Светог оца нашег Григорија Богослова

ПОХВАЛА МАКАВЕЈИМА*


 
1. А шта Макавејци? (Зар нису достојни части мученика?). Јер је данас (=7. августа) њихово светковање, иако од многих нису поштовани, пошто им страдање није било после Христа. Али су они достојни да их сви поштујемо, јер им је трпљење (=страдање) било за отачку веру и Закон. Јер и они који су страдали пре Христових страдања, шта би (друго) имали чинити ако би после Христа били гоњени, а хтели да Његову за нас смрт подражавају? Они, дакле, који су, без таквога примера, били тако велики у врлини, како се не би показали јуначкији (=племенитији) кад би се с таквим примером (пред собом) нашли у мучењима?

Мени пак, и свима богољубивима, долази (на ум) као врло вероватан овај разлог (слављења), истовремено и тајанствен и неизрецив: Ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали, није то (савршенство) постигао без вере у Христа (Јевр. 11,40). Јер Логос (Божји) појавио се јавно у каснијим временима, али су Га и раније познали они чистога ума (Јевр.11,13.21.27; 2 Мојс.ЗЗ,1122), као што је то јасно код многих који су пре Њега стекли поштовање.

2. Дакле, зато што су пре Крста, ови се могу превидети; али зато што су по Крсту (тј. сходно Крсту страдали), достојни су хвале и достојни почасти речима (=беседама). Не да би ови добили неки додатак или славу  јер коју то славу да одамо онима чије је дело по себи славно? него да се прославе они који њих похваљују и да слушаоци поревнују врлини (њиховој), покретани памћењем као бодилом на исто дело.

А ови (Макавеји) који су, и одакле су, и са којим од почетка кренуше одгојем и васпитањем да су достигли тако велике врлине и славе, да их поштујемо и оваквим годишњим празницима и свечаностима, и да се већа од овог што се види слава о њима налази у душама свију  то ће трудољубивима који воле да уче показати књига о њима (IV Макавејска), која философира (=мудро учи) о томе да је разум самодржац над страстима и господар над двоструком наклоношћу: ка врлини, велим, и ка пороку. Јер (та књига) наводи не мала друга сведочења , но нарочито (то доказује) подвизима страдања ових (Мученика). Мени пак довољно је да кажем ово:

3. Елезар је почетак (2 Мак. 6 гл) ових овде присутних (Мученика) пре Христа, као што је Стефан (Првомученик) оних после Христа. Био је муж свештеник и старац, седе косе, седе (=дуговечне) памети. Раније је испред народа приносио жртве и молио се, а сада је приносио себе као најсавршенију жртву Богу, очиститељну за сав народ, срећни увод у страдалништво, поука и гласноговорећа и ћутећа. А приводио је Седам Дечака, плодове његовог васпитања, жртву живу свету угодну Богу (Рм. 12, 1), од сваког законског (=старозаветног) свештенослужења светлију и чистију. А најзаконитије је и најправедније да се понашање деце приписује оцу.

Ту су Деца јуначка и великодушна, племените Мајке племенити властари, частољубиви поборници Истине, већи од времена Антиохових (=цара IV Епифана), прави ученици Мојсијевог Закона, тачни чувари отачких обичаја, број (седам) уважаван код Јевреја, почаствован тајном седмичнога одмора (1Мојс.2,23). Сви су једно дисали, на једно гледали, знали само један пут живота  смрт за Бога. Не мање Браћа душама, него телима; суревњиви међусобно око скончавања (тј. смрти)  о чуда!  грабећи се унапред за муке као за ризнице блага, излажући се унапред страдањима за Закон  педагога (Гал. 3, 24). Не бојећи се већма наношених им мучења него ли тражећи још ненанете им. Само се једнога бојаху: да тиранин не одустане од мучења, те да неки од њих оду неувенчани (мученичким венцем) и невољно се раздвоје од Браће, и победе рђавом победом не пострадавши иако су били на страдању.

4. Ту је Мајка, младалачки јака и храбра, чедољубива уједно и богољубива. И материнска утроба растрзавана, али не по обичају природе. Јер није жалила Децу која страдају, него страховаше да не би (како) не пострадала. Нити је више волела отишавше (=већ пострадале), него што се мољаше да им се придруже преостали; и више се око њих брињаше, него око већ преминулих. Јер ових је борба још несигурна, а оних је свршетак сигуран. И оне је Богу већ предавала, а за ове се старала како да их Бог узме.

