Превод и коментари:

мр Александар Ђаковац

 

СВ. МЕЛИТОН САРДСКИ[1]

 

СЛОВО О ПАСХИ

 

Овај превод са кометарима изворно је објављен у часопису САБОРНОСТ у неколико наставака. Интернет верзија је, осим неколико изузетака, урађена без грчких речи у заградама, а тамо где су наведене, грчке речи нису акцентоване.

 

 

Пролог[2]

 

1.

Писмо о изласку Јевреја је прочитано,[3]

и речи тајне су разјашњене:

као овца коље се,

и као народ спасава се.[4]

 

2.

Тако возљубљени разумите -

ово је ново и старо,[5]

вечно и времено,[6]

пропадиво и непропадиво.[7]

смртно и бесмртно

Пасхе таинство.[8]

3.

Старо по закону

ново по Речи,[9]

временито кроз праобраз,

вечно кроз благодат,

кроз заклање овце пропадиво,

кроз живот Господњи непропадиво,

кроз погребење у земљи - смртно,

кроз васкрсење из мртвих - бесмртно.

 

4.

Стари закон - нова Реч,

врмени праобраз - вечна благодат,

пропадива овца - непропадиви Господ,

као јагње заклан - васкрсе као Бог.

Јер "као овца на заклање би вођен"[10]

али овца не беше,

и као јагње безгласно,

али јагње не беше.

Јер то беше праобразом[11],

а ово се као истина нађе.

 

5.

Јер место јагњета - Бог постаде,[12]

и уместо овце - човек,

у човеку - Христос,

Који је у себе смести све .[13]

 

6.

И ево, овце заклање

и пасхе празновање

и закона писање

у Христу смести се,[14]

кроз Кога све у старом закону бише,

и у новој речи још више.[15]

 

7.

Јер закон - Реч постаде,

и стари - нови

- изишавши из Сиона и Јерусалима[16] -

заповест благодат постаде,

и праобраз - истина,

и јагње - Син,

и овца - човек,

и човек - Бог.

 

8.

Јер као Син роди се

и као јагње поведе се,

као овца би заклан,

као човек погребен,

као Бог из мртвих васкрсе

будући по природи Бог и човек.[17]

 

9.

Он Који јесте све,[18]

Који суди - закон,

Који учи - Логос,

Који спасава - благодат,

Који рађа - Отац,[19]

Који је рођен - Син,

Који страда - овца,

Који је покопан - човек,

Који васкрсе - Бог.

 

10.

Он је Исус Христос - коме слава вавек.

Амин.

 

11.

То је Пасхе тајинство[20]

у Закону што је написано[21]

о чему смо укратко почитали.

Реч Писма о томе објасних,

како Бог у Египат посла Мојсија,

када је хтео да Фарона казни подвргне,

а Израиља да од казне избави

руком Мојсијевом.

 

12.

"Узми, каже, Јагње чисто и непорочно,

и увече зјадно са синовима Израиљевим зкољи га,

а ноћу га једите с пажњом,

и кости његове немојте сломити.

 

13.

Тако говорите и чините.

За једну ноћ га поједите по домовима

и по родовима вашим,

опасавши бедра ваша,

и жезал нека буде у руци вашој.

Јер ово је Пасха Господња

вечни спомен синовима Израиљевим.

 

14.

Узвеши крв овце

помажите двери домова ваших,

и ставите н горњи праг знак крви

за устрашење анђела.

Јер ја ћу поразити Египат,

и у једној ноћи остаће бездетан,

од човека до живничета"[22].

 

15.

Тада Мојсије, заклавши овцу

и савршивши ноћу тајну

заједно са синовима Израиљевим,

запечати врата домова

да заштити људе

и устраши анђела.

 

16.

Када се овца коље

и Пасха када се једе,

тајна када се савшава,

народ када се радује,

и Израиљ када се запечаћује,[23]

тада долази Анђео који поражава Египат.[24]

У тајну неупућеног,

који у Пасхи не учествује,[25]

крвљу незапечаћеног,

Духом незаштићеног,[26]

непријатеља,

невернога,

 

17.

за једну ноћ порази,

и бездетним учини.

Јер анђео обишавши Израиљ

и видевши га запечаћеног крвљу јагњета,

отиде на Египат,

и тврдоглавога Фараона кроз плач укроти,

не оденувши само њега у одећу жалости

и у хаљину подерану,[27]

него и сав Египат у подерано зави,

док рида за првенцима својим.

 

18.

Јер сав се Египат

у болу и ранама роди,

у сузама и ридању,

и Фараону ожалошћен приђе,

не толико изгледом

него у души.

Не беху подеране само хаљине њихове,

већ и уживање њихово у грудима.

 

19.

И нови призор се показа:

једни се удараше,

други ридаше,

а посред њих Фараон плакаше,

у кострету и пепелу седећи,[28]

као одећом бола,

најцрњом тамом обузет,

и сав се Египат плачем,

као хитоном одену.

 

20.

Јер пред фараоном Египат лежаше,

као одежда плача.

Такав се хитон показа

на телу непријатеља,

у такву одежду Анђео правде[29] обуче

тврдокорног Фараона:

у плач горки,

у таму непрегледну,

у бздетност га одену.

И беше анђео над првенцима Египатским,

и брза и незасита беше смрт првенаца његових.

 

21.

И могао се видети нови споменик мртвима,

на један миг палима,

и они што /у постељи/ лежаше

храном смрти постадоше.

 

22. За нову несрећу ако чујете - зачудите се,

јер се тада египћани обукоше,

у ноћ дугу и у таму непрозирну.[30]

И смрт налази,

и анђео погубљује,[31]

и ад одвлачи,

првенце њихове.

 

23.

Али, гле - о новијем и страшнијем ћете чути.

у непрозирној тами,

ненасита смрт се сакри,

и по тами пипаше несрећни Египћани,

и смрт прождре првородне,

по наредби Анђела.

 

24.

Таме ко се коснуо,

смрт га одведе.

Ко од првородних

руком ухвати тело таме

душа му се преплаши,

кукавно и у страху он повика:

"Ко се дохвати деснице моје?

Од кога дрхти душа моја?

Ко тамом обви све тело моје?

Ако си ти оче - помагај,

ако си ти мајко - сажали се,

ако си ти брате - говори,

ако си пријатељ - стани,

ако си непријатељ - одступи,

јер ја сам прворођени".

 

25.

Замукну прворођени,

дубока тишина га обви

говорећи:

"Првенац ти си мој!

Предназначен мени, тишини смрти".

 

26.

А неки други првородни,

видевши да /смрт/ хвата такве,

порече себе,

да горком смрћу не умре:

"Нисам прворођени,

као трећи родих се".

Али превара првороднога

немоћна би, и он у ћутњу паде.

 

У једноме трену,

првородни пород египатски погибе.

Првозачети,

првородни,

жељени,

као заклан на земљу паде,

и не само од људи

него и од животиња бесловесних.

 

27.

Рика се по свој земљу зачу,

јер животиње оплакиваше пород свој.

Јер телад и ждебад,

и друге /младе/ рођене и млеком храњене,

горко и тужно оплакиваше /животиње/

прворођене своје.

 

28.

Ридање и плач би због погибли људи,

за мртвим првороднима.

И сав се Египат смрадом испуни

од тела непогребених.

 

29.

Страшан се призор указа,

мајке египатске са распуштеним косама

оци разума помућеног

на језику египатском страшно викаше:

"У једном трену

тако страшно бездетни остадосмо,

без прворођених нађосмо се".

У груди себе бише,

и у том плесу смрти

рукама се удараше.

 

30.

Несрећа таква на Египат долете.

ненадано му децу његову оте.

А Израиљ закланом овцом

заштићен би,

и проливеном крвљу се просветли[32]

и смрт овце

стеном народа се нађе.

 

31.

О тајинства новог и неизрецивог!

Заклање овце Израиљ избави,

и смрт овце живот народа постаде,

и крв њена Анђела одврати.

 

32.

Реци ми Анђеле,

зашто си се одвратио?

Ради овце заклане

или ради живота Господњег?

Ради смрти овце

или праобраза Господњег,

ради крви овце

или ради Духа Господњег?

 

33.

Јасно је да си се устрашио,

тајинство Господње видећи

у овци сривено,

живот Господњи - у овци закланој,

у смрти овце - образ Господњи.

Тога ради Израиља ниси поразио,

а Египат си бездетним учинио.

 

34.

Тајинство ново каво је:

Египат у погибли поражен

а Израиљ за спасење сачуван?

О сили тајне послушајте!

 

35.

О чему се говорило

и што се догодило,

љубљени,

ништа није без значења[33]

и предзнамења.

Јер све што се догађало

и о чему се приповедало

ради примера збило се:

као приповест испричано - праобраз је,

да би се оно што се збило

праобразом показало,

и да би се испричано праобразом просветлило.[34]

 

36.

Ако није предустројено

не може се дело збити.

И зар се будуће

кроз икону подобија не открива?

Јер се тако изображење будућег савршава,

као из воска,

као из глине,

као из дрвета,

будуће видљивим постаде,

величином веће,

у снази силније,

по облику прекрасно,

по устројству богато ,

кроз мало и пропадиво

видљиво постаде.

 

37.

Јер када се збуде оно

чега се праобразом јавило,

онда то, што образ будућега садржаше

као некорисно отпушта се,

и образ по природи место уступа истини

што делатно постоји.

Што је у части било

без части остеје,

а заиста достославно се пројављује.[35]

 

38.

Јер све своје време има

праобраз своје

а стварност своје.

Истине образ твориш.

Желиш га јер у њему

икону будућега гледаш.

Стварност уместо образа приносиш.

Њега желиш јер у њему

пред тобом истина стоји.

Дело савршаваш,

и њега само желиш,

и њега само љубиш,

у њему самом

и праобраз

и стварност

и истину гледајући.[36]

 

39.

Како се то збива на примеру тљених,

тако и нетљених,

како земаљских,

тако и небеских.[37]

Како су спасење и истина

у народу Израиљевом предизображени,

и догмати еванђелски тако су

законом предпроповедани.

 

40.

Народ постаде образ предопредељени[38],

а закон - пример записани.

Јевнђеље јест`

изречење закона

и испуњење,[39]

а Црква

истине сместилиште.[40]

 

41.

Част своју образ

у истини има,

и разложењем [41]

пример се чудесан показа.

Народ, дакле, у части беше,

јер се Црква пројави,[42]

и закон чудесан беше,

јер Јеванђеље просија.[43]

 

42.

Црква како се уздигла,

и Јеванђеље произишло,

праобраз се испразнио,

силу истини предавши,

и Закон се испунио,[44]

силу Јеванђељу предавши.

Праобраз како се истошчио[45]

образ предавши ономе

по природи што је истинито,

и приповест се истошчила,

разложењем / = тумачењем/ се просветљујући.

 

 

43.

И Закон тако се испуни

Јеванђеље када је просијало[46]

и народ се истошчио

Црква када је основана,

и образ се разрушио,

јављањем Господњим[47],

и оно што је некада имало част

сада је изгуби

јер се по природи[48] часно пројави.

 

44.

Јер заклаље овце некада драгоцено беше,

а сада је без части [ради] живота Господњег;

И смрт овде драгоцена беше,

а сада је без части [ради] спасења Господњег;

И крв овце драгоцена беше,

а сада је без части [ради] Духа Господњег;

И безгласно Јагње драгоцено беше,

а сада је без части [ради] непорочнога Сина;[49]

И нижи [ = земаљски] храм драгоцен беше,

а сада је без части [ради] Христа Који је свише ;

 

45.

И доњи Јерусалим драгоцен беше,

а сада је без части /ради/ горњег Јерусалима;[50]

И уско налеђе драгоцено беше,

а сада је без части /ради/ широке благодати;[51]

Јер слава се Божија не пројави

на маломе месту

нити на једном парчету земље,[52]

већ се на све крајеве васељене

изли благодат Његова,

и Сведржитељ Бог установи скинију Своју

кроз Исуса Христа,

коме слава у векове. Амин.[53]

 

46.

Проповед сте послушали

о праобразу и испуњењу његовом;

Слушајте сада о устројењу тајне.

Пасха шта је?

Од збивања је име своје добила:

Од страдати настало је страдње [54].

Спознајте ко страда

и ко страдајућем састрадава[55].

 

47.

Спознајте ради чега Господ на земљу дође[56]

да би се у страдње обукавши

више небеса узвисио.

У почтеку створи Бог небо и земљу[57]

посредством Логоса све створи

небо и земљу и све што је на њима

И човека на земљи створи

и овако му дисање даде.

У Рај га постави

у Едем источни

у њему радостан да борави

и као закон заповест му даде:

Од сваког дрвета које је у рају једите,

али од дрвета познања добра и зла не кушајте.

Јер у онај дан када од њега окушате умрећете[58].

 

48.

По природи је човек

и за добро и за зло способан.[59]

Као што земља

семе прима,

примио је он савет непријатеља

и сластољубца,

и дрвета се коснувши

заповест прекрши

Богу непослушан поставши.

И изгнан тако он би

у свет овај

као сужњи у окове.[60]

 

49.

Каде се човек намножио и стар постао,

и због кушања од дрвета у земљу се вратио,

као наледство за њим деца му остадоше.

А деци он у наследство остави

не чистоту - него блуд,

не нетрулежност - него трулежност,

не част - него бешчашће,

не слободу - него ропство,

не царство - него тиранију,

не живот - него смрт,

не спасење - него погибељ.[61]

 

50.

Нова је страшна постала

погибељ људи на земљи.

Ово их тада снађе:

тирански их грех уграби

и у земљу похоте беху одведени,

у ненаситој наслади где се утопише.

у прељубу,

у блуд,[62]

у распусност,

у похоту,[63]

у среброљубље,[64]

у убиства,[65]

у крвопролића,[66]

у тиранију зла,

у тиранију безакоња.

 

51.

Јер и отац на сина мач подиже,

и син на оца руком замахну

груди које га дојише

безбожник удари

и брат брата уби[67]

Странац странца оклевета,

и пријатљ пријатеља уби

и тиранском десницом

човек човека прекла.

 

52.

