треба да се позову на “Одлуку о начину спровођења имунизације и заштите лековима против одређених заразних болести”, објављену у Службеном листу СРЈ, број 27 од 20. јуна 1997, и да ту одлуку дословно примене.

Неки култови имају своје програме за лечење болести зависности. Ти програми нису засновани на основама важећих медицинских доктрина о лечењу болести зависности, те последице могу бити погоршање стања пацијента и замена једног облика зависности другим обликом. Најпознатији пример таквог програма јесте програм за лечење наркомана “Нарконон”, којег примењује Сајентолошка организација.

Медитативне технике утичу на рад хипофизе и тако ремете стфарање ендорфина те се ствара физичка зависност од медитације. У нормалним стањима ендорфини се стварају у ситуацијама на чије настајање човек не може утицати. У случају медитација човек по тачно прописаном програму, то јест са одређеном учесталошћу и одређеним трајањем, улази у медитацију, која утиче на стварање ендорфина, што значи да медитант сам утиче на лучење тог пептида. Такво понашање доводи током времена до настанка не само психичке, већ и физичке зависности.

У сатанистичким верским сектама практикују се обреди у којиме чланови уносе људску или животињску крв, екскременте људи или животиња и сирово животињско месо. Ови обреди носе са собом велику опасност од заражавања и обољевања од различитих болести, нарочито зооноза.

Обрасци понашања у појединим култовима, нарочито сатанистичким, подразумевају коришћење дрога и алкохола, као и промискуитетно понашање, све до обредних оргија. Такво понашање повећава могућност обољевања од наркоманије, алкохолизма и полних болести, као и од заражавања вирусом AIDS-а (HIV-ом).

Због примене психоманипулативних техника и менталних поремећаја насталих због припадности секти/култу као последице могу се јавити наношење повреда себи (самоосакаћивање) и другим особама, извршење убиства или самоубиства.


 
 



ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА И ПОСЛЕДИЦЕ


 










Бивши чланови секте/култова описују велике сметње у мисаоном и емоционалном животу које су трајале месецима и годинама пошто су били напустили култ.

Истраживања откривају сметње у вези са моћи опажања, памћењем и способношћу за друге процесе обраде информација. 40% имало је ноћне море. Преко 30% говорило је да није у стрању да прекине менталне активности попут певања, медитирања или голосолалије. Један део говорио је о губитку памћења, а неки и о халуцинацијама које су се јављале чак осам година после изласка из секте/култа.

Породице су често због припадања неког свог члана секти/култу толико поремећене да је неопходно подвргнути их психолошком и психијатријском третману.

Јасни и убедљиви концепти секти/култова доводе до снижавања рационалне моћи расуђивања и критичког размишљања као и до разграђивања когнитивне способности разликовања и тиме од угрожавања појединца прелазе у друштвену опасност. Опасности по здрав лични развој све до тешких психичких оштећења придоносе различите, систематски примењиване технике секти/култова, које се, захваљујући ауторитарној, магијско- каузалној слици света могу примењивати без претходног промишљања.

Тврдње да у сектама/култовима настају оштећења може, на први поглед изгледати парадоксално, будући да многе такве групе тврде да имају чак терапеутско дејство. То је, на пример, присутно код ТМ или Сајентолошке организације и њеног програма “Нарконон” за излечење наркомана. Саме групе, када се помену очигледне психичке сметње, самоубиства или слично, тврде да је у тим случајевима реч о нетипичним особама које већ пре приступања групи нису биле нормалне, односно здраве, и које су се показале као неизлечиве или резистентне на лековите моћи групе.

Тешкоће да се опишу оштећења изазвана деловањем група леже у томе што је само један део оштећених обухваћен психијатријским третманом или на неки други начин, на пример – обрадом у саветовалиштима. Могућно је и да понашање са изразито патолошким цртама буде од стране групе не само толерисано и прихваћено, већ може чак обезбедити и виши статус у групи.

