www.verujem.org

Свети Григорије Палама

На Еванђелско читање по Матеју у 17. недељу, где се говори о Хананејки. У њој се говори и о људском несавршенству и похвале достојном смирењу

1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима даје благодат", говорио је у својим Причама (3;34) Соломон, син Давидов, док је то самим делима показала и превечна Мудрост најузвишенијег Оца (1.Кор.1;24), када је телесно обитавала у овом животу. Господ се успротивио фарисејима и књижевницима, који су се гордили над Његовим ученицима и поносили законом Божијим рекавши: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје (Мт.15;3), док је Хананејки, која је смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будући идолопоклоница, од Господа је чула да их (идолопоклонике; прим.прир) назива псима, па чак и више него последњима међу псима (с обзиром да је употребио реч "киуаргоу", псетанце; прим.прев), али са највећим самопонижењем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт.15;26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им дакле није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: и изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт.15;21-22).

2. И заиста, Хананејка не само да је "изашла" из оних незнабожачких крајева, него је и поникла као освећени крин из долине, а речи њених уста одисале су миомирисом божанског прим.прев), али са највећим самопонижењем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт.15;26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им дакле није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: и изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт.15;21-22). она није у стању да осети своју несрећу, док моје срце, које то осећа, пламти од бола и ја вапијем Твојој милости. Ти си син Давидов, по Својој људској природи потекао од његовог семена а као превечни Бог Господ Сведржитељ, и по Твом допуштењу моју кћер прогони ђаво. Ако би нам се смиловао и приклонио, тај слуга Твога гнева напустио би је истог часа". Господ јој уопште није одговорио како би њена вера и врлина постале још очигледније, као да ју је праведно управљао тако, да се појави међу незнабошцима, не само ради неверујућих Јевреја, него и ради незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога је