БЕСЕДА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

На Вазнесење Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у којој се говори и о томе како се испуњава законска (старозаветна) Субота

1. Јудејци су по Закону празновали Пасху, односно прелазак из Египта у Палестину. Ми празнујемо еванђелску Пасху, тј. прелазак наше природе у Христу из смрти у живот, из пропадивости у непропадивост. Која би реч могла да изрази ту унутарњу различитост и да покаже колико су предмети наших славља бољи од празника старозаветног Закона? Будући да људска реч не може на одговарајући начин да искаже такву различитост, уипостасена (ипостазирана) Премудрост највишег Оца, превечни и надсуштаствени Логос Божији, који се човекољубиво сјединио са нама и настанио код нас, сада је делима показао предмет празника и тачно одредио у којој мери једно превазилази друго. Ми сада празнујемо превођење наше природе у Њему, не из подземне сфере (преисподње, подземља) на земљу, него са земље на небо небеса, а затим и до престола Онога који влада над свима.

2. На данашњи дан Господ не само да је, након Васкрсења, стао међу своје ученике, него је од њих и отишао. Он се пред њиховим очима вазнео на небо, ушао у саму Светињу над Светињама и сео десно од Оца, изнад сваког началства и власти, изнад сваког имена и части која је позната како у овом тако и у будућем веку. Као што је и пре Васкрсења Господњег било много васкрснутих, тако је и пре Његовог Вазнесења било много вазнетих. Дух Свети је понео Јеремију Пророка, а ангео Авакума. Изнад свега се пише о ватреној кочији којом је био узнесен Илија. Он, међутим, није прешао границу земље и била је то само некаква промена места, јер вазнесењем је сваки од њих узиман са земље, али није излазио изван граница земље. Исто тако су се и они, који су били васкрснути, изнова враћали у земљу и умирали. Када је пак Христос васкрсао из мртвих, смрт није могла да овлада Њиме, исто као што се сада, када се вазнео, сва висина нашла под ногама Његовим, сведочећи свима да је Он Бог који је изнад свега.

3. Ово је ша гора дома Господњег, како каже Исаија (Ис. 2,2), а уврх (свих) духовних гора и хумова је дом Божији - тело Владикино, јер није ангео нити човек, него Сам Господ у телу дошао и спасао нас, поставши ради нас сличан нама и истовремено непромењено остао Бог. Као што није променио Своје обитавалиште када је сишао, тако се ни сада, усходећи, Он није вратио у Божанску природу, него је на горњи престо посадио нашу природу коју је примио. Заиста, прворођени из мртвих тамо је требало пред Бога да изведе нашу природу, као какав зачетак прворођених испред целог рода.

4. Зато ниједно од претходних васкрсавања и вазнесења не празнујемо тако као Васкрсење и Вазнесење Господње, јер ми нисмо нити ћемо бити учесници тих других (васкрсавања и т> вазнесења). Од њих немамо другу велику корист, осим тога што нас она приводе вери у Васкрсење и Вазнесење Спаситељево, а ми јесмо и бићемо учесници тога Васкрсења и Вазнесења, јер је то Васкрсење и Вазнесење људске природе (коју је Господ наш Исус Христос примио Оваплоћењем), па чак не ни само људске природе (као такве), него и оних који верују у Христа и ту веру показују на делу. Све оно што је Господ, нерођен и нестворен по Својој Божанској природи, учинио - учинио је ради нас. И тај земаљски живот који је проживео - Он је проживео ради нас, показујући нам пут који води у истински живот; и то што је пострадао у телу - пострадао је ради нас, исцељујући наше страсти; ради нас је и васкрсао и вазнео се, припремајући нам Васкрсење у бескрајном веку, јер сви који наслеђују овај живот подражавају, колико је то могуће, савршавање Његовог домостроја на земљи.

5. Почетак тог подражавања је свето крштење које представља слику погребења и васкрсења Господњег. Средина је врлински живот и управљање према Еванђељу, а крај се огледа у победи над страстима путем духовних подвига, победи која доноси безболан и неуништив небески живот, о чему говори и Апостол: Јер ако живите по телу, помрећете; ако ли Духом умртвљујете дела телесна, оживећете (Рим. 8,13). Они, дакле, који живе по Христу, подражавају Његов живот у телу. Свако од њих ће умрети када дође време, пошто је и Он умро у телу, а тако ће (као тело Његово) и да васкрсну, прослављени и нетрулежни, но не сада, него када дође време. Осим тога, они ће се и узнети, како и Павле каже: Бићемо узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и шако ћемо свагда с Господом бити (1. Сол. 4,17).

6. Видите ли како свако од нас, ако пожели, постаје учесник Васкрсења и Вазнесења Господњег, наследник Божији и санаследник Христа? Зато се радујемо празнујући Васкрсење и Вазнесење и узвођење наше природе, и почетак васкрсења и вазнесења свакога од верних, наводећи еванђелске речи које данас треба да се читају: (Васкрсли) Исус стаде међу њих (тј. међу Ученике Своје).