О мушкога јунаштва душе у женскоме телу! О дивнога ли и великодушног добровољног дара! 0 Аврамове оне жртве и, ако није пресмело, још и веће! Јер он (Аврам) добровољно приношаше једнога, мада јединца и обећанога, и онога на кога се односило обећање; и што је још веће: што тај (Исак) постаје првина и корен (жртава) не само рода (Јеврејскога), него и оваквих жртава. А ова (Мајка)  читаво мноштво деце посвети Богу, победивши мајке и свештенике жртвама спремним за клање, свеспаљеницама словесним, јагањцима жртвеним и трчећим (на жртву). Она им показиваше дојке и подсећаше на одгој; и седу косу показиваше, и старост место молбе истицаше, не тражећи спасење, него их пожурујући да страдају, и за опасност сматраше одлагање. Нити ју је смрт или нешто друго сломило, или ослабило, или обесхрабрило: нити показивана клешта за ломљење зглобова, ни истицани точкови (за мучење), ни чекрци, ни катапулти, ни оштри гвоздени нокти, ни оштрени мачеви, ни ужарени тигањи, ни ватра распаљивана, нити претећи тиранин, ни џелат, ни маченосац који пожуриваше, ни обнаженост коју гледаше, ни удови ломљени, ни меса откидана, ни текући млазеви крви, ни младост уништавана, ни невоље већ присутне, ни оне страхоте тек очекиване, ни оно што је другима у таквим случајевима најтеже  продужавање опасности. Све је то њој било и мало и лако. Јер се радовала призору који је гледала, и некако је продужавала страдања, не само разноврсношћу наношених мука, које су они све заједно презирали као што неко не би ни само једну; него и речи прогонитеља, толико разноврсне, којима вређаше, претише, ласкаше, и шта све не чињаше да достигне оно чему се надао?

5. Али и одговори ове Деце тиранину, који беху толико мудри и истовремено витешки, тако да су према њиховом трпљењу малени сви добри подвизи других, сабрани у једно. А и трпљење њих самих мало је према разборитости њихових речи: страдајући тако, и тако философирајући у одговорима на претње прогонитеља и на изношене пред њих страшне претње, од којих ниједним не беху побеђени племенити Младићи и још племенитија Мајка: уздигавши се изнад свих и свега и помешавши са љубављу срчаност (), дајући као погребни дар Деци  себе, долазећи са њима претходно отишавшим. И то како? Одлазећи добровољно у страдање. И са каквим надгробним речима?

А добре су и речи Деце упућене тиранину, и боље од најбољих! А и како не, кад се њима супротставише (њему) и њима тиранина срушише. Но још су боље речи Мајке, и оне претходно подстицајне, и оне после надгробне. Које су (то) речи Деце? Добро је да вам их напоменемо, да имате образац како подвига страдања, тако и речи мученичких, у оваквим временима. Другачије су речи свакога од њих, као што су свакога од њих наоружале речи прогонитеља, или поредак мука, или расположење душе. Но, обухвативши их све у један образац, беху овакве: "Нама је, о Антиоше и сви ви около стојећи, један Цар  Бог, од Кога смо постали и Којему се враћамо! Један је законодавац  Мојсије, кога нећемо издати, нити увредити, нити подвиге тога мужа за врлину, нити многа чудеса, макар кад би нам претио неки други Антиох, страшнији од тебе. Једна нам је безбедност: држање заповести (Божије), и да не напукне Закон којим смо ограђени. И једна слава: да презремо сваку славу пред тако великима. Једно је богатство  оно у шта се надамо (Јевр. 11,1). А Страшно није ништа, осим  бојати се ичега више но Бога. Постројили смо се (за борбу) с оваквим мислима и тако смо наоружани. Таквим младићима ти се обраћаш. Сладак је и овај свет, и отачка земља, и пријатељи, и сродници, и вршњаци, и овај Храм  велико и славно име, и отачки празници, и тајне, и све оно чиме се ми (Јевреји) разликујемо од других. Али, (све то) још није слађе од Бога и од страдања за добро,  то немој мислити. Јер ми имамо један други свет, много узвишенији и постојанији од свега видљивога (Јевр. 10,34; 12,27). А отаџбина нам је горњи Јерусалим (Гал. 4, 26), који никакав Антиох неће моћи опколити, нити очекивати да ће покорити њега  моћнога и неосвојивога. А сродство наше је: удахнуће (Божјег лика: 1 Мојс. 2, 7), и они који су рођени по врлини. А пријатељи су нам Пророци и Патријарси, од којих нам је и образац побожности. Вршњаци наши су они који данас с нама страдају и савременици по трпљењу. А храм (нам) је  небо највеличанственије; празновање је: хорови анђела; и тајна је: једна велика и највећа и многима сакривена  Бог, на Којем усмерено гледају (и стреме) и овдашње тајне.