Извесно је да постоји једна група већ болесних особа код којих секте/култови делују патопластично. Код једне много веће групе психотична исклизнућа јављају се тек по уласку у секту/култ. Отуда се може закључити да припадање једној секти/култу има карактер патогене ситуације, такође и када је реч о пресхизофренима. Полазне ситуације пресхизофрених јесу, између осталог: базална слабост конституције Ја, несигурност идентитета у погледу полне улоге, интровертност, слабости у контактима, динамичка инсуфицијенција и перзистирајући симбиотички примарни односи. Секта/култ наизглед нуди помоћ у рационализацији и систематизацији која изгледа погодно да управо изађе у сусрет схизофренима или пресхизофренима и да им понуди ослонац. Због тога није чудно да се у сектама/култовима испрва може установити побољшање, али касније ипак сви ти случајеви постају психотични. Зато се припадање секти/култу сматра иницијалном ситуацијом за психозе, пошто се прве манифестације, као рецидиви, не сматрају случајнима, већ ситуационо условљенима. Управо су већ описане полазне ситуације те које изазивају рањивост на систематску примену сугестивних техника у сектама/култовима, а то су, на пример: лишавање сна; дуготрајна предавања; учауривање, односно изоловање од околине; медитација; пост, односно изгладњивање. Покушаји индивидуације не само код лабилних пресхизофрених, већ и код осталих адолесцената у којих изградња идентитета није окончана, бивају угрожени и ометени када због примењиваних психотехника пада граница између Ја и околине и када се доживљава “опште стање”.

Не постоји само код лабилних особа опасност од таквих душевних исклизнућа која воде до развоја лудила које се више не може компензовати, већ, на пример, уопште код свих особа које су се пре своје 25. године интензивно бавиле медитацијом могу настати тешки ломови у развоју личности. Чак и код нешто старијих и зрелијих могу настати сметње у вегетативној регулацији.

Колико деловање секти/култова може бити опасно по ментално већ оболеле људе показује и случај једног списа за интерну употребу у сатанистичкој организацији “Ordo Templi Orientis – O.T.O.”Текст тог документа пренет је овде у пуном обиму:

----<почетак>----

НИЈЕ ЗА ЈАВНУ УПОТРЕБУ !!!

ОВАЈ МАТЕРИЈАЛ НАМИЈЕЊЕН ЈЕ ОДРЕЂЕНИМ ПОЈЕДИНЦИМА ЗА ПРИВАТНО ПРОУЧАВАЊЕ. ОВАЈ ТЕКСТ НЕ СМИЈЕ СЕ РЕПРОДУКОВАТИ ИЛИ ОБЈАВИТИ У БИЛО КОМ ОБЛИКУ, У ЦЈЕЛИНИ ИЛИ ДЈЕЛИМИЧНО.

ОВАЈ МАТЕРИЈАЛ НИЈЕ ЗА ОСОБЕ КОЈЕ СУ ЛИЈЕЧЕНЕ ОД ДУШЕВНИХ ОБОЉЕЊА !!!

ПОСЕБНО НАГЛАШАВАМ СТРОГУ ЗАБРАНУ ОСОБАМА ЛИЈЕЧЕНИМ ОД ПСИХОЗА И ЕПИЛЕПСИЈЕ.

Зашто се особама лијеченим од психотичних епизода (нпр. код схизофреније) не препоручује рад оваквог облика?

ЗАТО што је циљ психијатријског лијечења да код ових пацијената ојача баријеру СВЈЕСНО-НЕСВЈЕСНО и у складу с тим сведе на најмању могућу мјеру психотичне епизоде (посебно звучне и визуелне халуцинације) које су (поред разних других манија) изузетно честе код ових пацијената. ЦИЉ херметичког тренинга је управу супротно: КОНТРОЛИРАНО СЛАБЉЕЊЕ БАРИЈЕРЕ СВЈЕСНО- НЕСВЈЕСНО што за последицу има веома значајне спиритуалне увиде САМО код ПСИХОЛОШКИ ИНТЕГРИРАНЕ (ЗДРАВЕ) ЈЕДИНКЕ. ТРЕБА ДА БУДЕ ЈАСНО да особе лијечене од психоза НЕ МОГУ НИ У КОМ СЛУЧАЈУ контролирано слабити баријеру СВЈЕСНО- НЕСВЈЕСНО кад је она код њих већ максимално ослабљена и то потпуно ноконтролирано.

ЗАШТО се херметички рад НИ У КОМ СЛУЧАЈУ не препоручује и НЕ ДОЗВОЉАВА особама које болују од ЕПИЛЕПСИЈЕ?

Епилепсију карактеризира неконтролирана, прекомјерна активност неког дијела живчаног система или пак цијелог живчаног система. Човјек који је склон епилепсији имат ће нападе кад му се основна разина подражљивости живчаног система подигне изнад критичног прага. Херметички тренинг управо подражује одговарајућа подручја мозга и САМО ЗДРАВА ОСОБА као последицу има значајне спиритуалне увиде.