На земљи тако сви постадоше

једни човекоубице

други братоубице

једни оцеубице

други детоубице.

Али нађе се и нешто од овога страшније и ново:

мати се нека коснула,

тела које је родила,

за гризавши у оно

што је својим грудима хранила,

и плод утробе своје у утробу је вратила,

и несрећна мати страшни гроб постаде,

прогутавши чедо које је у утроби носила[68].

 

53.

Нећу више говорити!

Јер се међ` људима

много других чудних и страшних

речи појави.

Отац са кћери леже у постељу

и мати са сином

и брат са сестром

и мушкарац с мушкарцем[69]

и савки рже на жену ближњег свога[70]

 

54.

Грех се над њима развеселио

Сатрудником смрти будући

он предводник душа људских постаде

телеса мртва за храну јој справивши.[71]

 

55.

И свака плот (σαρξ) под грех подпаде[72]

и свако тело (σωμα) под смрт

из телесног дома

свака душа би исељена.[73]

Што је од земље беше узето у земљу се врати

и од Бога што беше даровано у ад се закључа

и лепога сагласја наста разрушење

и тело добро се расточе.

 

56.

Јер смрт човека раздвоји.

Нова га несрећа и освајање стиже.

Као сужањ у сенку смрти одвучен би

и икона Очева лежаше пуста.

Због тога се таинство Пасха

на телу Господњем испуни.

 

57.

Раније је Господ указао на страдање Своје

преко патријараха

преко пророка

и преко свег народа,[74]

кроз пророке и закон /све/ запечативши.

Јер будуће ново и велико постаде,

од давнина уготовљено,

да би му, кад` се збуде, поверовали

јер је од давнине предображено (προτυπωθεν).

 

58.

Тако и таинство Господње,

издавна предображено,

видљивим данас постаде

и вером се саврши,

ако се људима и новим учини.

Јер таинство Господње је старо и ново

- старо по предобразу

- ново по благодати.

Ако ли на образ[75] тај погледаш,

кроз испуњење ћеш га стинитим спознати.[76]

 

59.

Ако ли видети желиш Господње таинство

погледај

на Авеља[77] - подобно[78] убијеног

на Исаака[79] - подобносвезаног

на Јосифа[80] - подобно проданога

на Мојсија[81] - подобно остављенога

на Давида[82] - подобно гоњеног

на пророке, подобно за Христа страдале.[83]

60.

И на јагње погледај

у земљи египатској заклано,

што Египат порази

и Израиља спасе крвљу својом.[84]

 

61.

Таинство је Господње

и гласом пророчким проповедано

јер Мојсије народу говораше:

"и видећете живот ваш,

као ноћ и дан виси пред очима вашим

и нећете поверовати у живот ваш".[85]

 

62.

Давид говори:

"Зашто се узбунише народи

и племена смислише залудне ствари?

Сабраше се цареви земаљски

и кнезови се окупише заједно,

на Господа и на Помазаника Његовог.[86]

 

63.

И Јеремија каже:

"А бејах као јагње и теле које се води на клање,

јер не знадох да се договарају на ме:

оборимо дрво с родом његовим,

и истребимо га из земље живих,

да се име Његово више не спомиње".[87]

 

64.

А Исаија:

"као јагње на заклање би вођен

и као овца нема пред оним који га стриже

не отвори уста своја

а род Његов ко ће исказати?"[88]

 

65.

Многи су пророци много другога

проповедали

о тајни Пасхе која је Христос;

Њему слава у векове. Амин.

66.

Он Који је на земљу с небеса дошао,[89]

Девицом мајком се обукао,

и као човек произишао,[90]

страдање страдајућег прими,

телом способним за страдање,

страдање тела разруши,

а духом Који не умире,[91]

смрт - човекоубицу - погуби.

 

67.

Јер Он

као јагње вођен

и као овца заклан,

од служења свету нас искупи

као из земље египатске.[92]

и од ропства ђаволу нас избави

као од руке Фараонове,

и душе наше запечати

Духом Својим[93]

и удове тела нашег

крвљу Својом.

 

68.

Он је Тај Који је разрешио стид смрти

ђавола жалосним оставивши

као Мојије Фараона.

Он је Тај Који је поразио безакоње

и неправду бездетном учинио

као Мојсије Египат.[94]

Он нас је извео

из ропства у слободу,[95]

из таме у светлост,[96]

из смрти у живот,[97]

из тираније у Царство вечно [98]

новим свештенством нас учинивши

и народом изабраним, вечним.[99]

 

69.

Оне је Пасха нашег спасења,

Он је Онај који је од многих претрпео много,

Он је у Авељу убијен

у Исааку свезан,

у Јосифу продан,

у Мојсију остављен,

у јагњету заклан,

у Давиду гоњен,

у пророцима бесчашћен

 

70.

Он је од Дјеве оваплоћен,[100]

на крсту обешен,

у земљу погребен,[101]

из мртви Васкрсао,

на висиу небеску се Вазнео.[102]

 

71.

Он је јагње без гласа,

Он је јагње убијено,

Он је рођен од Марије

прекрасне овчице.

Он је узет из стада,

на заклање вучен,

увече жртвован,

и ноћу погребен,

на крсту кост Његова није сломљена,

у земљи није се расточио,

из мртвих је васкрсао

из доњега гроба човека васкрснувши.[103]

 

72.

Он је убијен. А где је Убијен?

Посред Јерусалима.

Ради чега?

Јер је хроме исцељивао

и прокажене чистио

слепима светлост давао

из мртвих васкрсавао.

Због тога је Он пострадао.

О томе је записано у закону и пророцима:

"узвратише ми зла за добро

и бесплодоност учинише души мојој[104]

смишљаху против мене зло говорећи:

свежимо праведника јер нам је некористан.[105]

 

73.

Шта то учини - о Израиље - неправду нову?

Обесчастио си Њега[106] Који те је је поштовао;

Обезславио си Онога Који те је прославио;

Одбацио си Онога Који те је обзнанио;

Одрекао си Онога Који те је проповедао;

Усмртио си Онога који те је оживео;

Шта то учини, о Израиље?

 

74.

Али, није ли за тебе писано:

"Не проливај крв правеника,

да страшном смрћу не умреш"?[107]

"А Ја - говори Израиљ, убих Господа".

Зашто? "Јер је требало да пострада."[108]

Обмањујеш се Израиље,

о Господњој жртви

тако мудрујући.

 

75.

Требало је да пострада - али не од тебе.

Требало је да обесчашћен буде - али не од тебе.

Требало ја да осуђен буде - али не од тебе.

Требало је да обешен буде (= разапет) - али не десницом твојом.[109]

 

76.

Каквим гласом, Израиље, треба да завапиш Господу:

"О Владико! Ако је и било потребно да Син Твој пострада

и ако је таква била воља Твоја,

нека посртада - али не од мене

нека постарда од иноплеменика,[110]

суђен нека буде од необрезаних,

тиранска десница нека Га распне - а не моја"!

 

77.

А ти Израиље не завапи тако Богу,

Жртву очишћења не принесе Владици,

Не смути се од дела Његових.

 

78.