6. Зато, престани (царе) обећавајући нам ситне ствари, ничега достојне. Јер нећемо бити почаствовани стварима без части, нити ћемо добити корист од ствари штетних; нећемо тако бедну трговину правити! Престани са претњама, или ћемо ми теби узвратно запретити: да ћемо изобличити твоју немоћ и самим тим муке којима нас мучиш. Имамо и ми огањ, којим кажњавамо прогонитеље. Замишљам да ти је борба с народима и градовима и царевима најнејуначкијим, од којих ће неки победити, а неки можда бити побеђени, јер њима није опасност с тако великима (као теби). Ратујеш против Закона Божијег, против Таблица Богонаписаних (=Декалога), против отачких Светиња, чија је част и речју и временом потврђена. Против Седам Браће, који су једном душом повезани, који ће те са седам победа понизити. Да њих победиш није велика ствар, али је врло срамно да од њих будеш поражен. Ми смо и род и ученици оних које је стуб огњени и облак водио (2 Мојс. 13, 21), пред којима се море раздвојило, и река застала, и сунце зауставило, и хлеб као слана падао (с неба), и раширене руке побеђиваху десетине хиљада обарајући их молитвама; оних који су звери побеђивали, и којих се огањ не дотицаше, и цареви одступаше дивећи се њиховој храбрости (2 Мојс 13, 21; 14, 16; 16, 1214; 17, 11; Ис. Нав. З, 16; 10, 13; Дан. 6, 22; 3, 27).

Да кажемо и нешто теби познато: Ми смо посвећеници Елеазара, чију си храброст већ познао (2 Мак. 6, 18). Претходно се подвигом борио отац, за њим се боре Деца. Отишао је свештеник, за њим ће поћи жртве. Са многим си нас плашио, припремили смо се за још веће (претње). Шта ћеш нам, гордељивче, учинити с претњама? И шта ћемо претрпети? Ништа није јаче од оних који су готови да све претрпе. 0 џелати, шта чекате? Зашто оклевате? Зашто чекате последњу наредбу? Где су (вам) мачеви? Где су окови? Тражимо убрзање! Нек се још већма распали ватра, нек су животиње насртљивије, нек су справе за мучење још сложеније! Све нека буде царскије и луксузније! Ја сам првенац, првога ме и жртвуј; ја сам последњи, нека се преокрене ред; нека и неко из средњих буде међу првима, да будемо почаствовани једнаким уделом. Устручаваш се? Очекујеш можда и нешто супротно? Опет и много пута рећи ћемо исту реч: Нећемо јести од оскрнављенога, нећемо попустити! Пре ћеш ти почети да поштујеш наше (законе), него што ћемо ми прићи твојима. И као глава све речи: Или измисли новија мучења, или престани са овима које презиремо".

7. То су рекли тиранину. А оно што су један другоме поручивали, и шта су пружали да се види, то је богољубивима лепо, и свето, и пријатније од сваког другог виђења и слушања. А ја се сам испуњавам задовољством спомињући то, и умом (=срцем) сам са онима који се с њима подвизавају (у мучеништву), и приповедањем се украшавам. Један другога су обнимали и грлили; беше им светковање као да су утакмицу завршили. "Идемо, браћо, на страдања", клицаху! "Идемо, пожуримо док тиранин кључа (мржњом) против нас, да не би нешто омекшао и ми били оштећени у спасењу! Предстоји нам богата гозба, немојмо изостати! Добро је, браћо, и када живимо заједно, и када једемо заједно, и када се бранимо заједно; али је још боље када за врлину заједно страдамо. Кад би било могуће, и телима би се борили за отачке (законе), јер и та је смрт међу похвалнима. Али, пошто није време тога, уложимо онда ова тела наша. Јер шта? Ако и не умремо сада, зар нећемо свакако умрети? Зар нећемо принети на службу оно што дугујемо постанку (наше смртне природе)? Учинимо од нужде почаст; мудрујмо о распаду (смрти); учинимо нашом општу судбину; стекнимо смрћу живот!