7. Зашто је стао међу њих и ишао са њима? Изведе их напоље до Витаније - каже Еванђелист - и подигавши руке Своје благослови их (Лк. 24,50). Зато, да би показао да је потпуно здрав и неповређен; да би показао да су Му ноге снажне и сасвим јаке; али и да су ране од клинова и руке управо онакве какве су биле када су прибијене на Крст, и копљем прободено ребро, а можда и трагове од удараца, показујући све то као доказ Спасоносних Страдања. Чини ми се да речима: стаде међу њих, Еванђелист показује да је Он самом Својом појавом и благосиљањем утврдио њихову веру у Њега. Јер није стао само посред свих њих, него и посред срца свакога од њих, и утврдио је веру, тако да се за свако срце може рећи оно из Псалма: Бог је посред њега, неће се померити (Пс. 46,5). Од тог времена, апостоли Господњи постали су тврди и непоколебиви.

8. Он је стао међу њих и рекао им: Мир вам! - тај слатки, познати и за Њега уобичајен поздрав. Мир има двојако значење: постоји мир који имамо у односу према Богу и који је превасходно плод благочешћа (побожности), али постоји и мир који имамо у односу један према другом, који настаје као последица (прихватања) еванђелских поука. Оба (ова мира) Господ је предао у једном Свом поздраву. И као што им је заповедио да чине када их је први пут послао - У коју год кућу уђете најпре кажите; мир дому овом (Лк. 10,5) - тако и Сам чини. Улазећи у кућу У којој су били сабрани, Он им је одмах предао мир. Како је, међутим, видео да су они били потресени неочекиваношћу и невероватношћу виђења - јер се каже да су помислили да виде духа и да је то што виде привиђење - Сам им објављује немир њихових срца и показује да је управо Он тај коме су и пре страдања и васкрсења говорили: Сад знамо да све знаш, и не треба ши да те ко пита (Јн. 16,30), уверавајући их кроз испитивање и додир. Када је видео да су прихватили истину, Оп их у томе утврђује и кроз овај испит. Убрзо пошто им је дао мир, Он је тражио да узме учешћа у њиховом обеду. И док још не вероваху и док се чуђаху, али не због сумње него од радости, рече им: Имаше ли овде шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима (Лк. 24,4143).

9. После васкрсења, Његово тело било је непропадиво и није имало потребу за храном, али Он је ово учинио зато да би пружио потврду Свога Васкрсења и да би показао да је Његово садашње тело исто оно које је са њима кушало храну пре Страдања. Њему је храна била потребна не по природи смртних те^а, него по божанском дејству (енергији) или, како би неко рекао: као што је огњу потребан восак, само са том разликом, што је огњу, да би постојао, потребно гориво, а бесмртним телима није потребна храна да би се одржала.

10. Окусио је комад рибе печене, и меда у саћу, који представљају и символе његових тајни јер је нашу природу, која као риба плива у води страсног живота испуњеног насладама, Логос Божији ипостасно присајединио Самом Себи, и Божанским и неприступним огњем Свога Божанства очистио ју је од сваког страсног елемента, учинивши је пламеноликом и причасном Божанству. Он не обожује само тело које је примио од нас, него и свакога од оних који су удостојени општења с Њим тако што га чини причасником тога огња за који Господ каже да је дошао да га баци на земљу. Такође, наша природа налик је и пчелињем саћу, јер у телу крије ризницу разума, као што се у саћу крије мед. Још већу сличност овоме показује свако ко верује у Христа: као мед сабран у саћу, тако и он у души и телу има похрањену благодат Божанског Духа. Од овога куша и Господ, јер је за Њега пријатна храна спасење свакога ко учествује у Његовој природи. Он не једе све, него само меда у саћу, тј. одређен део, пошто нису сви поверовали. И није Он Сам узео тај део, него је узео оно што му дају ученици, јер ученици му приводе само оне који су поверовали, одвојивши их од оних који не верују.

11. Окусивши пред Својим ученицима комад рибе печене, и меда у саћу, Господ их је подсетио на речи које им је раније саопштио полазећи на Страдање и показујући им да је говорио истину, јер се догодило као што је предсказао. Он је отворио њихов ум да разумеју Писмо и схвате да се збило онако како је било написано - по безграничном океану човекољубља - да је Јединородни Син Божији ради људи постао човек, да се јавио и добио Очинским гласом и појавом Духа Светога сведочанство са висина, да је Својим неуобичајеним делима и речима привео вери и изазвао дивљење, да је трпео од зависти и био предат људима који нису тражили славу Божију него људску, да је био распет и погребен, да је устао из мртвих у трећи дан, те да у Име Његово треба да буде проповедано покајање и опроштај грехова, почев од проповеди у Јерусалиму; и да они треба да буду проповедници и сведоци онога чему су били очевици и Онога Чији су служитељи били. Обећавајући да ће им са небеса послати завет Очев, тј. Духа Светог, Он им заповеда да седе у Јерусалиму док се не обуку у силу са висине.

