_______________________________

ФРЕДЕРИК КОПЛСТОН

НОВОПИТАГОРОВСТВО

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija filozofija, koplston, aristotel, platon, pitagora, pitagorovstvo, pitagorejci, pitagorejski, apolonije, Sekst Empirik

 

 

Стара питагоровска школа се, изгледа, угасила у IV веку старе ере; ако се и продужила, сигурно нема никаквог доказа о њеном делотворном и бујном животу. Али у И веку старе ере школа је поново оживела у виду такозваног новопитагоровства. Он је био близак старој школи не само по поштовању према оснивачу него и у одређеном интересовању за научна проучавања и, изнад свега, по својој религиозној обојености. Нова школа је прихватила много тога од старог питагоровског аскетизма; она се придржавала двојства тела и душе што је, као што смо видели, истакнута црта платонске филозофије а дуализам је спајала са мистичким елементима који су одговарали тадашњој потреби за директнијом и персоналнијом религијом. Тражило се непосредно проматрање божанства и откровење и то толико да је филозоф понекад схватан као пророк и чудотворац, слично Аполонију из Тијане (1). Међутим, нова школа је била већма далеко од пуког пресликавања ранијег питагоровског система; она је следила владајућу склоност ка еклектичности, и стога новопитагоровци много тога преузимају из платонских, аристотелских и стоичких филозофија. Прихваћени елементи нису били стопљени у једну синтезу, заједничку свим припадницима школе, него су њени разни припадници градили своје различите синтезе; у некима од њих су преовладавале стоичке теме, а у другима теме из платонске филозофије. Међутим, новопитагоровство има одређен историјски значај не само због тога што је уско повезано са религиозним животом тога времена (чини се да је оно настало у Александрији, месту сусрета хеленистичке филозофије, посебних наука и источњачке религије) већ и због тога што оно означава корак на путу ка новоплатонизму. Рецимо, Нуменије је заступао учење о божанској хијерархији према њој, први бог, πρωτος θεος, јесте начело бивства (ουσιας αρχη) или отац (πατηρ), други бог је демијург, а трећи бог је свет, оно створено (το ποιημα)

 

Секст Емпирик нас извештава о разним тенденцијама унутар новопитагоровства. Тако један облик новопитагоровства изводи све из монаде или тачке (εξ ενος σημειου). Тачка производи дуж, из линија се рађају површи, а из површи тродимензионална тела. Овде је реч о монистичком систему, мада очигледно под утицајем старијих математичких схватања [Други облик новопитагоровства највише наглашава   дуализам   монаде (μονας) и неодређене двојине (αοτιστος δυας), мада се све, у крајњој линији,  изводи  из  тачке  или јединице (μονας). Сва јединства суделују у монади (μονας), а сва двојства у неодређеној двојини (αοτιστος δυας) (2). У овим верзијама новопитагоровства нема ничег посебно оригиналног али је очито присутан појам еманације, који ће имати водећу улогу у новоплатонизму. Један од мотива који је подстакао новоплатонску теорију  о  еманацији,  те  утврђивање  посредних  бивствујућих  између телесног света и највишег бога, била је жеља да се божија чистота ослободи  сваког додира  са  чулним стварима. Тиме се  оштро  истиче  безгранична трансценденција бога и његов положај изнад бивства. Ова тема трансценденције бога може да се разлучи већ у новопитагоровству. Могуће је да се она развила под утицајем јудејскоалександријске филозофије и источњачке традиције, мада њене латентне клице можемо да  уочимо и  унутар мишљења  самог Платона. И Познати  чудотворац Аполоније из Тијане (његова акме је била, при крају I века наше ере), чији је живот описао Филострат, разликовао је првог бога од других  богова.  Том првом  богу,  према његовом мишљењу, људи не треба да нуде никакве материјалне жртве, јер су све материјалне ствари окужене   нечистоћом. Жртве треба приносити другим боговима, али не првом богу, коме не треба нудити ништа до службу нашег ума, без спољашњих говора или понуда.]