Нека, зато, нико од нас не буде душељубац (=самољубац), нити плашљив. Нека се тиранин, сусревши се с нама, обесхрабри према другима (из нашег народа). Он ће ставити ред мучења, а ми ћемо ставити крај гоњењима. Нека се у томе не разликујемо ватреношћу расположења. И први (од нас) нека буде осталима пут, а задњи печат подвига мучеништва. Нека нам ово важи свима подједнако: да се цела кућа (=сва породица) увенча венцима (мучеништва), и нека прогонитељ не добије никакав део од нас, те да се једним од нас похвали као свима, распаљујући се злобом. Покажимо се један другоме Браћа и по рођењу и по престављењу. И сви као један пострадајмо, и сваки уместо свих! Елеазаре, сусретни нас! Мајко, последуј за нама! Јерусалиме, сахрани своје мртве величанствено, ако нешто остане за сахрану! Прича] о нашем страдању, и потоњима и твојим љубитељима показуј побожно гробље једне утробе!"

8. Они, дакле, ово и рекоше и учинише, и као зубима један другога наоштрише, и трпљахупо реду узраста а по једнакости расположења. Беху задовољство и дивљење једноплеменицима (=Јудејима), страх и трепет гонитељима, који су кренули у бој против читавог народа, но пред једнодушношћу Седморо Браће који се боре за побожност, беху толико поражени да ни за друге (Јевреје) нису више имали изгледне наде.

А племенита Мајка, и заиста (Мајка) оних који су такви и тако велики по врлини, велико и великодушно Чедо Закона, донедавно је била с помешаном радошћу и страхом, и између двеју страсти: радости  због храбрости (синова) и због онога што је гледала; страха  због будућега и због превеликих мучења. И као квочка с пилићима, када се приближава змија или неки други убица, она леташе унаоколо, гугуташе, брањаше, саподвизаваше се (), шта све не говораше, шта све не чињаше попут оних који припремају (борце) за победу? Хватала је капи крви, прихватала делове тела, целивала њихове остатке: једнога је сакупљала (већ пострадалог), другога је испраћала (на страдање), трећега је припремала (за страдање). Свима је говорила: "Браво, Децо, браво! Најизврснији моји, браво! Скоро да сте бестелесни у телима! Браво, браниоци Закона, и моје седине, и града који вас је одгајио и до овако велике врлине довео! Још мало и победићемо! Уморише се мучитељи, само се тога бојим. Још мало и бићу блажена међу мајкама, а ви блажени међу омладином! Но можда чезнете за Мајком? Но нећу остати иза вас, то вам обећавам; јер нисам толики мрзитељ Деце".

9. А када их виде да су скончали (=усавршили се), и имађаше сигурност од завршетка (страдања), подиже главу врло радосна, као неки олимпијски победник, узвишеном мишљу руке испружи и рече високим и светлим гласом: "Благодарим Ти, Оче Свети, и теби, Васпитачу Законе, и теби, оче наш и предстрадалниче деце твоје, Елеазаре, што сте плод мојих порођајних мука примили, и што сам постала Мајка, од свих мајки свештенија. Ништа нисам оставила свету, све сам Богу предала: моје благо, наде моје добре старости. Како сам величанствено почаствована! Како сам превасходно збринута за старост! Не тражим исхрану, о Децо! Видех вас где се подвижнички борите за врлину, угледах вас све како сте добили венце. Као добротворе гледам мучитеље, скоро да и тиранину одајем захвалност за ред: што је мене оставио задњу за мучилиште, да бих, извевши на позорницу мој Пород и свакога од Деце пославши на борилиште, тако отишла са савршном сигурношћу ка савршеним жртвама. Нећу чупати косу, нећу раздирати одежду, нећу се ноктима грепсти по лицу, нећу почињати плач, нећу позвати друге нарикаче, нећу се затворити у таму да би и ваздух плакао са мном, нећу очекивати тешитеље, нећу поставити хлеб (=даћу) жалости. Јер то је својствено неплеменитим мајкама, које су само мајке тела, којима деца одлазе не остављајући нешто о чему ће се причати с уважењем. А ви мени нисте умрли, најмилија Децо, него сте као плодови сазрели! Не изгубисте се, него се преселисте! Не разбисте се, него се сјединисте! Не зграби вас звер, нити талас поклопи, ни лопов упропасти, ни болест разори, ни рат уништи, нити ишта друго мало или велико од бивања људских. Плакала бих и то врло јако да вам се нешто од тога десило. Тада бих се сузама показала детољубивом, као што се сада показујем не плачући. И то је још мало: Заиста бих вас оплакивала да сте се зло спасили, да сте мукама побеђени, да су оне некога од вас надјачале, као што су сада прогонитељи побеђени (и надјачани).