(Х и п е рвентилација (ПОЈАЧАНО ДИСАЊЕ) краткотрајно подише PH артеријске крви са нормалне вриједности 7,4 на око 7,8, што често доводи до церебралних грчева услед повећане раздражљивости нервних станица – неурона. Ово код епилептичног болесника може изазвати епилептични напад. Ово је и разлог што се обољелим од епилепсије не препоручују никакве вјежбе које увјетују хипервентилацију плућа).

ПОЗНАТО ми је на основу вишегодишњег контакта са особама које се интересују за херметизам, да један број тих интересената има следеће проблеме:

1. НАМЕТНУТЕ МИСЛИ (Последица је неспособност концентрације за рад)

2. ВЕЛИКА НЕОДРЕЂЕНА СЛУТЊА (Осјећај да ће се догодити нека несрећа, а за то нема никакве реалне основе)

3. ВЕЛИКИ НЕОДРЕЂЕНИ СТРАХ (Уобразиља да неко дјелује на ту особу, или страх без реалне основе)

4. НЕРЕАЛНЕ МИСТИЧНЕ ИДЕЈЕ (Особа мисли да је предодређена да буде пророк и сл. Нејасноћу нарститих мисли проглашава нарочитим сазнањем)

Уколико имате сва четири проблема, а нисте психички лијечени, онда треба ИЗУЗЕТНО ПАЖЉИВО да практикујете вјежбе херметског система (мада би било мудрије да ништа не радите). Уколико имате само неке елементе, онда треба да сте свјесни да су то елементи ваше личности којих се требате ослободити ако желите успјех у хермет. раду.

----<крај документа>----

Као последице измене личности могу се утврдити:

- Апсолутно ново усмеравање егзистенције према до тада непознатим или непримењиваним начелима;

- Потпуна промена понашања према окружењу које се више не сматра местом сопственог постојања, већ непријатељским светом којег је потребно изменити или од којег је потребно дићи руке;

- Радикализација свих поступака у животу;

- Потпуно потчињавање сопствене воље расуђивања неком другом ауторитету;

- Једна врста комплекса фиксације утолико што се искључиво жели да се буде у близини истомишљеника;

- Чврсто везивање, све до послушности, за једног вођу, од којег се преузимају поглед на свет и модели понашања;

- Ограничавање личности на мали број области занимања, која у јавном или приватном животу не служе ничему (мантрање, нарочити облици медитације и сл.);

- Појава параноидних представа;

- Нереалан осећај свемоћи;

- Настајање наркоманске зависности од “посебних искустава” и дрога које се при томе стварају у организму;

- Настајање зависности од јасних и на први поглед корисних правила о животу и од помоћи при доношењу одлуке које прижа секта/култ;

- Губљење радне и пословне способности;

- Губљење самосталности и, као последица тога, све већа неспособност да се живи нормалним животом. Што више духовних капацитета секта/култ веже за себе, то мање преостаје за учешће у традиционаном животу и друштву;

- Губљење сопствене личности у корист туђе или групне личности;

- Слабљење емоционалних веза са породицом и пријатељима;

- Страх од раздвајања, односно бол при раздвајању. После изласка (једног) родитеља деца остају у власти секте/култа;

- Поремећено социјално понашање, односно социјална некомпетентност, што се изражава као: губитак способности за стварање емоционалних веза, смањена критичност и потчињавање “људскости” апстрактним идејама;

- Фанатичност;

- Општа регресија;

- Осећања кривице и стида која могу настати и због недовољног прихватања неког дела сопствене прошлости од стране секте/култа;

- Неспособност концентрације и губљење/смањивање интелигенције;

- Сугестивно изазваном променом у размени трансмитера може се објаснити и натпросечна учесталост психоза у култовима. При томе није реч о функционалним, већ реактивним психозама. Поремећај размене материја је исти, али је изазивач у првом случају ендоген, а у другом егзоген. У култовима примењивање методе депривације, као што су лишавање сна или одмора, прописи о исхрани, слаба исхрана те нарочито у псеудохиндуистичким сектама/култовима прописане вишесатне медитације доводе до измена у размени трансмитера.

Посебан облик угрожавања здравља, нарочито менталног, представља упражњавање различитих облика медитације, то јест примена медитативних техника. Због тога ће последице примене тих техника бити обрађене засебно.