Никомах из Герасе (у Арабији) био је, такође, занимљива фигура. Живео је око 140. године наше ере и написао је један Увод у аритметику (αριθμητικη εισαγωγη). У његовом систему идеје су постојале пре стварања света (Платон), а изједначене су са бројевима (поново Платон).  Ти бројевиидеје не постоје у неком посебном трансценденталном свету: оне су, у ствари, идеје у божанском Уму, и представљају узоре или архетипове према којима су обликоване ствари овог света (Упор. Филона Александријског, средњи платонизам и новоплатонизам). Према томе, смештање идеја у божији Ум одиграло се пре појаве новоплатонизма,  из којег оно прелази у хришћанску традицију. Сличну транспозицију налазимо и у филозофији Нуменија из Апамеје (Сирија), који је живео у другој половини II века наше ере и који је, изгледа, био добро упознат с александријском јеврејском филозофијом. Према Клименту, он је говорио о Платону као о атичком Мојсију (Μωυσης αττικιζων). (3) У Нуменијевој филозофији први бог (πρωτος θεος) јесте начело бивства (ουσιας αρχη) и краљ (βασιλευς). (4) Он је делатност чистог мишљења (νους), и нема никаквог директног удела у стварању света. Осим тога, он је само добро. Чини се да је Нуменије изједначавао Платонову идеју Добра с Аристотеловим богом и мишљењем мишљења (νπησις νοησεως). Други бог је демијург (Тимај), чија доброта произлази из суделовања у бићу првог бога, и који, као начело настајања (γενεσεως αρχη), ствара свет. Он то чини радећи у твари и обликујући је према узору архетипских идеја. Сам свет, творевина демијурга, представља трећег бога. Та три бога Нуменије редом означава као оца (πατηρ), створитеља (ποιητης), и оно створено (ποιημα). (5)

У психологији Нуменија преовлађује дуализам, јер он у човеку постулира две душе, разумну и неразумну, при чему је улазак душе у тело нешто зло, пад. Чини се да је Нуменије заступао и постојање добре и рђаве душе света. (6)

Према свему, Нуменијева филозофија је представљала синкретизацију и хармонизацију елемената прихваћених од претходних мислилаца; то је била филозофија која је веома истицала божанску трансценденцију и која је, уопште, заступала оштру антитезу између вишег и нижег, како у стварности као целини тако и у људској природи као појединачности. ј Са новопитагоровством су повезани Херметички списи и Халдејска пророчанства. Херметичка литература је назив једне врсте мистичких списа који су настали у I веку наше ере и који можда понешто дугују, а можда и не, ранијим египатским списима. Грци су у Хермесу ('ЕпиАрј?) препознали египатског бога Тота (Тхотх)* (* Грцима је бог Тот био рано познат. Платон га спомиње у Федру, 274 ц, под именом Теутх. Повезивање са Хермесом није етимолошки основано, али се касније учврстило, јер су обадва божанства прихваћена као изумитељи писма и науке. Хермес је у хеленском синкретизму, управо по утицајем египатских представа, уздигнут до трисмегиста (трипут највећег). Прим. прев.), а њихов назив Хермес Трисмегистос се изводи из египатског Велики Тот. Али независно од претпостављеног утицаја египатске традиције на херметичку књижевност, она своје главне садржаје дугује ранијој филозофији, и чини се даје посебно много дуговала Посејдонију. Основни појам те литературе јесте појам о спасењу кроз сазнање Бога а тај појам је имао значајну улогу у такозваној гнози** (** Гноза заједнички назив за разна дуалистичка учења и есхатолошке секте из времена настанка хришћанства. Назив потиче од грчке реци вв&ок; = сазнање, али му је предмет оно што се по својој природи не може сазнати: Бог. Прим. Прев). Слично учење чини и садржај Халдејских пророштава, поеме састављене око 200. године наше ере, која, слично херметичкој литератури, спаја орфичкопитагоровске, платонске и стоичке елементе.

Својом уском повезаношћу са религиозним интересима и потребама тога времена, као и радом на припремању терена за новоплатонизам новопитагоровство подсећа на средњи платонизам, коме сада морамо да се окренемо.

