_______________________________

Марко Тулије Цицерон

Прва беседа против Катилине

( у одломцима)

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

Докле ћеш, Катилино, злоупотребљавати стрпљивост нашу? Колико ће нас још изигравати то твоје беснило? Докле ће се разметати твоја необуздана смелост? Нису ли те нимало дирнули ни ноћна заштита Палатија, ни градске страже, ни страх од народа, ни стрка свих добрих, ни ово веома утврђено место за одржавање сенатских седница, ни лица и погледи ових? Не осећаш ли да су откривене твоје намере? Не видиш ли да је твоја завера стиснута знањем свих ових? За кога од нас мислиш да не зна шта си радио прошле, или претпрошле ноћи, где си био, кога си сазивао, шта си решио?

О времена, о обичаји! Сенат ово увиђа, консул види, а овај ипак живи. Живи? Чак и у Сенат долази, постаје учесник јавног већа, показује и означује очима на смрт сваког од нас. А ми храбри људи сматрамо дадовољно радимо за отаxбину ако се клонимо беса и стрела овога. Већ раније требало те је одвести на смрт, Катилино, по наређењу консулову, да се на тебе саспе куга, коју већ давно спремаш на све нас.

Зар није веома славни човек Публије Скипион, првосвештеник, као приватан човек погубио Тиберија Гракха, који је мало уздрмао државно стање; а зар ћемо ми, консули, трпети Катилину који жели да убиством и пожарима опустоши земљу? Т мимоилазим оно сувише старо што је Тулије Сервилије Ахала својом руком убио Спурија Мелија који је тежио за превратом. Била је, била је некад у овој држави врлина да су храбри људи опасна грађанина обуздавали тежим казнама него најљућег непријатеља.

...Т  ми имамо овакав сенатски закључак, али затворен у законској табли, као сакривен у корицама: по томе сенатском закључку био би ред, Катилино, да ти одмах будеш убијен. Ти живиш, и живиш, не зато да одбациш своју смелост, него да је учврстиш. Желим, скупљени оци, да будем благ, желим да се у оволиким државним опасностима не чиним лакоуман, али већ см себе осуђујем због нерада и немарности.

...Ако наредим, Катилино, да те затворе, да те погубе, требаће ми се пре бојати да сви ови добри не кажу да сам то касно учинио неголи да неко не каже да сам то свирепо урадио. А ја се, због извесног разлога, још не могу покренути да урадим оно што је већ раније требало да урадим. Тада ћеш напослетку бити убијен кад се већ нико не буде могао наћи тако нечастан, тако пропао, тако сличан теби, који не би признао да је то праведно извршено.

Докле год буде било некога ко би се усудио да те брани, живећеш, али живећеш тако како сада живиш, опкољен многим мојим и јаким стражама, да се не могнеш маћи против државе. И очи и уши многих пазиће и чуваће те, као што су то и досад чинили, мада ти то не осећаш.

3. Шта је у ствари, Катилино, то што ти још очекујеш кад ни ноћ не може мраком да замрачи опака предузећа, нити приватна кућа може међу зидовима да задржи гласове твоје завере, ако све излази на видело, ако се то све открива?

...О богови бесмртни! Где смо на свету? У којем граду живимо? Какву државу имамо? Овде, овде их има међу нама, скупљени оци, у овом на свету најсветијем и најугледнијем већу, који размишљају о пропасти свих, о упропашћењу овога града и, штавише, целога света! Ове ја, консул, видим и тражим мишљење од државе, а још не вређам речју оне које је требало мачем погубити!Био си, дакле, код Леке оне ноћи, Катилино, разделио си крајеве Италије, решио си куда се коме свиди да путује; одабрао си које ћеш оставити у Риму, а које ћеш са собом повести; разделио си делове града за пожаре, потврдио си да ћеш ти већ изићи, и казао си да ти је и сад кратко време што ја живим.

Нашла су се два витеза римска који ће те ослободити од ове бриге и који су обећали да ће ме оне исте ноћи мало пре зоре убити на мојој постељи.

За све ово дознао сам тек пошто се ваш састанак растурио; свој дом утврдио сам већом стражом и заштитио; уклонио сам оне које си ти мени ујутро био послао да ме поздраве, пошто су дошли они исти за које сам ја многима и највећим људима унапред рекао да ће у то време доћи.