Медитативне технике изазивају промену можданих функција. Код медитаната са дужим стажом јављају се епилептични обрасци као и стања са појавом грчења код учитеља ТМ. Истрајно надраживање појединих области мозга понављаном стимулацијом (на пример – мантром, као у ТМ) може довести до наступања епилептичних образаца. Такви обрасци могу бити повезани и са јављањем психичких или психотичних тегоба, као што су симптоми анксиозности или осећања деперсонализованости. Дуготрајна медитација може имати значајан утицај на мождану активност. Ово може бити нарочито опасно ако је реч о деци и адолесцентима, чији је мозак још у развоју, или о психички лабилним и психички болесним особама, код којих без даљег може доћи до патолошких промена можданих функција.

Код упражњавања медитација могу настати следеће опасности и нуспојаве:

- Поновна појава тешких психосоматских симптома после почетка медитације;

- Забележено је неколико случајева покужаја самоубиства;

- Тешке депресије;

- Појава тешке психотичне епизоде после добијања инструкција о ТМ, нарочито после дужег медитирања (дуже од 20 мин. на дан), између осталог код особа са анамнезом схизофреније;

- Хелуцинације и емоционалне сметње после прогуженог медитирања;

- (Хронично рецидивирајуће) појаве деперсонализације у трајању до 1 сата;

- Осећај измењене стварности у будном стању (често се такав осећај јавља у присуству учитеља медитације);

- Појачавање анксиозности;

- Сложени епилептични феномени (вибрације, звучне халуцинације – нарочито у вези са личним именом, појачано доживљавање прозе, поезије и религијских појава);

- Епилептични обрасци ЕЕГ-а код оних који дуже медитирају;

- Нагла акутна стања анксиозности и флеш-бек ранијих трауматичних искустава;

- Испитивање о интимним стварима неке особе може бити олакшано када се код стања ограничене свести пажња фокусира на одређена питања, а истовремено се задржава способност реаговања;

- Код 46-48% свих медитаната који дуже од годину и по упражњавају трансценденталну медитацију забележене су нежељене појаве, као што су: асоцијално понашање (13,5%), анксиозност (9%), расејаност (7,2%), депресије (8,1%), емоционална нестабилност (4,5%), фрустрације (9%), телесна и духовна напетост (8,1%), недостатак одлучности (7,2%), моторички немир (9%), неповерљивост (6,3%), нетолерантност према другима (4,5%) и социјална изолованост (7,2%).

Млади који приступају групама као што је ТМ имају натпросечне шансе да оболе психијатријски. На основу одговарајуће литературе као и на основу познатих случајева могућно је извести закључке о томе који патогени утицај секте/култови/покрети за медитацију имају на развој личности код младих. У широком распону последица деловања издвајају се везивање за вођу, безусловно прихватање учења о постизању савршенства/спасења и тотална интеграција у групу. Ови фактори могу довести до тешких психичких последица. Између осталих, то су депресивно-суицидалне кризе и психотична обољења. По напуштању секте/култа/покрета за медитацију јављају се дубоки поремећаји идентитета и оријентације, који захтевају терапијску обраду.

Физиолошко дејство медитативних техника има тежиште у утицању на кортикалне процесе. Посредством резултата у мерењу промена ЕЕГ-а доказани су утицаји на хабитуацију (навикавање на поновљену драж). Промене централних феномена хабитуације у смислу повећања хабитуације крију и опасност манипулације. У таквим случајевима могућно је повећано усмеравање пажње на накнадно презентоване садржаје. Промене у смислу смањења хабитуације могу изазвати повећану раздражљивост. Такође су забележени и случајеви да после неких облика дуготрајне медитације појачана спремност да се реагује на спољашњу драж наставља да постоји и после активне медитације. Ова повећана спремност може се зауставити само поновним уласком у медитацију.

После обраде неких случајева психоза у особа које су биле учествовале на различитим вежбама медитације настављено је питање, да ли је допустиво говорити о специјалној медитативној психози. Обрада описа симптома говори да постоји један специјалан синдром, изазван манипулацијом свешћу. Централна појава јесте специјална активност аутономног нервног система. Она садржи активирање и оптерећивање когнитивно-емоционалних функција које у предиспонираних особа могу изазвати један, често дуготрајан психотичан процес.

Последице ТМ нарочито по адолесценте који медитирају:

- Поремећен однос према родитељима, пријатељима и познаницима;

- Напуштање дотадашњих активности и хобија;

- Занемаривање обавеза у школи, на студијама или на радном месту, све до потпуног прекида бављења тиме;

- Једнострани, стерилни разговори који се односе само на ТМ;

- Надменост и фанатично заступање учења ТМ.

