Ава Исаија

Ридања

    1.  Тешко нама сластољубивима и кратковременима, јер због привремене безаконе тјелесне похоте нећемо угледати славу Господњу!
    2. Тешко нама што, презревши нераспадљиво, незадрживо стремимо распадљивоме, иако распадљивост не наслеђује распадљивост (1.Кор.15,50)!
    3. Тешко нама што своје тијело, које ће појести црви и гној, хранимо у гријесима, не бојећи се ни огња који ће нас вјечно мучити, ни неуспављивог црва!
    4. Тешко нама што тијело наше, које је оскрнављено нечистотом, христољубиви људи поштују поклонима и цјеливају, док смо ми окречени гробови који у себи носе смртоносни гријех!
    5. Тешко нама што преко неуздржања у храни и сластима у себи сабирамо сјемење које клија и побуђује нас на безаконо тјелесно сједињење!
    6. Тешко нама што не упоређујемо трулежност са нетрулежношћу и што се не бојимо Божанствене и страшне правде!
    7. Тешко нама што смо малодушни за добро и ревносни и брзи на зло!
    8. Тешко нама што смо тијело наше, које је способно да постане обиталиште вјечне свјетлости, учинили обиталиштем вјечне таме!
    9. Тешко нама што Син Човјечији, који је једносуш(т)ан Богу Оцу и који се ради нас оваплотио, у нама нема гдје да заклони Своју главу, док су лисице, тј. зли и лукави духови у нама себи направили јазбину!
    10. Тешко нама што прави срцем Судији предлажу душе своје непорочне и своја тијела света и неупрљана, док ми, чије су душе оскрнављене и тијела нечиста, можемо једино да очекујемо осуду на вјечне муке!
    11. Тешко нама што очекујемо почасти светих, иако смо пуни похоте за неправдом и сваком нечистотом!
    12. Тешко нама што се крећемо међу светима и незлобивима као чисти и слободни, иако смо осуђени и кривци за многе гријехе!
    13. Тешко нама што уразумљујемо и поучавамо оне који су далеко бољи од нас, премда смо испуњени сагрешењима!
    14. Тешко нама што, имајући брвно у оку, као непорочни покрећемо суд и гњевимо се због најмањих сагрешења наше браће!
    15. Тешко нама што на друге полажемо тешка и неподношљива бремена, а сами, као немоћни тијелом, одбијамо да их се и дотакнемо!
    16. Тешко нама што, будући оскудни у божанственом монашком дјелању, без стида журимо да друге учимо дјелатној врлини!
    17. Тешко нама што смо заборавили на своје давне гријехе, и што се ни због нових не мучимо и не плачемо!
    18. Тешко нама што смо добро започели уз благодат Божију, док смо сада постали тјелесни!
    19. Тешко нама што смо се толико погрузили у нечисте помисли да се, наводно не видећи своје гријехе, питамо да ли смо их учинили!
    20. Тешко нама што једући и пијући не помишљамо на борбу која нам се дешава због преједања!
    21. Тешко нама што смо готови да се сложимо са помислима чим демони у нама пробуде блудна сјећања!
    22. Тешко нама што, остављајући божанствене молитве и читање са размишљањем, своје дане проводимо у пустим маштањима и празнословљу!
    23. Тешко нама што су нам срца окамењена до те мјере да, и поред честог напрегнутог искања скрушености и суза, не налазимо успјеха због крајњег немара и лијености!
    24. Тешко нама што се ни мало не старамо о души, премда непрестано гријеши, и премда је Бог рекао: Умријеће душа која сагријеши (Јез.18,4)!
    25. Тешко нама што је због ситости и утјеха наше тијело лако покретно на гријех и што ми до похоте разгоријевамо нечисте и скверне помисли, преко очију примајући стријеле лукавога у своја срца и преко дотицања тијела постајући пуни похоте за женама слично коњима, не помишљајући о свом словесном достојанству и не бојећи се вјечног мучења!
    26. Тешко нама што се због страдања и болести тијела много узнемиравамо и стењемо, док смо за ране и неизлечиве болести душе неосјетљиви!
    27. Тешко нама што је код нас владалачка сила душе потчињена њеном робу - тијелу, што господари лошије над бољим, те што не служе обоје са једном жељом Богу који нас је саздао!