Белешка о Аполонију из Тијане

Ретор Филострат саставио је животопис Аполонија из Тијане на тражење Јулије Домне (Iulia Domna), друге жене Септимија Севера (Septimius Severus). Књига о животу Аполонијевом састављена је око 200. године наше ере. Филострат говори о томе да се сећање на Аполонија темељи на тобожњим записима Аполонијевог ученика Дамита  из Асирије. За те списе говорило се да их је Јулији Домни предао неки Дамитов рођак, али читава та прича вероватно представља књижевну фикцију. (7) У сваком случају, изгледа даје Филострат желео да представи Аполонија као мудрог човека, истинског служитеља богова и чудотворца, а не да га, као Мојраген у својим Успоменама на Аполонија, прикаже као чаробњака и вешца. (8) Iма знакова да је Филострат познавао и користио јеванђеља, Дела апостолска и Житија светих, али не зна се колико је он свесно намеравао да хришћанског Христа замени идеалом хеленистичког Христа: те сличности су биле често претерано наглашаване. Као што Филостратова намера остаје непрозирна, исто тако и зрно истине у основи ове приче остаје у тами: практично је немогуће утврдити какав је стварно човек био историјски Аполоније.

Филостратово дело је доживело велики успех и подстакло је стварање Аполонијевог култа. Каракала (Царацалла) је подигао олтар чудотворцу (9), а Александар Север (Alexander Severus) га је уврстио у свој lararium* (* Лат. кућно светилиште духова који штите породицу. Прим. прев. ) скупа са својим пенатима, Аврамом (Abhram), Орфејем и Христом. (10) Аурелијан (Aurelianus) је поштедео град Тијану, упркос завету да ће га разорити, из поштовања према родном месту Аполонија. (11) Еунапије у својим Животима софиста слави Аполонија (12), док га Амијан Марцелин (Аммианус Марцеллинус), дружбеник императора Јулијана, наводи, скупа са Плотином, као једног од повлашћених смртника које су походили фамилиарес гении* (* Лат. породични духови. Прим. прев.).] (13)

Ма какве да су биле намере самог Филострата, сигурно је да су се пагански апологети користили ликом Аполонија борећи се против хришћанства. Тако је Хијерокле, управитељ Доњег Египта под Диоклецијаном (Диоцлетианус), и жестоки непријатељ хришћанства, покушавао да умањи значај Христових чуда навођењем Аполонијевих чудеса и указивањем на надмоћ паганске мудрости која се, упркос тих чуда, устезала Аполонија да уздигне у ред богова. (14) Порфирије се, такође, користио Аполонијем, наводећи његова чуда и дајући предност његовом пркосном одупирању Домицијану у односу на Христова нехеројска понижења и муке. (15) Св. Августин сведочи о овој врсти апологетског коришћења Аполонија од пагана. (16)

При крају IV столећа паганин Вирије Никомах Флавијан (Вириус Ницомацхус Флавианус) превео је Филостратову књигу на латински, а њу је после изнова дотеривао Таскије Викторин (Tascius Victorinus). Чини се да је она побудила одређено занимање и у хришћанским круговима јер њу је изнова прерадио и Сидоније Аполинар (Сидониус Аполлинарис), који о Аполонију говори са великим поштовањем. (17)

Напомене:

1 Види Белешку о Аполонију из Тијане, стр. 486.

2 Adv. Math., X, 281 sq.

3 Clem. Alex., Strom., I, 22, 148. {P. G., VII, 895) 4Cf. Plato, Ep., 2. 312 c.

5  Procl., in Tim., I, 303, 27 sq.

6  Chalcid., in Tim., c. 295.

7 Cf. Ed. Meyer, Hermes, 197, SS 371 sq.

8  Orig., Contra Celsum, 6, 41. (P. G., XI, 1357)

9  Dion Cass., LXXVII, 18.

10 Lamprid., Alex., 29.

11 U Lamprid., Aurel, 24.

12  Ed. Boissonade, p. 500, Didot.

13  Rerum gest., 21, 14, 5.

14  Lact., Div. Inst., V, 3; P.L., VI, 556 sq.

15 St. Jeronim, in Ps., 81 (P.L. 26, 1130).

16 Cf. Ep., 136, I; 102, 32; 138, 18.

17 Ep., 8, 3; ed. Mohr. p. 173.

 (Из књиге: Историја филозофије, Грчка и Рим, Бигз, 1991, стр. 483-487. Превео: Слободан Жуњић)