5. Кад је тако, Катилино, пођи куда си пошао, изиђи напослетку из града; отворена су врата; путуј! Сувише дуго као заповедника жели те онај твој Манлијев табор. Изведи са собом и све твоје, ако не (све), а оно бар што више; очисти град! Великог страха ослободићеш ме, само нека између мене и тебе буде бедем. С нама не можеш већ дуже остати; нећу то подносити, нећу трпети, нећу допустити.

Велику захвалност треба да одамо бесмртним боговима и овоме самом Јупитеру Статору, најстаријем заштитнику овога града, што смо се већ толико пута избавили из ове тако ужасне, тако страшне и за државу тако непријатељске несреће. Не сме се чешће због једног човека стављати на коцку највише спасење државе. Докле год си ти мени, изабраном консулу, Катилино, плео замке, нисам се бранио државном заштитом него приватном смотреношћу. Кад си за последњих избора за консуле хтео да на пољу погубиш мене консула и твоје такмаце угушио сам твоје неваљале покушаје заштитом пријатеља и војске, не изазвавши никакву јавну узбуну; напослетку, колико год си ме пута угрожавао, см сам ти одолео, мада сам увиђао да је моја пропаст спојена с великом несрећом за државу. Сад већ отворено наваљујеш на целу државу, на храмове бесмртних богова, на градске домове, на живот свих грађана, и, напослетку, целу Италију зовеш у пропаст и пустош.

Зато, будући да се ја још не усуђујем да урадим оно што је прво и својствено овој држави и реду предака, урадићу оно што је по строгости блаже, а за опште спасење корисније. Јер ако наредим да те убију, остаће у држави остала чета заверника; ако ли ти, на што те већ одавно подстичем, изиђеш испразниће се из града велики и држави опасни шљам твојих пратилаца.

Шта је Катилино? Зар се колебаш да по моме наређењу учиниш оно што си већ својевољно радио? Консул наређује непријатељу да изиђе из града. Питаш ме да ли у изганство? Не наређујем, али, ако ме питаш за савет, саветујем ти.

6. Та шта има, Катилино, што те у овом граду још може да весели? У граду у којем нема никога осим ове завере пропалих људи. Ко те се не боји, ко те не мрзи? Који жиг домаће срамоте није утиснут твоме животу? Која срамота домаћих ствари није везана за твој глас? Која је страст била далеко од твојих очију, које злочинство икада далеко од твојих руку, које неваљалство од целог тела? Пред којим младићем, кога си примамљивањем заплео у мрежу покварености, ниси носио мач за смелост или буктињу за страст?

А шта? Када си недавно приликом смрти покојне жене испразнио кућу за нову свадбу, зар ниси и другим неверовним злочинством увећао то злочинство?

... А сада, какав је тај твој живот? Јер тако ћу с тобом говорити да се не чини да сам покренут мржњом којом би требало, него сажаљењем које се теби никако не дугује. Дошао си мало пре у Сенат. Ко те је од толиког овог мноштва, од толико твојих пријатеља и сродника поздравио? Ако се то откад људи памте никоме није догодило, очекујеш ли увреду речју кад си срушен најтежом осудом ћутања?А шта кажеш на то што су се доласком твојим испразнила та седишта, што су сви бивши консули за које си ти веома често решио да буду погубљени, чим си ти сео, оставили овај део седишта не заузет и празан?

Каквом, најзад, храброшћу мислиш да треба то поднети? Тако ми Херакла, кад би се моји робови бојали мене као што се тебе боје сви твоји грађани, сматрао бих да своју кућу треба да оставим; а ти не сматраш да треба да оставиш град? И кад бих ја видео да сам својим грађанима због неправде тако тешко сумњив и мрзак, волео бих да будем далеко од погледа грађана него да ме гледају непријатељске очи свих. Мада ти, свестан својих злочинстава, признајеш праведну мржњу свих, коју си већ одавно заслужио, опет се колебаш да се уклониш погледу и присуству оних чије мисли и осећања вребаш. Кад би те се бојали и мрзели те твоји родитељи, и кад их ни на који начин не би могао да ублажиш, ти би се, како мислим, негде уклонио од њихових очију: а сада те отаxбина, која је заједничка мајка свих нас, мрзи и боји те се и већ дуго о теби не мисли ништа друго него да смишљаш своје матероубиство. Зар ти нећеш да поштујеш њен углед, зар се нећеш покорити њену суду, зар се нећеш уплашити њене силе?