Није те посрамила ни суха рука

Телу повраћена[111]

Ни очи слепе[112]

Његовом руком отворене,

Ни тело одузето

Гласом његовим подигнуто[113]

Ни најновије те знамење није посрамило,

Мртвац четвородневни када је из гроба подигнут[114]

А ти си, пренебрегнувши све то,

Вечером [спремао] за заклање Господа.

 

79.

Приготовио си Му оштре клинце[115] и лажно сведочење[116]

Свезе[117] и ударце,[118]

Оцат[119] и жуч,

Мач[120] и муку,

Као за разбојника убицу.[121]

Јер [ти] ране нанесе телу Његовом,

И трње си ставио на Главу Његову,[122]

И свезао си добре руке Његове,[123]

Што те од земље створише,[124]

И добра си уста Његова,

Што те животом појише,

Напојио жучи[125]

И на велики си празник

Господа свога убио.[126]

 

80.

Ти си се веселио -

Он је страдао;[127]

Ти си пио вино и хлеб јео -

Он оцат и жуч;[128]

Ти си имао весело лице -

Он помрачено;

Ти си се радовао -

Он је туговао;

Ти си певао -

Он је био осуђен;

Ти си заповедао -

Он је био распет;[129]

Ти си играо -

Он је био погребен;

Ти си лежао на мекој постељи - [130]

Он у гробу и плаштаници;

 

81.

О Израиље безакони,

Зашто ту нову неправду учини,[131]

Новим страдањима подвргнувши твога Господа,

Владику твога,

Који те је саздао,

Који те је узвеличао,

Који те је Израиљем назвао?[132]

 

82.

Ниси се показао Израиљем,

Јер ниси Бога видео,[133]

Ниси спознао,

Да је Он прворођени Божији,[134]

Који је пре данице рођен,[135]

Који је свет створио,

Који је дан просветлио,

Који је таму разделио,[136]

Који је прву границу поставио,

Који је земљу обесио,[137]

Који је бездан угасио,[138]

Који је распростро небески свод,[139]

Који је васељену украсио.[140]

 

83.

Који је звезде небеске устројио,

Који је светила зажежао,

Који је анђеле на небу створио,

Који је престоле тамо поставио,

Који је на земљи човека створио.

 

Он је Тај Који је тебе одабрао,

Који те је водио,

Од Адама до Ноја,

Од Ноја до Авраама,

Од Авраама до Исаака и до Јакова,

И дванаесторице патријараха.

 

84.

Он те је у Египат одвео,

И сачувао те тамо и нахранио,

И Он је пред тобом ходио у стубу огњеноме,

И Он те је облаком покрио,

И Он је разделио Црвено море,

И Он те је провео,

И Он је непријатеља твога развејао.

 

85.

Он ти ману с неба даде[141]

Из стене те напоји[142]

На Хориву ти Закон даде[143]

Даде ти земљу у наслеђе[144]

Послао ти је пророке[145]

Цареве ти подигао[146]

 

86.

Он је теби пришао

Исцеливши твоја страдања

И твоје мртве васкрснувши.

Он је Тај, Кога си унизио

Он је Тај, Кога си оклеветао

Он је Тај, Кога си убио

Он је Тај, Кога си оглобио

Две драхме тражећи за главу Његову[147]

 

87.

Неблагодарни Израиље,

Приђи и суди се предамном за неблагодарност Твоју![148]

Колико си проценио да вреди што те је водио?

Колико си проценио да вреди избрање отаца твојих?

Колико си проценио да вреди одлазак у Египат

И храна дата ти преко доброг Јосифа?[149]

 

88.

Колико вреди десет зала?[150]

Колико си проценио стуб ноћни

И облак дневни[151]

И прелазак преко Црвеног мора?[152]

Колико цениш ману с неба?

Колико воду из стене?

На Хориву Закон ти дат

Обећање земље и наслеље

И тамошње дарове?

 

89.

Колико оне што су страдали цениш

Које Он исцели док је с тобом био?

Процени ми [колико вреди]

Рука суха телу присаједињена.

 

90.

Дај цену за слепе од рођења[153]

Које Он гласом својим приведе светлу.

Дај цену за оне што мртви лежаше[154]

Које он из гроба подиже

Након три и четири дана.[155]

Бесцени су дарови Његови теби,

А ти презревши их

Неблагодарношћу си Му узвратио

Зло си Му за добро дао

Печал уместо радости

Смрт уместо живота

Због чега је било нужно да умреш.

 

91.

Када цара народа ухвате непријатељи

За њега се рат отпочиње

Зидови се руше

Град се осваја

Откупнина се даје

Посланици се шаљу

Да би га узели

Да би га живога вратили

Или мртвог покопали.

 

92.

А ти си глас свој подигао на Господа твога[156]

Коме су се народи поклонили

Необрезани (krbustoi) се удивили

Народи Га прославили,[157]

Ради Кога је Пилат руке опрао,[158]

А ти си Га на велики празник убио.

 

93.

Због тога ти је горак празник пресних хлебова

Како је написано:

С хлебом пресним и зељем горким нека једу[159]

Горки су клинови твоји зашиљени

Горак је језик твој заоштрен

Горки су твоји лажни сведоци што их постави

Горке су шибе које си припремио

Горке су ране које си нанео

Горак је Јуда коме си плату дао

Горак јИрод за којим си кренуо

Горак је Кајафа коме си поверовао

Горка жуч коју си припремио

Горак је оцат који си направио

Горко трње које си одрезао

Горке су ти руке, које си крвљу упрљао

Убивши свога Господа посред Јерусалима.

 

94.

Послушајте сви народи и видите:

Ново се убиство у Јерусалиму зби

У граду закона

У граду Јевреја

У граду пророка

У граду који се праведним сматра.

И Ко је убијен

И ко је убица?

Стид ме је рећи

Али сам присиљен да говорим.

Јер да се убиство ноћу догодило

Или да је у пустињи заклан

Лако би било ћутати

А овде се на ширини

Насред града и пред очима свих

Збило неправедно убиство Праведника.

 

95.

Тако је Он на дрво уздигнут

И натпис је постављен

Који убијенога означава.

Ко је Он?

Тешко је рећи

но не рећи теже;

Зато слушајте

Дрхтећи пред Оним пред Киме земља дрхти.

 

96.

Онај Који је земљу обесио је обшен

Који је земљу разапео је разапет

Који је све приковао је прикован

Владика ожалошћен

Бог убијен[160]

Цар Израиљев десницом израиљском погубљен.

 

97.

О новога убиства, о нове неправде!

Владика свој изглед мења

Његово се тело обнажује и одеће се не удостојава

Да га не видимо.

Зато се светила окренуше и дан потамне

Да сакрију на дрвенту обнаженог

И не потамне тело Господње

Него се очи тих људи помрачише.

 

98.

Јер народ не задрхта

Ал` задрхта земља

Када се народ не препаде

Препадоше се небеса

Народ не растрже одећу своју

Растрже је анђео[161]

Кад народ није заплакао

Загрме с неба Господ

и Вишњи дада глас Свој[162]

 

99.

Зато о Израиље

Ниси уздрхтао ради Господа

Ниси се побојао ради Господа

Ниси заридао ради Господа

Ниси заплакао због првородних твојих

Ниси се ожалостио због обешеног Господа

За њим убијеним ниси раздро хаљине своје

Као за својим убијенима.