    28. Тешко нама што своје гријехе понављамо кроз зле и нечисте помисли, те што не препознајемо кад се Бог од нас удаљава и кад прилазе нечисти духови!
    29. Тешко нама што, иако неразумни и неразборити, волимо и отимамо похвале светих, али не и њихове подвиге и дјела!
    30. Тешко нама што  у извршавању заповијести Божијих не пројављујемо ни страх слугу, ни усрђе и благоразумност најамника, ни љубав синова!
    31. Тешко нама што из угађања људима не одбијамо да говоримо и чинимо разне [ствари], не обазирући се на оно што је неправедно!
    32. Тешко нама што се стидимо људи када гријешимо, док на вјечни стид не обраћамо никакву пажњу!
    33. Тешко нама што се нијесмо истицали, знајући да смо од сиромашних и незнатних родитеља, док се, и поред завјета сиромаштва и смирења Богу, препиремо како би нас сврстали на исти ниво са богатим и славним!
    34. Тешко нама што смо у свијету, принуђени сиромаштвом, били уздржљивци, док се сада, када смо призвани на уздржање, врло много старамо за ситост стомака и покој тијела!
    35. Тешко нама што се сврставамо у демонску гомилу, премда [знамо] да демони окружују оне који се не боје Бога и који преступају Његове заповијести, а анђели оне који се боје Бога!
    36. Тешко нама што се трудимо да се допаднемо богатим и силним кад се сретнемо са њима и кад поговоримо са њима, док се од сиромашних одвраћамо као од досадних када долаѕе да просе од нас!
    37. Тешко нама што се према сваком човјеку не односимо као што приличи, већ како хоћемо и како нам се допада!
    38. Тешко нама што своја права тачно одређујемо, што расуђујемо и учимо о њима, док смо од чињења добара далеко одступили!
    39. Тешко нама што марљиво чистимо земљу од трња и шибља и од другог растиња које штети плодовима, док своје душе страхом Божијим не чистимо са марљивошћу од злих и нечистих помисли које штете светим врлинама!
    40. Тешко нама што употребљавамо многогодишње старање ради земаљских и трулежних ствари, без обзира на то што треба да се преселимо са земље и што на њој живимо као дошљаци, и без обзира на то што у вријеме неизбјежног пресељења одавде нећемо имати могућности да било шта понесемо!
    41. Тешко нама што смо немарни за своје душе и што се понашамо као да нећемо дати одговор за све вријеме свог живота, иако знамо да ћемо за свако дјело у земаљском животу, за сваку празну ријеч, за зле и нечисте помисли и сјећања душе бити дужни да пружимо одговор страшном Судији!
    42. Јао нама не само због наше нечастивости и безакоња која смо починили, већ и због презира према обећањима Божијим и због невјеровања у њух!
    43. Тешко нама што смо се као неразумни прилијепили за трулежност, и што смо, због љубави према земаљском, остали далеко од вјечне нетрулежности, иако смо имали могућност да се кроз јеванђелски живот спојимо са непропадљивошћу!
    44. Тешко нама што смо непропадљивости претпоставили одвратну трулежност!
    45. Тешко нама што из самоугађања прије бирамо да нас побјеђују наше страсти, него да побјеђујемо свако сластољубље, иако за то имамо могућности!
    46. Тешко нама што се стидимо и бојимо да гријешимо пред људима, а не трептимо и не бојимо се да гријешимо и да смо бешчасни пред Оним који види и сакривено!
    47. Тешко нама што своје ријечи не зачињујемо божанском сољу, већ увијек ближњем говоримо бескорисне ријечи, далеке од побожности!
    48. Тешко нама што са људима разговарамо користећи се лажју, лукавством и превртљивошћу, не бојећи се осуде!
    49. Тешко нама зато што сан и униније чине да демони краду умиљење из наших срдаца!
    50. Тешко нама што страстима превазилазимо свјетовњаке иако смо се одрекли свијета!
    51. Тешко нама што исправљамо друге кад гријеше у ситницама, иако сами имамо велику потребу за обучавањем и поуком!
    52. Тешко нама ако нас Господ испита на земљи и ако нас узме на суд са неисправљенима!
    53. Тешко нама што не пазимо на оно што се налази у нашем стомаку, услед чега нас побјеђују сластољубље и гордост!