... Али, зашто ја говорим? Зар тебе нека ствар да сломи? Ти да се икад поправиш? Ти да размишљаш о неком бежању? Ти да мислиш на неко изганаство? Камо среће да ти бесмртни богови даду ту мисао! ...Јер, ти ниси такав, Катилино, да би те икад одвратио или стид од срамоте, или страх од опасности, или разум од беса.

... Сада, скупљени оци, да одбијем и отклоним од себе неку готово праведну жалбу отаxбине, чујте, молим вас, пажљиво шта ћу вам рећи, и то дубоко усадите у ваша срца и памет. Па кад би отаxбина, која ми је много дража од мог живота, кад би цела Италија, кад би цела држава, са многм говорила овако: "Марко Тулије, шта радиш? Зар ћеш ти допустити да изиђе онај за кога си сазнао да је непријатељ, кога видиш као потоњег вођу рата, за кога осећаш да га очекују као зповедника у непријатељском табору, кривац злочинства, првак завере, подбуњивач робова и пропалих грађана, да се чини, не да си га избацио из града, него да си га пустио у град? Зар нећеш наредити да се баци у окове, да се одвуче у смрт, да се казни најтежом смртном казном?

Шта те, напослетку, спречава? Зар обичај предака? А веома често су и приватни људи опасне грађане казнили смрћу. Да ли закони који су били предложени за кажњавање грађана? Али никад у овом граду нису задржали грађанска права они који су се одметнули од државе. Да ли се бојиш зависти потомака? Изврсну, одиста, захвалност одајеш римском народу, који је тебе,човека позната само по себи, без икакве препоруке предака, тако рано дигао до највише власти преко свих степена части, ако, због зависти или страха од неке опасности, занемарујеш спасење својих грађана. Али, ако има неког страха од зависти, не треба се више бојати зависти због строгости и храбрости него због нерада и немарности. Или, зар не мислиш да ћеш изгорети у пожару мржње када Италија буде пустошена ратом, кад градови буду пљачкани, кад домови буду горели?"

На ове веома свете речи државе и оних људи који то исто осећају, ја ћу укратко одговорити. Кад бих сматрао, скупљени оци, да је најбоље учинити да се Катлина казни смрћу, ја овоме гладијатору не бих дао ни једног часа да живи. Јер, ако се највећи људи и најславнији грађани сатурнински не само нису окаљали крвљу Гракха и Флака и многих ранијих него су се прославили, ја се, зацело, не морам бојати да ће ме снаћи мржња потомака ако погубим овог убицу грађана. Па ако би ми она највише претила, увек сам био таква мишљења да сам мржњу стечену врлином сматрао за славу, а не за мржњу.

...Зато, скупљени оци, нека се уклоне непоштени, нека се одвоје од добрих, нека се скупе на једно мсто нека се напослетку зидом - а то сам већ чешће рекао - издвоје од нас; нека престану правити заседе консулу код његова дома, опкољавати трибунал градског претора, Већницу опседати с мачевима, припремати стреле и буктиње да запале град; нека се, напослетку, напише на челу свакога појединца шта мисли о држави. Ово вам обећавам, скупљени оци, да ће у нама консулима бити толико марљивости, а у вас толико угледа, а у витезова римских толико храбрости, толико сагласности у свих добрих, да ћете одласком Катилининим видети да је све откривено, изишло на видело, угушено, освећено.

С овим жељама, Катилино, с највећим спасењем државе, на твоју несрећу и пропаст, и на пропаст оних који су се с тобом удружили у сваком злочинству и матероубиству, одлази у безбожни и опаки рат.

А ти, Јупитере, који си одређен под истим ауспицијама под којима је Ромул основао Рим, кога ми истински називамо Статором (Одржаваоцем) овога града и државе, одбићеш овога и његове другове од твојих жртвеника и осталих храмова, од градских домова и бедема, од живота и имања свих грађана, и све непријатеље, непријатеље добрих, душмане отаxбине, разбојнике Италије, удружене између себе злочиначком везом и неваљалом заједницом, казнићеш вечним мукама и живе и мртве.