Господа си оставио

И Он те не нађе

Убио си Господа

А ти си [сада] убијен,

Ти мртав лежиш.

 

100.

А он је из мртвих васкрсао

И на висине небеске се уздигао

Господ, у човека оденут

Пострада ради страдајућег

И свезан би ради држанога

И суђен ради осуђеног [на смрт]

И погребен ради покопаног

 

101.

Васкрсе из мртвих и таквим гласом повика:

Ко се самном спори

ко ми се противи

Ја сам осуђеног ослободио

Ја мртвога оживотворио

Погребенога васкрсао.

 

102.

Ко је тај који ми противречи?

Ја говори Христос

Ја сам смрт разрушио

Ја сам победио непријатеља

Ја сам ад уништио

Ја сам свезао силнога

И човека на небеске висине уздигао

Ја говори Христос.

 

103.

Тако приђите све скупине људи

да добијете отпуштење грехова

Ја сам ваше отпуштење

Ја пасха спасења

Ја Јагње заклано за вас

Ја искупљење ваше

Ја васкрсење ваше

Ја светлост ваша

Ја спасење ваше

Ја Цар ваш

Ја вас узводим на висине небеске

Ја вам показујем превечнога Оца

Дајем вам да станете мени с десне стране.

 

 

104.

Он је створио небо и земљу

И на почетку саздао човека

Проповедан кроз закон и пророке

Од Дјеве оваплоћен

На дрво прикован

У земљу погребен

Из мртвих васкрсао

Из узневши се на висине небеске

Седе с десне стране Оца

Имајући власт да свима суди и спаси

Кроз Кога је Отац све створио

Од почетка века.

 

105.

Он је Алфа и Омега

Он је почетак и крај

Почетак неисказиви и крај несхваљиви[163]

Он је Христос

Он је Цар

Он је Исус

Он Војвода

Он Господ

Он васкрсли из мртвих

Он Који седеи с десне стране Оца

Носи Оца и од Оца је ношен

Њему слава и држава вавек.

 

 

 



[1] О Св. Мелитону Сардском имамо врло мало података. Иако је, према Евсевијевој Црквеној историји био веома поштован, већ блажени Јероним о њему зна само преко Евсевија. Не знамо ни када је тачно живео, али је извесно да је учествовао на сабору у Лаодикији 167. године. Као и већина малоазијских хришћана припадао је кватродецималима (тј. онима који су Васкрс обележавали када и Јевреји Пасху - 14. нисана).

О Св. Мелитону видети више у: протосинђел Атанасије Ракита, Патрологија - браниоци Цркве у другом веку, 1998, стр. 101 - 115.; T. J. agi-Bunić, Povijest krćanske literature, Prvi svezak, Zagreb 1976, str.315 - 324; J. Quasten, Patrology, Vol I, Christian Classics, 1995, стр. 242 - 247.

Такође видети и пажње вредне студије: Gerald F. Hawthorne, "Christian Baptism and his Contribution of Melito of Sardis," David E. Aune, ed. Studies in the New Testament and Early Christian Literature: Essays in Honor of Allen P. Wikgren. Leiden: Brill, 1972. pp.241-251; A.T. Kraabel, "Melito the Bishop and the Synagogue at Sardis: Text and Context," D.G. Mitten, et al, eds. Studies Presented to George M.A. Haufmann. Mainz: Verlag Philipp von Zabern, 1971. pp.77-85; F.W. Norris, "Melito's Motivation," Anglican Theological Review, Vol. 68 (1986): 16-24.; E. Werner, "Melito of Sardes, the First Poet of Deicide," Hebrew Union College Annual, Vol. 37 (1966): 191-210.; R.L. Wilken, "Melito, the Jewish Community in Sardis, and the Sacrifice of Isaac," Theological Studies, Vol. 37 (1976): 53-69;

[2] Мелитонов списΠΕΡΙ ΠΑΣΧΑ дуго је био изгубљен. Према Евсевијевом извештају у његовој Црквеној историји (Hist. eccl. 4, 26, 2) Мелитон је написао два списа о Пасхи. Овај, чији превод доносимо, пронађен је тек у новије време у кодексу Chester Beatty - Michigan а објавио га је први Campbell Bonner, 1940. године. Двадесет година касније (1960.-те) Michel Testuz објавио је издање према Papyrus Bodmer XIII. Поред овога, сачувани су већи фргменти на грчком у Papyrus Oxyryhnchus 1600, а такође и делимични латински превод, објављен у PL 54, 493. Поред овога пронађени су и потпуни коптски превод, као и превод на грузијски. Иако се име Св. Мелитона не спомиње у самим споменицима, његово ауторство није довођено у питање.

[3] Мисли се на Изл 12, 3-32.

[4] Уп. 2 Мој 12,21.27; 5 Мој 16,2; Ис 53,7; Лк 22,16; 1 Кор 5,7; 1 Пт 1,18l; 2,10; Тит 2,14; Јуд 5.

[5] Уп. Мт 13, 52

[6] 2 Кор 4,18

[7] 2 Кор 4,18

[8] Јн 1,17; 2 Кор 3,1-16; Јустин, Разговор с Трифоном 40,1.

[9] овде Св. Мелитон кориси игру речи, користећи појам логос који означава и разум (шире: мудрост), и Логос (Реч) Божји - Христа. О овоме опширније види: R. Cantalamessa: Mlito de Sardes, une christologie antignostique du IIe sičcle, v: Revue des Sciences Religieuses XXXVII (1963), str. 11-14

[10] Ис 53, 7

[11] tpoj - образ, праобраз, тип, пралик

[12] Јн 1, 14.29.36

[13] Уп. 1 Кор 8,6; Гал 3,28; Еф 4,10; Кол 1,15-18; Јев 1,3. Овде се Мелитон наставља на ап. Павла. "Да буде Христос све у свему". Као нови Адам, Христос је онај који у себи возглављује читаву творевину. У Личности Сина Божијег сједињује се тварно и нетварно, и он у себе смешта све. Све треба да постоји тако, што ће бити уличносњено (сетимо каснијег израза енипостатон) у Христу.

[14] Уп. 5, 17; Рим 10, 4

[15] μαλλον δε εν τω λογω - у новом устројству.

[16] Ис 2, 3; Мих 4, 2

[17] Ево једног древног, ранохришћанског исповедања две природе у Христу - Божанске и човечанске. Једино ако је Христос истинити Бог и истинити човек и ми можемо имати са Њим истиниту заједницу, односно истинито спасење.

[18] Уп. 1 Кор 15,28; Кол 1,19; 3,11; Еф 1,23. Видети такође и Климент Александријски, Педагог 3.101.3, као и Иринеј Лионски, Против јереси 1.1.5.

[19] Овде се о Христу говори као о "Оцу" у икономијском, а не у теолошком смислу. Мелитон овде свакако нема у виду међутројични однос, већ Христа назива Оцем због његове улоге у спасењу творевине.