А ово сада је: похвала, радост, слава, хорско играње, весеље за оне који су остали. А ја пак изливам се с вама као жртва на гробу. Уз Финеса ћемо бити увршћени (4 Мојс. 25, 78); са Аном ћемо се прославити (1 Сам. 1, 22). Осим што је он (Финес) један, а ви сте толики (на број) ревнитељи (Закона), блудоубице, који убисте не блуд телесни, него душевни (4 Мојс. 25, 111). И она (Ана)  једнога богомданога и њега тек рођенога, посвети Богу (1Сам. 1,2428); а ја  седам људи (одраслих), и то добровољаца, Богу посветих. Нека ми и Јеремија (пророк) допуни надгробно слово, не плачући, него похваљујући преподобну кончину: "Заблистали сте већма од снега, бољи сте од млека кад се усири; и светлији је од драгог камена сапфира ваш састав (= сабор)" (Плач 4, 7)  Богу и рођених и дарованих!

И шта још?  Придодај, о тиранине, и мени Деци, ако и од непријатеља има неке милости, да ти такмичење буде уваженије. О! да би прошла кроз све муке, те да помешам млазеве крви моје са њиховом крвљу, и с њиховим телима моје старачко тело. Волим, због Деце, и сама та мучења. А ако не буде тога, да бар прах с прахом помешам и да нас један гроб прими. Немој ме лишити кончине подједнако часне са онима који су исте части по врлини. Радујте се, о мајке; радујте се, о децо! Тако одгајајте децу коју рађате; тако се (децо) одгајајте! Добар пример дадосмо вам, подвизавајте се (тако)!" 10. Тако говораше (Мајка), и би прибрана (Деци) својој. На који начин? Потрчала је као у брачну одају у ватру, јер је на ломачу осуђена. Није сачекала ни да је поведу, да не би (неко) тело нечисто дотакло се тела (њеног) чистог и племенитог.

Тако се Елеазар наужива свештенства, будући сам посвећен и посвећујући друге у наднебеске (тајне). И није спољашњим кропљењем осветио Израиљ, него сопственом крвљу, учинивши кончину последњом тајном. Таква су ова Деца младости, која нису робовала уживањима, него су господарила страстима, и тело очистила, и преселила се у бестрасни (=несшрадални) живот.

Тако је ова Мајка доживела задовољство многодетности. Тако се, и док су (синови) живели, украшавала; и кад су отишли, с њима је починула. Оне које је свету родила  Богу је представила, и своје порођајне муке избројала је страдалничким подвизима, и смртима њиховим познала је резултате порођаја. Јер од првог Детета до последњега они су показивали правила подвига страдалништва. И као у понављаним надолажењима таласа један је за другим врлину пројављивао, и био готовији за страдање пооштраван мукама претходнога, тако да је тиранин чак волио што ова Мајка није имала више Деце, јер би још више био постиђен и побеђен. И схватио је: да не може све учинити оружјем. први пут тада када је ударио на ненаоружану Децу, само и једино наоружану побожношћу, и расположену да све претрпе већма неголи што им је он спремао да учини.