Курс за учитеља ТМ најчешће доводи до очигледних промена личности. Долази до окретања од стварног света. Уз потцењивање свих материјалних вредности и сигурности тежи се космичко-божанској свести. Ову промену понашања појачава учење да свако довођење неког новог члана увећава способност да се достигне космичка свест.

Далекоежне до катастрофалне јесу последице настављеног похађања курсева. Оне се јављају пре свега код оних адолесцената који се ТМ-ом баве интензивно, јер они траже неки животни циљ вредан залагања. Они су често идеалистички настројени и друштвено ангажовани. Такви млади људи изложени су без заштите деловању секте и не примећују како се њихов пређашњи однос према стварности лагано разграђује. Њихову савест омекшавају и они, корак по корак, преузимају норме и вредности секте/култа. Ти млади људи под утицајем секте/култа потпуно напуштају свој нормални живот, постају покорни секти/култу и неспособни да се старају о себи.

У великом броју случајева родитељи су навели следеће последице:

- Промена нормалног дневног распореда са значајно смањеном способношћу подношења свакодневних обавеза. Дан започиње тек око поднева, после интензивне јутарње медитације;

- Преосетљивост на стрес и буку;

- Захтеви немедитаната схватају се одмах као туторисање и оштро се одбацују;

- Осећање личне неспособности и самоизолација;

- Надменост и често неправичност.

Програми измене мишљења друге генерације теже томе да разоре одбрамбени систем чланова тако што их излажу вежбама и искуствима који чланове преплављују емоцијама или који дирају њихову савест. Интензивно и брзо засипање осећањима незадовољства и вежбама које доводе до дисоцијација могу често изазвати психолошку декомпензацију и читав низ психијатријских синдрома.

Последице примене програма измене мишљења у сектама/култовима спадају обично у једну од 6 група.

Прва, и највећа, јесте она реакција већине. Оне су независне од тога колико дуго је неко био у групи. Карактеришу их осећања отуђеностии пометености изазвана губитком или слабљењем раније важећих норми, идеала и циљева. Наппиштање групе и повратак нормалном друштву ствара једну врсту културног шока. Да би се успешно прилагодили, бивши чланови морају своје прекултно Ја помирити са “отцепљеним Ја из групе и сада насталим послесекташким/послекултним Ја.

Осталих пет типова психолошких реакција јесу различити облици индуковане психопатологије. Иако се претходно постојећа психопатологија погоршава деловањем програма измене мишљења, највећи број појединаца имао је пре секте/култа нормалну психолошку предисторију.

Тих пет осталих типова јесу:

Реактивне психозе сличне схизоафективним: Схизоафективне сметње у виду дубоке депресије или маничног синдрома са истовременом појавом психотичних симптома, на пример – халуцинација, у трајању од најмање две седмице, без присуства упадљивих ефективних симптома. При томе су искључени схизофренија и органски узроци.

Што се тиче програма измене мишљења, ове и сродне психотичне појаве типично су изазване стресним искуствима која настају приликом групних тренинга свести. Афективне компоненте, обично хипоманичне или маничне, које се очигледно односе на понашање и ставове који су заступљени у групи, развијају се непосредно пре или после декомпензације. Изгледа да су депресивне реакције у неких особа последица интеракције личне психолошке историје са ситуативно условљеним особеностима групе.

Посттрауматска оптерећења: Ова оптерећења имају пет основних обележја:

а) Особа је доживела неки догађај који се налази изван уобичајеног људског искуства и који би за скоро свакога био веома оптерећујући;

б) Трауматски догађај стално се поново доживљава на различите начине, на пример у сновима или у сећањима која стално навиру;

ц) Стално избегавање дражи које су у вези са траумом или ограничавање опште реагибилности;

д) Стални симптоми повишеног нивоа надражљивости, укључујући најмање два од следећих обележја: поремећаје у спавању, раздражљивост или изливе беса, тешкоће у концентрацији, хипервигилантност, претеране реакције страха, физиолошке реакције при догађајима који личе на трауму или је симболизују;

е) Трајање од најмање један месец.

Такве сметње могу се код жртава примене програма измене мишљења опазити као последице сексуалне злоупотребе, финансијске пропасти изазване деловањем вође групе, смрти детета због запостављања неге детета те тешке и дуготрајне психолошке злоупотребе која битно разара самопоштовања дотичне особе.