[20] Св. Мелитон је у Прологу свог списа јасно поставио типолошки оквир за разумевање догађаја које описује. Но треба имати у виду да ту није само реч о прошлим догађајима који су указивали на неке касније догађаје (конкретно из живота Христовог). То је свакако присутно, али овде постоји још једна, есхатолошка димензија. Тако у стиху 5 читамо: "Који у себе смести све", и касније "Који суди - закон" у стиху 9. Јасно је да је Христос судија уставри Христос Који ће доћи, Христос Који долази. Управо у томе - у будућем Царству Божијем налази се потпуно испуњење "тајинства Пасхе". Спасење ће бити испуњено када Христос буде дошао да суди свету, када Царство Божије постане опипљива реалност.

[21] Из. 3, 32

[22] Из. 12, 3-12.

[23] Овај израз: "Israh.l sfragi,zetai" - "Израиљ се запечаћује" јасно упућује на тајну уласка у Евхаристијску заједницу кроз Свето Крштење и Миропомазање, у коме се прима "печат дара Духа Светога". Видети F. J. Dlger: Sphragis, Paderborn 1914, као и напомену 20.

[24] Сматрамо да се и на овом месту јасно види евхаристисјска типологија, којом је цео спис Светог Мелитона натопљен. Он говори о Пасхи Израиљевој, стално имајући на уму Нови Израиљ - Цркву Христову. Христос је Истинито Јагње пасхално, заклано за живот света. Он је Тај који побеђује "анђела смрти".

[25] Реч αλοιρος има значење "онај који не учествује", "избачен", "одстрањен". Ову реч употребљава и Јевсевије у својој Црквеној историји за човека који "не учествује у апостолској харизми" (Eus. His. Eccl. 5, 1, 49). Међутим, овај израз код Св. Григорија Ниског ( PG 45, 92A) има значење не учествовања у Тајни Крштења. Ако знамо да је и у Посланицама (псеудо) Климентовим (Hom. Clem. 13,9) овај израз коришћен за оне који су "одлучени" будућих рајских добара, чини нам се сасвим умесно да ово место код Св. Мелитона схватимо са двојним значењем. Прво би било буквално и односило би се заиста на оне који не учествују у пасхалној вечери у време Мојсијево, док би се секундарно (или примарно?) овер речи односиле на оне који не учествују у хришћанској Пасхи - Евхаристији.

[26] Овде имамо јасну алузију на Крштење и на учешће у Светој Евхаристији. У то време још је важила disciplina arcana, тако да је о Евхаристији било забрањено писати (и говорити пред некрштеним). Зато из овог времена налазимо углавном на песничке изразе у вези Евхаристије, као што је овај. Ондашњим слушаоцима Св. Мелитона - крштеним хришћанима који су учествовали у прослављању Пасхе Господње - Васкрсења Христовог, било је сасвим јасно, да као што је древна Пасха јудејска била праобраз истините Пасхе Христове, тако су и древни Израиљци били праобраз истинитог Израиља, истинитог народа Божијег - хришћана.

[27] У Страозаветно доба, а и касније, на истоку је био обичај да се жалост за преминулим изражава цепањем хаљина.

[28] Јон. 3, 6.

[29] "Анђео правде" који се овде помиње има христолошку конотацију. Још је Филон александријски тог Анђела изједначавао са Логосом, тако да је вероватно да је у свести раних хришћана постојала основа за овакву типологију са Христом - сунцем правде. Не бисмо били склони да овде видимо неку нарочиту христологију, како то поједини научници заговарају. Пре ће бити да је реч о згодном типолошком поређењу коме је Свети Мелитон био веома склон, јер је његов циљ био, не да хришћанима преда интелектуално знање о догађајима из прошлости, већ да им укаже на егзистенцијални значај који су ти догађаји имали за њих.

[30] Уп Изл. 10, 21.

[31] Уп. Пс 34, 5

[32] Овде глагол συνεφωτιζω јасно указује на крштењску праслику старозаветне Пасхе, како је Свети Мелитон види.

[33] Св. Мелитон жели да укаже на типолошки смисао старозаветних догађаја. Ништа што се тада догодило није без - παραβολης - без параболе, поуке - сходно томе значења - није невезано за стварност новозаветног живота Цркве.

[34] Смисао, дакле, старозаветних догађаја је у томе што они представљају праобраз. Старозаветне параболе нам откривају тајински смисао новозаветних стварности. Али, старозаветне приповести могу бити схваћене тек ако се осветле светлом Новог завета. Тако се испричано "праобразом просветљује" тј. његов смисао бива јасан када се сагледа из перспективе онога чега је праобраз.

[35] Овде Св. Мелитон следује Апостолу Павлу. Стари завет је био праобраз Христа и спасења у Христу. Каде је дошла истина - Христос - праобраз је изгубио час коју је дотле имао, јер се појавила Истина коју је навештавао.

[36] Ове речи нам јасно дочаравају живу есхатолошку стварност Цркве. Сматрамо да не треба посебно доказивати да се овај одељак односи на евхаристију. У евхаристији се пројављује стварност будућег века. Само дело евхаристисјког служења представља "несавршену пуноћу". Будућност јесте присутна и ставрност тога је неоспорна управо зато што је утемељује Дух Свети (види одељак 32). Но њено коначно испуњење, и тиме остварење збиће се тек о Другом и славном доласку Христовом. Уп. Кол 2, 17; Јев 8,5; 10,1.

[37] Уп. Јн. 3,12.

[38] Тј. предодређени праобраз.

[39] Уп. Мт. 5,7; Лк. 4,21; Јн. 1, 16-18; Рим. 10,4.

[40] Управо есхатолошка димензија коју смо раније подвукли омогућава Светом Мелитону да Цркву види као αποδοχειον της αληθειας - сместилиште истине. Али, овде није реч о некаквој рационалној истини, него о истини која је поистовећена са Христом и свецелом Светом Тројицом, јединим извором Живота и Спасења, и тиме - едином истином.

[41] тумачењем.

[42] Старозаветни Израиљ, овде је виђен као типос Цркве. Био је у части јер је био праобраз Цркве.

[43] Уп. Јн. 1,17; Рим. 3, 31; 7,12.14.16; 1 Тим. 1,8.

[44] Уп. Рим. 8,4; Гал. 4,4; Еф. 1,19;

[45] испразнио

[46] Уп. 2 Кор. 4, 4-6.

[47] 1 Тим. 3, 16.

[48] Дакле, Господ је Тај који "по природи" - tn fsei tim…wn fanerwqšntwn - има част, те је зато укинута част праобраза кјоји су на Њега раније указивали. Свети Мелитон се овде веома снажно наслања на теологију Апостола Павла изражену у Посланици Галатима.

[49] 1 Пет. 1, 19; Јев. 9, 14;

[50] Гал. 4,24-26; Јев. 12, 22;

[51] Пс. 2, 8;

[52] Тј. само у Јерусалиму.

[53] Мал. 1, 10-12; Зах. 2, 14; Рим. 10, 18, Пс. 18, 5; Јоил 3, 1; Тит. 3, 6;

[54] У ранохришћанској литератури је било уобичајено да се употребљава ова нетачна етимологија. Јеврејска реч Пасха значи прелазак а не страдање. Међутим, иако је етимологија погрешна она уствари даје добро тумачење. Акцента је понмерен са прелска преко Црвеног мора, што је за Јевреје био главни догађај, на страдање пасхалног јагњета за живот народа, које је било праобраз страдања Христових за живот света. Није, дакле, чудно што су рани хришћани из елинства искористили сличност између патхеин и пасхеин да би указали на јасноћу типологије.