    54. Тешко нама што желимо да нас сматрају светима и да нас поштују њиховим именом, иако свагда своје душе скрнавимо нечистим помислима!
    55. Тешко нама што смо, предавши се таштини, заборавили на борбу са ђаволом!
    56. Тешко нама који овдје гријешимо без страха, зато што ће нас тамо дочекати неугасиви огањ геенски, најкрајња тама, неуспављиви црв, плач и шкргут зуба, и вјечна срамота пред твари која је виша и нижа од нас!
    57. Тешко нашој неразборитој и нераскајаној души зато што ће по васкрсењу мртвих са вапајима и шкргутом зуба плакати и стењати у грешном тијелу свом, будући погођена очајањем због горких и болних мучења у вјечном огњу!
    58. Тешко нама што у земљи прогнања и странствовања волимо проклето весеље, док се не сјећамо сладости раја и презиремо небеско Царство!
    59. Тешко нама што се по немилосрђу уподобљавамо лудим дјевојкама и што преко доброчинства ближњима не откупљујемо јелеј који је потребан за освјетљење свјетиљки!
    60. Тешко нама што дан и ноћ узносимо молитву Богу, говорећи: "Господе, Господе", а не чинимо оно што је Он заповиједио!
    61. Тешко ономе који је написао ова ридања што није на себе узео ни најмањи уздах покајања, премда је крив за све што је написао!
    62. Тешко ономе који пати због других али се лишава туговања због самог себе!
    63. Тешко нама што се не стидимо иако нас савјест непрестано изобличава и свједочи против нас, и што не дрхтимо пред Страшним судом Божијим, иако подлијежемо осуди и мукама за оно што смо учинили!
    64. Тешко нама што се радујемо због људских похвала, иако нам дјела заударају!
    65. Тешко нама зато што блуђење ума и срца, расејаност и заборав одузимају страх Божији из наших срдаца!
    66. Тешко нама што нам наше старање о сујетном срце чини запуштеном земљом и притупљује његово (осјећање за духовно)!
    67. Тешко нама што нас Бог дуго трпи, те нас не погађа смрћу која одговара нашим дјелима, а ми се још не старамо да и сами постанемо милостиви!
    68. Тешко нама што сада не памтимо своје гријехе, док ћемо, по обнажењу душе од тијела, одједном, са болним и горким раскајањем, угледати све њих 'учињене и ријечју, и дјелом и помислима, изображене и написане у сјећању наших срдаца!
    69. Тешко нама што приступамо страшним Тајнама Божијим, проникнути својом нечистотом, без обзира на опомену апостола да који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега (1.Кор.11,29)!  Ми се правдамо да смо то учинили у ноћном маштарењу и у скверним помислима.  Међутим, онај ко Богу приступа са нечистим помислима, са порочним очима, са оскрнављеним тијелом, са скверним стремљењима душе и тијела, себе чини достојним многих болести тијела и немоћи душе, а затим и вјечног мучења и бескрајне срамоте!
    70. Тешко мени што ово пишем проливајући горке сузе, док још нијесам започео дјела покајања!
    71. Тешко мени што говорим истину, а не чиним добра дјела!
    72. Тешко мени што добро поучавам, али рђаво поступам!
    73. Тешко онима што гријеше у сластима, зато што ће примити горак крај са вјечном срамотом!
    74. Тешко онима који се жалосте због непотребних ствари, јер су се лишили душекорисне туге покајања!
    75. Тешко онима који вријеђају и омаловажавају, зато што су се удаљили од блажене љубави!
    76. Тешко онима који другима не желе добро и који завиде, јер су постали туђи благости и милосрђу Божијем!
    77. Тешко човјекоугодницима, зато што не могу Богу угодити!
    78. Тешко лицемјерима, зато што су отпали од истине Божије!
    79. Тешко гордима, зато што су на страни отступника ђавола!
    80. Тешко онима који се на боје Господа, зато што ће се уплести у многе гријехе, и што ће бити бичевани и овдје и тамо!
    81. Тешко нама што уједе и угризе бува, гњида, ваши, мува, комараца и пчела не трпимо, док се од напасти великог дракона, који нас гута као на појилу и који нас је пробио смртоносном жаоком, уопште не штитимо нити сакривамо!
