_______________________________

Исократ

На збору

(Панегирик)

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

Већ сам се често чудио онима који су свечане скупове установили и завели гимнастичка надметања да су одлике тела сматрали за достојне великих награда, а онима који се сами потруде око општега добра и свој дух удесе тако да и другима могу користити, њима нису дали никакве части; па опет је требало да се за њих више постарају. Јер, ако такмичари покажу двапут толику снагу, за то ништа неће добити други, а један једини уман човек може користи донети свима који хоће да узму учешћа у оном што он мисли. Па опет нисам зато клонуо духом ни постао равнодушан, него, уверен да ће ми довољна награда бити слава што је самом беседом стекнем, наумио сам да говорим о рату на барбаре и о слози између нас, мада добро знам да су већ многи од оних који се издају за софисте обрадили тај предмет; али се, у једну руку, надам да ћу се од њих толико разликовати, те ће се чинити да други о томе још никад ништа нису рекли, а, у другу, оне беседе сматрам за најбоље у којима је реч о највећим стварима и беседнике највише прослављују, а слушаоцима доносе највећу корист; међу такве припада и ова беседа. Али ни подесна прилика није још минула, тако да би већ узалуд било то спомињати. Јер, треба престати говорити онда кад или догађаји стигну крају, те више не треба о њима већати, или кад се види да је беседа достигла врхунац, тако да је други не могу престићи. Али, док догађаји иду онако као и пре, а беседе су лоше како не би требало размишљати и састављати ову беседу, која ће нас, ако се правилно обради и добро изведе, ослободити и од рата између нас и од садашње забуне и највећих невоља?

А осим тога, кад се исте чињенице не би могле приказивати друкчије до у једном једином облику, могао би неко помислити да је сувишно на исти начин као и они, говорећи изнова, досађивати слушаоцима. Али како је природа бесед таква да се један предмет може претресати на много начина, и оно што је велико учинити незнатним, и оном што је малено дати величина, и оно што је старо представити на нов начин, и о оном што се недавно догодило говорити на старински начин - не треба се више клонити онога о чему су други већ раније говорили, него треба покушати боље од њих казати. Јер дела прошлости свима су нам заједно остављена, али у подесној прилици њима се послужити и оно што треба о сваком споменути и речима добро објаснити, то је посао умних људи. Мислим да би тако најбоље напредовале не само остале вештине него и научно обрађивање беседништва, кад би свако хвалио и ценио не оне који први један предмет обрађују, него оне који га најбоље обрађују, и не оне који се труде да говоре о оном о чему нико раније није говорио, него оне који умеју говорити тако како нико други не би могао.

Па ипак, неки приговарају оним беседама које престижу неуке људе и које су брижљиво израђене, и толико се варају да оне беседе које су за надметање састављене оцењују према парницама о приватним пословима, као да би требало да једне и друге беседе буду једнаке, а не једна просте, а друге свечане, или као да би они познавали праву меру, а онај који уме уметнички говорити не би могао просто говорити. Али, о њима се зна да хвале оне којима сами близу стоје. А ја не водим рачуна о таквим људима, него о онима који неће прихватити ништа што се говори насумце, него одбацити и тражити да у мојим беседама нађу нешто такво што неће наћи у других. њима ћу још нешто о себи смеоно рећи, па потом говорити о ствари. Јер видим да други у уводима покушавају да слушаоце придобију за се, па се оправдавају за оно што ће се говорити, и једни спомињу да су се на брзу руку припремили, а други да је тешко наћи рећи подесне за величину предмета. А ја, ако не будем говорио достојно и предмета и своје славе и времена, не само онога што сам га утрошио на своју беседу него и свега што сам га проживео, молим вас да ми ништа не опростите, него да ми се подсмевате и да ме презирете; јер свашта заслужујем ако се ни у чему не разликујем од других а ипак толико обећавам. Толико нека буде о мени унапред речено.

Што се, пак, општих ствари тиче, они који одмах чим на то дођу препоручују да треба прекинути непријатељства између нас, па се окренути на барбарина, те објашњавају које су нам невоље нестале од рата између нас и које нас користи  чекају од војне на њега, говоре, додуше, истину, али не почињу тако како би најбоље могли успети. Јер од Хелена једни су под нашом влашћу, а други под лакедемонском; јер устави по којима управљају својим државама највише су их на тај начин раставили. Ко, дакле, мисли да ће осталима заједно учинити нешто добро пре неголи помири њихове господаре, веома је луд и не познаје прилик. Него, онај ко не говори само сјајну беседу већ жели да и такав успех постигне треба онакве речи да тражи које ће ове две државе наговорити да буду равноправне једна с другом и да хегемонију поделе и користи, што их сада желе да стекну од Хелена, да од барбара уберу.

Наша држава може се лако навести на то, а Лакедемоњани се још не могу наговорити, јер се држе погрешног мишљења да им је хегеномија наследство од предака. А ако им неко докаже да та част више припада нама него њима брзо би напустили истраживања о томе па би се предали оном што је корисно. Требало би, дакле, да и други почињу тиме и да нам оно у чему се слажемо не саветују пре неголи нас поуче о оном у чему се разилазимо. А ја с два разлога треба да се највише око тога бавим, најпре да се постигне какав успех и да, уклонивши свађе између нас, заједно заратимо на барбаре, а ако то не може бити, да покажем ко стоји на путу напретку и срећи Хелен, и да свима постане јасно да је наша држава и у раније време имала власт на мору, те и сада, не без права, захтева хегемонију.

Јер ако, с једне стране, треба да се у сваком поједином случају слава даје онима који су најумешнији и највећу способност имају, неоспорно је да нама припада да стечемо хегемонију коју смо већ и раније имали. Јер, нико не би могао за другу државу доказати да се у рату на копну толико истицала колико се наша у опасностима на мору одликовала. Ако ли, с друге стране, неки мисле да овај суд није праведан него се дешавају многе промене, јер власт никад не остаје истима, па желе да имају хегемонију, као и другу какву повластицу, или они који су ту част први стекли, или они који су највише користи прибавили Хеленима - мислим да су и они с нама. Јер, што ко из даље прошлости буде посматрао то једно и друго, то ћемо више за собом оставити онек оји се с нама надемћу.

Јер се признаје да је наш град најстарији и највећи и у свих људи највише на гласу. Па кад нам је основни услов тако леп, треба да нам се, за оно што је с тим у вези још већа слава одаје. Јер, у овој земљи пребивамо тако да нисмо друге истерали ни пусту освојили ни од многих се племена помешали и у њој скупили, него смо тако племенита и законита порекла да ону земљу из које смо никли цело време непрестано држимо као староседеоци и можемо је назвати истим именима као најближе сроднике. Јер, нама јединима од свих Хелена доликује да исту земљу назовемо хранитељком и отаxбином и мајком. Па ипак, они који се с разлогом поносе и око хегемоније с правом надмећу и своје оцеве често спомињу треба да показују такво порекло свога рада.