Ближе неозначене дисоцијативне сметње: То су сметње чије је претежно обележје један дисоцијативни симптом, то јест угрожавање или измена нормалних интегративних функција, идентитета, памћења или свести, који не испуњава критеријуме за једну специјалну дисоцијативну сметњу. Међу овим наведеним примерима налази се и случај особа које су биле изложене дугом и интензивном процесу мера принуде са циљем мењања ставова, као што је процес прања мозга или индоктринације за време заробљеништва код терориста или приликом боравка у секти/култу. Због особине програма измене мишљења друге генерације да примењују технике за увођење у транс, на пример – помоћу медитације, али и глосолалије, хипнозе (директне или индиректне) или мантрања, ближе неозначене дисоцијативне сметње јесу једна од најчешће постављених дијагноза за бивше чланове секти/култова и жртве других програма измене свести.

Анксиозност изазвана опуштањем: Неке особе показују атипичне реакције на програме опуштања и медитације тако што постају анксиозне и упадају чак у психотична стања. За сада није познато зашто се то дешава, иако постоје претпоставке да вежбе опуштања или медитација, будући да уопште умирују свест, смањују и способност пружања слабог психолошког отпора тешким несвесним конфликтима. Особе посебно подложне губљењу граница Ја могу негативно реаговати на хипнотичке вежбе, које, покушавајући да индукују мистична искуства, заправо разарају Ја.

Различите реакције: Ове реакције обухватају следеће:

а) Комбинацију страха и когнитивних сметњи, то јест тешкоће у концентрацији, угрожавање пажње и памћења, а нарочито краткотрајног памћења;

б) Самоосакаћивање;

ц) Фобије;

д) Самоубиство и убиство;

е) Психолошке факторе који утичу на појаву телесних обољења као што су мождани удар, чир на желуцу и инфаркт срца.


 
 



ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА


 










Имајући у виду све до сада изнете чињенице може се закључити да је последица припадања сектама/култовима својеврстан посебан синдром који захтева каузално и симптоматско лечење. Да би дијагностификовање и лечење били успешни потребно је да се медицинско и парамедицинско особље, а и остали упознају са основама учења и деловања секти/култова. Неопходна литература о тим питањима постоји највише на немачком и енглеском језику, те би било неопходно да се од стране одговарајућег министарства издају преводи потребних књига. При свим здравственим установама, а нарочито оним које се баве менталним здрављем, потребно је, сходно пракси у свету, отворити одељења или саветовалишта за проблем секти/култова. За почетак би тамо могли радити управо полазници оваквих образовних семинара.

Питање лечења оболелих од синдрома секте/култа подразумева и одговарајуће методе и установе. Методски гледано, сваки пацијент захтева засебан приступ, а временом би се на основу праксе могла изградити доктрина која би се примењивала уз допуну одговарајућим искуствима из других земаља. У сваком случају, не би се могло примењивати никакво “депрограмирање”. Та метода је 1984. од стране Савезног суда САД оцењена као “груба грешка”, а европски стручњаци описују депрограмирање као замену Ја-идентитета у интеракцији са другима истоветну са променом идентитета – психомутацијом – која се догађа у сектама/култова приликом приступања групи.

Такође, ако знамо куда ћемо упутити на лечење наркомана, алкохоличара, срчаног болесника или човека са сломљеном ногом, онда морамо имати и установу за лечење жртава секти/култова. Главну улогу у тим установама имали би психијатар, клинички психолог и лекар-интерниста, али би морала бити и обезбеђена и сарадња свештеника оне Цркве којој је оболели припадао пре уласка у секту/култ.

Што се тиче превенције у области сектинајбољи начин заштите свакако је одговарајуће информисање целокупног становништва и доношење закона, што би обоје требало да буде посао надлежних државних органа, као што је пракса у свету. До доношења државног програма заштите од секти/култова одлична средства превенције јесу и различити образовни семинари који би морали испуњавати два захтева:

1. Да од предавача захтевају да своја предавања заснивају искључиво на провереним и доказаним подацима, то јест на чињеницама, без икаквог сензационализма и било каквих произвољности;

2. Сва поднесена предавања, која би се морала достављати написмено, објавити по завршетку семинара у виду зборника радова који би се могао користити као приручник.

Подаци из овог предавања могу се користити и наводити искључиво у неизмењеном облику и уз обавезно навођење извора под следећим подацима:

Сенић, Александар: ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА ЗДРАВЉА КОЈИ ПРОИЗИЛАЗЕ ИЗ ДЕЛОВАЊА ВЕРСКИХ СЕКТИ. Предавање одржано 12.01.1999. на семинару Центра за едукацију Института за ментално здравље у Београду.