[55] уп. Јев. 4, 15

[56] уп. Фил. 2, 5-11

[57] Пост. 1, 1

[58] уп. Пост. 2, 8

[59] Овде видимо ранохришћанско и светоотачко схватање слободе. Човек је слободно биће способно и за добро и за зло. Стога је његова слобода одлучујући чинилац у овом одабирањ. Човек је слободан да бира Бога или да своју слободу изрази као негирање Бога и да тако изабере зло. Слично Св. Мелитону о овом проблему су размишљали и други Оци и хришћански писци овог периода. Напоменућемо тако Св. Јустина: Прва апологија 43, 6, Друга апологија 7, 6; Разговор с Трифоном 88, 5; 141, 1; Теофил, Посланица Автолику 2, 27, Св. Иринеј Лионски, Против јересе 6. 61. 1, Методије Олимпски, О слободној вољи 16 18 итд.

[60] Ово место наизглед показује платонистичке тенденције ако се упореди са Платоновим текстовима поппут Федра 62Б и Кратила 400Ц. Сматрамо да би овакво тумачење текста било погрешно ако се има у виду да је ова мисаона целина започека управо наводом из Постања 1, 1 које говори о стварању света. Мислимо да је исправно тумачење овог места следеће: Св. Мелитон овде говори о изгнању из раја. Свет је постао трулежан и осмрћен. Такав трулежан и осмрћен свет, заиста јесте тамница за човека али и за читаву творевину. Смрт је наступила као поледица првородног греха који је значио прекид заједнице са Богом јединим извором живота. Ту прекинуту заједницу обновиће Христос. Једном речју, погрешно би било правити паралелу између Мелитоновог схватања палог света као тамнице за човека обратимо пажњу, за човека а не за човекову душу и Платонове концепције материјалног као тамнице духовног. Да је наше тумачење исправно, показују управо наредни стихови који дају опис тог света који је постао тамнница човекова, а са друге стране нас обавештавају и какав је свет од Бога предзамишљен да буде, да се човекова слобода није пројавила као негација него као афирмација заједнице са Њим.

[61] Овде желими да читаоцу укажемо на јасну есхатолошку усмереност Мелитонове мисли. Он спасење у Христу јасно сагледава у есхатолошким појмовима као што су нетрулежност, слобода, царство, живот.

[62] (Мт. 15. 9)

[63] (1 Пет. 4, 3)

[64] (1 Тим. 6, 10)

[65] (Мт. 15, 19)

[66] (Рим. 3, 15)

[67] (Пост. 4, 8; 1 Јн. 3, 12)

[68] (Понз. 28, 53-57)

[69] (Рим. 1, 27)

[70] (Јер. 5, 8)

[71] Рим. 5, 12-21

[72] (Рим. 7, 14. 7)

[73] (2 Кор. 5,1)

[74] Страозаветни патријарси, пророци али и читав народ изабрани представљали су собом икону, типос Христа. Потребно је овде указати на паралелу између Изабраног народа који, иако је мноштво, представља типос Месије - Христа, који је такође Један али Који се пројављује као мноштво, тј. као Црква.

[75] Мисли се на "праобраз", "типос".

[76] Дакле, тиме што се праобраз испунио, показао се истинитим.

[77] уп. Пост. 4, 8.

[78] Реч ομοιως овде има значење "подобан" у смислу одговарајучег типа, одговарајуће праслике. Авељ је био одговарајућа праслика убијенога, Исак свезанога, Јосиф проданога, Мојсије остављенога, Давид гоњенога... Сви су они, дакле, собом представљали праобраз Христа.

[79] уп. Пост. 22, 9.

[80] уп. Пост. 37, 28.

[81] уп. Изл. 2, 3.

[82] уп. 1 Сам. 18, 6 -11; 19 - 31.

[83] Овде имамо двоструку типологију. Само страдање пророка представља предобраз старадања Христових, док су, у исто време, и сами пророци страдали Христа ради кога су есхатолошки антиципирали. Уп. Мт. 5, 12; 23, 31; Јак. 5, 10; Игнатије Богоносац, Mag. 8, 2; Иринеј Лионски, Cont. h. 4, 54.

[84] Уп. Изл. 12, 3;

[85] уп. Понз. 28, 66.

[86] Пс. 2, 1-2. Помазаник, јеврејски Месија, односно Христос.

[87] Јер. 11, 19.

[88] Уп. Ис. 53, 7.

[89] Уп. Јн. 6, 33. 41 - 42. 51.

[90] Уп. Лк. 1, 26 - 38; Филип. 2, 6.

[91] Ово место би се могло схватити двојако. Или да је Христос победио смрт својим (божанским) духом који не може да умре, или, пак да је победио смрт Духом Светим Који не умире и Који га је Васкрсао из мртвих. Чини нам се да је ово друго схватање убедљивие и исправније.

[92] Свет - ksmoj - овде означава огреховљени начин постојања, начин постојања одвојен од Бога. Сам Христос је пострадао "за живот света", а хришћани су "синови божји" за које твар "очекује да се јаве" (Рим. 8, 19) и да је избаве од смрти и пропадљивости. Свет је, дакле, појам који има двоструко значење. С једне стране то је начин постојања одвојен од Бога, а са друге стране свет је творевина за коју је Бог рекао да је "добра веома". Шта више Бог Отац је толико заволео свет да је Сина свога Јединороднога дао да сваки који у Њега поверује има живот вечни. "Бог беше у Христу који помири свет са собом не урачунавши им грехе њихове, и метнувши у нас реч помирења" (2 Кор. 5, 19). Одвајањем (падом) првосазданих смрт је ушла у свет. Бог није створио смрт: "Бог је створио човека за нетрулежност и учинио га је образом Свог вечног бића, али је завишћу ђавола у свет ушла смрт и трпе је они који припадају његовом наслеђу" (Прем. Со. 2, 23 - 24). Када под појмом "свет" подразумевамо - као што је то случај овде код Св. Мелитона - начин постојања одвојеног од Бога, онда овај свет заитса "у злу лежи" (1 Јн. 5, 19). Због тога, ако неко љуби такав свет, схваћен као начин постојања независтан од Бога "љубави Очеве нема у њему" (1. Јн. 2, 15), и онда је "пријатељство према свету непријатељство према Богу. Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје (Јак. 4, 4). Самтрамо да неведено представља аутентични оквир за разумевање гледишта Св. Мелитона и читаве рене Цркве.

[93] Уп. 2 Кор. 1, 22; Еф. 1, 13; 4, 30.

[94] Христос је учинио "непревду бездетном" тако што је победио смрт. "Смрт је плата за грех", другим речима, смрт је одвајање од Бога. Пошто притода нема у себи силе да би без заједнице са Богом постојала вечно, пошто је према речи Св. Атанасија "биће света небиће", падом превосазданих, смрт, која је дотле била само могућност је актуелизована. "Неправда" је дакле оно што су првосаздани учинили, одрекавши заједницу са Богом а пород тог одвајања, односно греха, јесте смрт. Христос је победио смрт и учинио да кроз Свету Евхаристију људи и читава творевина могу имати заједницу са Богом Оцем "у Христу".

