Апостолске Установе

О МУЧЕНИЦИМА (ЗА ВЕРУ)

(Из књиге: Др Радомир Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2001)

Ако је хришћанин, због имена Христовог, вере и љубави Божије осуђен од безбожника на (казну) огањ или животињама или у руднике, немојте га напустити, већ од труда вашег и вашег зноја (Пост 3:19) пошаљите му нешто за храну и да плати војнике, и да олакша и ублажи (невоље), и колико до вас зависи, ваш блажени брат неће настрадати. Јер, ако је неко осуђен у име Господа Бога, он је свети мученик, брат Господњи, син Вишњега (Лк 6:35), обиталиште Духа Светог преко кога је сваки верни примио светлост славе Јеванђеља када се удостојио да прими непропадљиви венац и сведочанство Христових страдања, и заједницу крви Његове, и да буде усиновљен састрадавањем у Његовој смрти. Због тога сви верни, преко вашег епископа, служите светима вашим имањем и трудом. А онај који нема ништа, нека пости и део дневне хране остави за свете; ако неко има у изобиљу, нека им служи већим даровима, сходно својој моћи; ако хоће, продајући сво богатство, да их ослободи затвора, блажен ће бити и пријатељ Христов. Јер, ако је савршен онај који са божанским сазнањем даје свој иметак сиромасима (Мт 19:21), утолико је више онај који (чини) за мученике (страдалнике); такав се показује достојан Бога, испуниће Његову вољу (Мт 7:21) спасавајући оне који су Га исповедили пред царевима и синовима Израиљевим (Дап 9:15), и којима је Господ јасно рекао: „Онај који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем мојим на небесима" (Мт 10:32). И ако су они, као што је Христос пред Оцем дао сведочанство, морате и ви њих посећивати у затворима, јер ако ви тако чините, биће вам урачунато као страдање.

Наиме, они су мучеништво искусили, а вама је (мучеништво) придодато као заједничарима (саучесницима) њиховог подвига. Сам Господ се обраћа таквима говорећи: „Ходите благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света, јер огладнех и дадосте ми да једем, ожеднех и напојисте ме, странац бејах и примисте ме, наг бејах и оденусте ме, у тамници бејах и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна и напојисмо? Кад ли те видесмо странца и примисмо? Или нага и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар ће им рећи: Заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте" (Мт 25:3440). „И ови ће отићи у живот вечни"(Мт 25:46).

Али, ако неко, који се сматра да је брат (хришћанин), страда од Злога зато што је починио злочин и осуђен је на смрт као прељубочинац или као убица, одвојте се од њега, да не бисте били оптужени и да нико од вас не буде подозреван као саучесник у саблазни и да не да повода да сви хришћани буду оклеветани због таквих дела; будите далеко од таквих. Насупрот, они који су Христа ради утамничени од безбожника у затвор или предати на смрт или у окове или у изгнанство, са сваком ревношћу им помажите и ослободите ваше чланове из руку безбожника. Ако је неко, посећујући их, заробљен и поднео је невоље, блажен је, јер је постао заједничар мученика опонашалац (подражатељ) страдања Господа Исуса Христа (1 Петр 5:1). И ми смо због Христа много пута примили ударце од Кајафе, и Александра и Ане (Дап 5:6), али смо остали радосни, радујемо се што смо се удостојили да пострадамо за име Спаситеља нашег (Дап 5:41). Радујте се због таквих страдања, јер ћете бити блажени у онај дан (Лк 6:23).
Оне који су изгнани због вере и који беже из града у град (Мт 10:23) због заповести Господње, примите их, старајте се о њима и примите их као страдалнике (мученике), радујући се што сте постали заједничари њиховог прогонства, знајући да су они блажени од Господа. Он је рекао: „Блажени сте када вас срамоте, и прогоне вас, и кажу против вас свакојаку рђаву реч, лажући мене ради; радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас" (Мт 5:1112). И опет: „Ако су мене прогнали, и вас ће прогнати" (Јн 15:20). И даље: „Ако вас прогнају у овом граду, бежите у други (Мт 10:23), јер ћете у овом свету имати жалост (Јн 16:33). Јер, предаће вас у зборнице, и пред старешине и цареве изводиће вас мене ради, за сведочанство њима, и који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10:1718, 22). Јер, онај који је био прогнан због вере, посведочио је Христа и добро се држао, он је заиста човек Божји (1 Тим 6:11).

Ако се неко одрекне Христа да га не би људи омрзли, и воли свој живот (Јн 12:25) више него Господа, у чијој је руци душа његова (Дан 5:23), такав је бедан, јадан, као проклет и жалостан; он жели да буде пријатељ људи, а непријатељ Божји, нема никаквог удела са светима, већ са проклетима, будући да жели, уместо Царства благословених, огањ вечни припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт 25:34, 41); он је омрзнут, не само од људи, него од Бога је удаљен и одбачен испред лица Његовог. Овоме је Господ овако рекао: „Ко се одрекне мене пред људима и постиди се имена мога, одрећу се и ја њега и постидећу се пред Оцем мојим на небесима" (Мт 10:33). И опет говори својим ученицима, и нама самима овако: „Ко воли оца или мајку више од мене није мене достојан, и ко воли сина или ћерку више од мене није мене достојан, и који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан; ко чува живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га" (Мт 10:3739). Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју" (Мт 16:26). И даље: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; више се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу" (Мт 10:28).