12. Након што је Својим Ученицима објавио спасоносне догмате, Он их је извео из дома и повео до Витиније, те је, благословивши их, одступио од њих и узнео се на небо. Користећи облак као кочију, узишао је у слави и ушао у нерукотворену Светињу над Светињама, сео здесна Величанству на небесима, учинивши наш састав (тј. нашу људску природу) причасником како божанства, тако и престола. Пошто апостоли нису престајали да гледају на небо, појавили су се ангели и објавили да ће Он поново да дође са неба на исти начин како су видели (да се узноси). И Сам Господ је (о томе) говорио, а Данило је први предсказао: Видех, каже како Син Човечији иђаше с облацима небеским (Дан. 7,13), док је Господ рекао: Угледаће Сина Човечијег где долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мт. 24,30).

13. Тада су се ученици, успевши се на Елеонску (Маслинову) гору са које се вазнео, поклонили пренебесном Владики који је сишао овамо и онебесио земљу, који се узнео са тога места на које ће поново доћи и сјединио оне који се налазе доле са онима који се налазе горе, Који је начинио једну Цркву у славу Свога човекољубља, небеску и истовремено земаљску, те су се радосно вратили у Јерусалим и били непрекидно у Цркви имајући на уму небо, радујући се и благословећи Бога, и припремајући се за примање силаска Божанског Духа.

14. Овим је, браћо, да скратимо, представљен положај (свих) оних који су призвани од стране Христа, заправо: да пребивају у молитвама и молењима, да, попут ангела, имају духовни вид устремљен ка пренебесном Владики, да се радују и благослове Владику непорочним начином живота, те да тако ишчекују тајну Његовог Доласка, сагласно Псалмопојцу који му каже: Размишљам о путу правом, кад би год дошао к мени (Пс. 101,2). И велики Павле је, објављујући исто то, рекао: Наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил. 3,20; Јевр. 6,20). Тако убеђује и предводник Апостола, Петар: Сасвим се надајте благодати која ће вам се донети откривењем Исуса Христа (1. Петр. 1,13), којега не видевши љубише (8). Ово каже и Господ: Нека буду бедра ваша опасана и лампе упаљене, и будише као човек који чека Господара свога да се врати*. Тако, дакле, Он није укинуо ни суботу, него ју је испунио, показавши заиста благословену суботу, дан који је већи од дана (простог) одмора од телесних дела, те стога има двострук благослов: одмарајући се од земаљских, па дакле и бескорисних ствари, ми пребивамо у Богу са непостидном надом тражећи небеске и непропадиве ствари.

15. По старом Закону, субота је била једини такав дан у седмици, па се зато неразумним Јудејцима и учинило да је Господ нарушио законску суботу. Он пак каже: Не мислише да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам. дошао да укинем, него да испуним (Мт. 5,17). Како то Он није укинуо ову суботу него ју је, сагласно Закону, испунио? Дух Свети је обећан на дар онима који га траже и дању и ноћу. Он је пак заповедао сталну спремност и бдење, говорећи: Зато и ви будише спремни; јер у који час не мислише доћи ће Син Човечији (Мт. 24,44). За оне који желе да му у потпуности буду послушни, Он је сваки дан претворио у благословену суботу, и тако није укинуо, него је и ту испунио Закон.

16. Ви, дакле, који сте спутани светским стварима, ако одбаците прождрљивост и међусобну мржњу, ако се будете трудили да истинујете (не мисли се само на говорење истине, него и на провођење живота сагласно Истини - прим. прев), ако будете целомудрени - сваки ћете дан учинити својом суботом, јер нећете творити никакво зло. Када пак наступи дан спасоноснији од других (тј. празнични дан), онда треба бити слободан од сваког посла и речи, треба постојано пребивати у храму Божијем, слушати и пратити оно што се чита, као и проповеди, и скрушено се предавати молитвама и појању Богу, јер ви на тај начин испуњавате суботу - живећи сагласно Еванђељу божанске благодати, досежући духовним оком до Онога Који седи изнад небеса са Оцем и Духом, до Христа, Који нас је учинио синовима Божијим - усињеним не само по имену, него заједницом Божанског Духа, Самим Телом и Самом Крвљу Његовом, тесно сједињеним са Богом и међу собом.

17. Сачувајмо, дакле, ово међусобно јединство кроз неразрушиву љубав. Свагда гледајмо горе на Родитеља, јер више нисмо од земље - земни, као први човек, него смо онакви какав је други Човек, Господ са небеса. какав је земни, такви су и земни; какав је небески, такви су и небески. Као што смо носили лик земног, тако ћемо носити и лик Небеског, и срце ћемо имати горе, код Њега, и сазерцаваћемо ово велико чудо: нашу природу као савечну невештаственом пламену Божанства. Пошто одбацимо везе са кожном одећом у коју смо услед преступа обучени, ступимо у Земљу Свету, а свету земљу свако показује сам у себи, путем врлина и непоколебиве устремљености ка Богу,

18. како бисмо били сигурни да ће засијати онај ко приступи Богу, када се Он појави у огњу и да ће вечно пребивати са онима који сијају, у славу Његове највише Светлости, тросунчаног и најједнокачалнијег Сијања, коме припада свака слава, сила, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.
 

превео Младен Станковић