11. Ова је (жртва) сигурнија и величанственија од жртве Јефтајеве (Суд. 11, 3035). Јер није као тамо, ватреност обећања и жеља за очајничком победом принудно чинила приношење (жртве), него је (ово) добровољно свештеноприношење (=свештено дејствовање), које је за награду имало само оно у шта се надамо (Јевр. 11,1). Овај подвиг страдања није мање вредан од подвига Данила (пророка), који је бачен да га поједу лавови, и ширењем руку победио зверове (Дан. 6, 16-22). Ови не заостају иза (оних) Младића у Асирији, које је анђео у огњу расхладио (Дан. 3, 23-26), јер нису нарушили отачки Закон, нити прихватили да једу храну нечисту и оскрнављену. Ова (жртва) од оних каснијих за Христа жртава није по части мања. Јер ови (хришћански Мученици), као што рекох на почетку ове беседе, пошли су крвљу за Христом и Бог је био путовођ оваквих мученичких подвига, уневши за нас тако велики и тако парадоксалан допринос; док они (Макавеји) нису имали многе, нити такве примере врлине. Њиховој издржљивости дивљаше се сва Јудеја, и радоваше се, и уздизаше се као да је она понела венце (победе). Јер ово беше борбени подвиг и највећа од свих борби које су икада захватиле Град (Јерусалим): или да се онога дана Закон Божји уништи или да се прослави. И као на оштрици бријача стајале су тада ствари читавог Јеврејског рода са њиховим подвигом страдања. А задиви се и сам гонитељ Антиох, претворивши тако претњу у дивљење. Јер и непријатељи знају да се диве врлини код (правих) људи, кад прође гнев и сама се ствар по себи испроба. Тако је (Антиох) отишао без успеха, похваливши много свога оца Селевка што је народу (јеврејском) одао част и показао великодушност према Храму, а много критиковао Симона, који их је оптужио, као узрочника и нечовештва и посрамљења (2 Мак. 3, 3).

12. Подражавајмо их, и свештеници, и мајке, и децо! Свештеници у част Елеазара, духовнога оца, који је и речју и делом показао најбољи пример (2 Мак. 6, 18). Мајке  да се покажу заиста детољубиве као ова племенита Мајка и да Христу принесу свој пород, да се и брак освети таквом жртвом. Деца  поштујући свештену Децу, да младост троше не на срамне страсти, него на подвиге против страсти, и да се племенито боре против свакодневног Антиоха (=ђавола), који напада на све удове и прогања на разне начине.
Тако да ту љубав према подвижничким страдалницима (=Мученицима) има у свако време и са сваким понашањем и сав народ и сваки узраст, који бива и јавно нападан, и потајно изложен заседама. И да се помажете старим (=старозаветним) повестима, али помажете и новима (=новозавешнима), и одасвуд, као пчеле, да сабирате оно најкорсније за фино прављење и заслађивање јединствене свеће, да би и Старим и Новим Заветом био добро поштован међу нама Бог, Који се у Сину и Духу (Светом) прославља, и познаје Своје и бива познаван од Својих (Јн. 10, 14; Гал. 4, 9), признаван и признајући (Мт. 10, 32), прослављајући (1 Сам., 2, 30), у самоме Христу, Којему слава у векове векова. Амин.



* Ова је Беседа Св. Григорија Богослова (15. у збиру његових 45 Беседа) изговорене 373. године у Назијанзу, на празник Светих Мученика Макавеја 1. августа. Иначе, МУЧЕНИЦИ МАКАВЕЈИ пострадали су за Божји Закон 167. године пре Христа, у време цара Антиоха IV Епифана који је прогонио Јудејски Закон, Храм, веру, обичаје, пост. 0 томе су написане 4 књиге Макавејске.  Из текста Беседе св. Григорија јасно се види да је он користио пре свега Четврту књигу Макавејску.  Скоро даје исти случај и са Беседама св. Јована Златоустог (њих 4, текст у РG 50, 617-658 и 63,523-530) одржаним у Антиохији о празнику Св. Мученика Макавеја, уочи 1. августа и на сам празник, у храму посвећеном овим Мученицима (подигнутом поч. 4. века неколико стадија изван града, где су по предању пострадала Седморица Браће и где су им сачуване свете мошти).  И свети Златоуст користи првенствено Четврту Макавејску и, као и св. Григорије, доказују да су, иако старозаветни, ови Мученици пострадали за Христа: "Ако је Христос дао онај Закон, зар није јасно да они који су пострадали за Закон, да су све то трпљење поднели ради Законодавца" (Беседа).
Све речи у заградама додате су од преводиоца.