Онај који изучава неку вештину посматра свог учитеља пажљиво како ради свој посао и настоји вешто да га подражава (опонаша) и извршава што му је поверено; ако неко не поступа тако, значи да још није усавршен у своме послу. А ми, ми имамо за учитеља Господа нашег Исуса Христа, и зашто се уподобљавамо Његовом учењу? Он се одрекао одмора, раскоши, славе, богатства, почасти, силе освете, мајке и браће, и чак сопственог живота из вере према Оцу и из човекољубља према нама. Поднео је не само прогонство и ударце, псовање, ругање, него је чак прикован на Дрво (Крст), да би преобратио и спасао Јудеје и Јелине (многобошце). Ако се, дакле, Он одрекао свега ради нас (Лк 14:33), није се уплашио Крста, нити избегао смрт, зашто ми сами не опонашамо Његово страдање и не одрекнемо се ради Њега самог нашег живота, јер нам Он даје (снагу) да издржимо? Он је ради нас, а ми ради нас самих, јер Он није имао потребу за нама, док смо ми имали потребу за Његовим милосрђем; Он очекује од нас само искрену и спонтану веру, као што каже Писмо: „Ако си праведан, шта ћеш ми дати? или шта ће примити из твоје руке? Човеку какав си, наудиће твоја злоћа, и сину човечијему (помоћи ће) праведност твоја" (Јов 35:78). Одрекнимо се, дакле, и родитеља, и породице, и пријатеља, и супруга, и деце, и богатства, и свега што имамо за живот (Мт 14:26), ако су нам угрозили побожност. Јер треба да се молимо да не паднемо у искушење (Мт 26:41). А ако смо на мучеништво позвани, исповедимо драгоцено Име, иако смо због тога кажњени, радујмо се јер трчимо ка бесмртности. Ако смо прогнани, не будимо растужени, не волимо садашњи век (2 Тим 4:10; 1 Јн 2:15), нити похвале од људи (Рим 2:29), нити славу и част од владалаца, као Јудејци: они се диве делима Господњим, али не верују у Њега из страха од првосвештеника и других управитеља: „Јер више заволе славу људску од славе Божије" (Јн 12:4243). А ми који исповедамо добро исповедање (1 Тим 6:12), не спасавамо само сами себе, већ и утврђујемо новопросвећене (неофите, новокрштене) и оне који се поучавају (катихумене, оглашене) да и они поверују.

А ако одступимо од исповедања (вере) због нечега, и одрекнемо се побожности због слабог карактера и страха од привремене казне, ми смо, не само отпали од вечне славе, већ ћемо бити, шта више одговорни за губитак и осталог, и претрпећемо двоструку казну. Јер смо нашим одрицањем побудили сумњу, као да је вера коју смо некад исповедили само колебљива наука. Зато, не будимо ни лакоумни, ни брзоплети, јер Господ говори: „Молите се да не паднете у искушење, дух је срчан, а тело је слабо" (Лк 22:40; Мт 26:41). Ако смо поверовали, не обешчашћујмо веру кукавички. Ако се неко одрекне своје наде, која је Исус (1 Тим 1:1), Син Божији, он се ослобађа привремене смрти, али сутрадан он ће бити оборен на постељу тешком болешћу, у утроби, стомаку или глави, или неком неизлечивом патњом, сепсом (труљење), или гангреном, или чиром, или тумором, или воденом болешћу, или канцером, он ће убрзо променити и напустити живот. Хоће ли он моћи задржати садашња земаљска блага, да ли ће га пратити вечна добра? Још горе! биће подвргнут вечној казни, отићи ће у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба (Мт 8:12; 22:13).

Онај који је удостојен мучеништва, радоваће се у Господњој радости (Филип 3:1; 4:4), јер је стекао скупоцени венац и исповедањем (вером) је отишао из живота. А ако се ради о оглашеном (катихумену), нека се без жаљења жртвује, јер пострадати за Христа биће за њега још знаменитије Крштење, пошто он стварно подноси смрт са Господом, док други то чине символично (у тајни Крштења). Нека се, дакле, такав радује што се угледа на Учитеља, јер је Господ Исус био ударан ради нас, стрпљиво је поднео хуљења и увреде, пљување, заушке, ударце (Мт 26:67). После шибања, прикован је на Крст, пио је оцат (сирће) и жуч (Мт 26:67), испунио је све по Писму (Јн 19:28), рекао је Богу и Оцу: „У руке твоје ја предајем дух свој" (Лк 23:46). Такође, онај који тражи да буде Његов ученик, нека ревнује да се бори као Он, нека се угледа на Његово трпљење, знајући, ако је од људи стављен у ватру, ништа неће осетити, као и три младића (Дан 3), или ако неко и страда, примиће плату од Бога, ако верује у само једног и истинитог Бога (Јн 17:3) и Оца кроз Исуса Христа великог Архијереја (Јевр 4:14) Који искупљује душе и избавља подвижнике (Дап 7:35; Јевр 11:6). Њему слава у векова векова. Амин.

Апостолске Установе 5,16, 5С, 329, Париз 1986.