[95] Уп. Рим. 8, 21; Гал. 5, 1.

[96] Уп. Јн. 3, 19, ДА 16, 18;2 Кор. 4, 6; Еф. 5, 8. 12-14; Кол. 1, 2; 1 Пт. 2, 9.

[97] Уп. 1 Јн. 3, 14.

[98] Уп. 2 Пт. 1, 11; Овде видимо снажан есхатолошки нагласак. Царство Божије односно Царство Вечно се овде поима не као нека стварност која је паралелна са нашом, него као стварност будућег века, присутна већ овде и сада. Присутна свакако у Евхаристији, а чија ће се пуноћа пројавити о Другом и Славном доласку Христовом.

[99] Уп. Изл. 19, 6.5; Тит. 2, 14; 1 Пт. 2, 5.9; Свест о хришћанима као "царском свештенству" у време Св. Мелитона је још била веома снажна. Касније је, услед многих историјских прилика дошло до извесног подвајања између клира и народа (лаоса Божјег), тако да је клир почео да се посматра као одређена "каста" која свој идентите не црпе из Евхаристијске заједнице него из индивидуално схваћене благодати.

[100] Овај израз се не налази у Новом Завету, нити су га употребљавали други апостолски оци. Срећемо га код Иринеја (Против јереси, 1, 2) као и у каснијим исповедањима вере Васељенских сабора.

[101] Уп. 1 Кор 14, 4.

[102] Уп. Мр. 16, 19; 1 Тим. 3, 16;

[103] Уп. Пс. 68, 19; 1 Кор. 15, 1-58; Еф. 4, 8;

[104] Пс. 34, 12;

[105] Уп. Пост. 44, 4; 1Сам. 25, 22;

[106] У следећим строфама видимо развој Мелитонове Христологије. Не улазећи овде у дубље анализе примезићемо да је код Св. Мелитона присутна снажна идентификација Христа са Логосом Божијим, што ће у каснијим временима бити кључ христологије Св. Кирила Александријског, али и халкидонског сабора.

[107] Уп. Јер. 7, 6; 22, 3

[108] Уп. Мт. 16, 21, Лк. 24, 26;

[109] Уп. Понз. 2, 66;

[110] Уп. Јн. 18, 31, 19, 6;

[111] Уп. Мт 12, 9-13.

[112] Уп. Мт 9, 27-31.

[113] Уп. Лк 5, 18-26.

[114] Уп. Јн 11, 1-44.

[115] Уп. Јн 20, 20, 25.

[116] Уп. Мт 26, 59-62.

[117] Уп. Мт 27, 2; Јн 18, 12.24.

[118] Уп. Мт 27, 26; Јн 19, 1.

[119] Уп. Пс 69, 22; Мт 27, 34

[120] Уп. Мт 26, 47. 55.

[121] Уп. Мт 26, 55

[122] уп. Мт 27, 29; Јн 19,2

[123] уп. Мт 27, 2

[124] уп. Пост 2, 7

[125] уп. Пс 69, 22; Мт 27, 34

[126] према мишљењу Св. Мелитона, Христос је умро 15. нисана на јеврејску Пасху. По другом рачунању, какво налазимо код Аполинарија, Христос је умро 14. нисана.

[127] Ам 6, 4-6

[128] Уп. Пс 69, 22; Мт 27, 48. 34

[129] уп. Лк 20, 21; Јн 20, 25

[130] уп. Ам 6, 4

[131] Мих 6, 3-4

[132] Пост 32, 29; 35, 10

[133] Уп. Пост 32, 31. Овакву етимологију имена Израиљ предлаже Филон Александријски а налазимо је код многих Отаца Цркве и древних црквених писаца: Св. Иринеј Лионски, Против јереси 4. 20. 1; Св. Иполит, Тумачење постања, фраг. 16; Ориген, Тумачење Јовановог Јеванђеља 1, 31.

[134] Уп. Јевр 1, 6. код апологета је овај назив прворођени - био кључ за разумевање односа Оца и Сина. В. На пр. Јустин, Прва апологија 23, 2; 33, 6; 46, 2;

[135] уп. Пс 110, 3. Овакаво поређење налазимо и код других апологета, ан пример код јустина, Прва Апологија 45, 4; Иринеј, Доказ 43, Тертулијан Против Праксеа 7, 2; 11, 3.

[136] Уп. Пост 1, 3-5; Пс 136, 7-9.

[137] Пост 1, 6-9

[138] Пост 1, 2.

[139] Пост 1, 6-8; Пс 136, 6.

[140] Сир 16, 27.

[141] Изл 16, 4-35; Пс 78, 24; 1Кор 10, 3;

[142] Изл 17, 4-7; 1Кор 10, 4;

[143] Изл 19-31;

[144] Пс 78, 55; 135, 2;

[145] Мт 23, 24;

[146] 1Сам 8, 5;

[147] Мт 17, 24-27; Како се може видети из 2Дн 24, 6 и 2Сам 12, 12 и Нем 10, 33, код Јевреја се био усталио обичај да сваки јеврејски мушкарац који напуни двадесет година плаћа сваке године две драхме за потребе Храма и Богослужења. Према Св. Теофилакту Охридском (Тумачење Св. Јеванђеља од Матеја, Манастир Високи Дечани, 1996, стр. 177), Бог је себи посветио племе Левијево. Оно је бројало 22000 док је прворођених синова свих осталих племена било 22283 (Понз 3, 43-50). Зато је бог одредио да се свештеницима дају две драхме за сваког новорођеног који прелази број племена Левијевог. Од тада се усталио обичај да сваки прворођени син плаћа ове две драхме, па је то тражено и од Господа.

[148] Мих 6, 1;

[149] Пост 13, 21;

[150] Изл 7, 14-12. 36;

[151] Изл 13, 21;

[152] Изл 14-15;

[153] Мт 9, 27; 11, 5; 15, 30; Јн 9, 1; 11, 37;

[154] Мт 11, 5;

[155] Јн 11, 5;

[156] Мт 26, 59-66;

[157] Мт 8, 5-13; Јн 15, 20;

[158] Мт 27, 24;

[159] Изл 12, 8;

[160] Ове речи Св. Мелитона представљају једно од најстаријих сведочанстава употребе тзв теопасхитских израза.

[161] Реч је о древном обичају да се одећа поцепа, раздере те да се тако изрази туга за неким. Народ није пожалио Христа распетога, није за Њим раздерао одећу, али је то учинио анђео.

[162] Пс 17, 14, према LXX. Користили смо превод Еп. Атанасија (Јвтића), Псалтир са девет библијских песама, Врњачка Бања 2000.

[163] Речи почетак и крај, αρχη και τελος имају овде дубље значење, пошто αρχη означава апсолутни почетак пре кога нема никаквог вида постојања. Дакле, Христос је почетак свга у апослутном смислу, тј. Он је онај кроз кога и ради Кога је све створено. У том смислу Он је и τελος односно крај, у смислу да је он испуњење смисла свега што постоји, да буде Христос све у свему.