    82. Тешко нама што нас ђаво исцрпљује и страстима и болестима и невољама и свакаквим свјетским преварама, а ми нећемо да престанемо са злом!
    83. Тешко нама што не проливамо многе сузе, нити болујемо срцем, нити се од својих страсти уздржавамо, иако одступништво траје тако много година и премда су многи оставили Православну вјеру, већ напротив, додајемо гријех на гријех, како бисмо за своја зла дјела одједном добили вјечно мучење у геени!
    84. Тешко нама који смо написали ове вапаје, што у старости својој, када нам је већ дошао крај, додајемо још већа и неподношљивија зла и још веће гријехе, иако се још нијесмо покајали ни због злих дјела своје младости!
    85. Тешко нама што се не стидимо чак ни најтежих страдања и разних болести тијела, већ се гојимо у гријесима и са презиром (према дужности), те са пуним неуздржањем и распуштеношћу, дебљамо своја скверна и грешна тијела!
    86. Тешко нама што нам предстоји да прођемо кроз огањ који кључа снажније од морских валова, да би сваки примио оно што је у тијелу учинио, било добро или зло (2.Кор.5,11)!
    87. Тешко нама што не помишљамо о оном мрачном и невештаственом жежењу огња, нити о тамошњем вјечном горком плачу и шкргуту зуба!  Јер, Бог ће од нас одузети свјетлост у пламену, док ће јару и мрак оставити у огњу ради нечастивих и грешника!

    88.  Тешко мени, биједна душо!  Врло ми је жао и срце ме моје без престанка боли (Рим.9,2)!  Јер, оплакујући себе, ја сам дужан да кажем: "Зло ми је помрачило разум и покрило истину; смрт је побиједила живот; земаљско, трулежно и привремено је замијенило небеско, нетрулежно и вјечно; мрско и достојно мржње показало се слађим и омиљенијим од истинске љубави Христове и части; заблуда је истину избацила из моје душе, осудивши је на изгнанство; изабрах стид и срамоту умјесто смјелости и похвале; горчину претпоставих сладости; земљу и пепео завољех више од неба и његовог Царства; тама добромрсца ђавола ушла је у моје срце и помрачила свјетлост виђења у мом уму".
    89.  Тешко мени!  Тешко мени!  Какве замке ђавоље су ме заплеле и, саплевши ме, са какве висине ме оборише доље!  Ходећи, уморих се, и мој зној ме узалуд обливао.  Ко да ме не оплаче?  Ко неће горко заплакати због мене који сам се исцрпјео у сујетном труду и који сам у пристаништу претрпјео бродолом?  Помилујте ме, помилујте ме, помилујте ме, о пријатељи (Јов.19,21), и упорно молите благог и незлобивог Господа мог Христа да се смилује нада мном и да отјера страшну маглу добромрсца ђавола са ума мога, како бих могао да видим у каквом блату лежим и како не устајем, премда сам у могућности.  Или је можда моје скраћено вријеме пресјекло сваку наду за мене?  Нема болести која би била већа од моје; нема ране као што је моја рана; нема раздирања срца као што је моје, јер безакоња моја превазиђоше главу моју (Пс.37,5).  Моје ране нијесу ране од мача и моји мртви нијесу мртви од битке.  Распаљене стријеле непријатеља забиле су се у мене и ослијепиле мог унутрашњег човјека - те се погрузих у дубину блата, тако да нема опстанка (Пс.68,3).  Страх којег се ужасавах, дође ми (Јов.3,25), и покри ме тама смртна (Пс.43,20).
    90.  Тешко мени!  Погледај душо, и увиди привремену садашњост, и оно што ће, послије кратког времена, са горчином и скорби проћи, као и оно страшно што долази.  Помисли, душо, од колике наде и добара ти отпадаш и каквих мучења ћеш ускоро постати незамјенљива и неутјешна наследница!  Због тога, прије него што над твојом главом нестане свјетлост, пожури и дођи те падни молећи и просећи Дародавца вјечне свјетлости да те избави од свеобухватног пламена и од потпуне таме.  Јер, Његово је да опрости гријехе и да дарује добра нама, који смо недостојни Његове милости.  Њему слава и моћ у вјекове вјекова.  Амин.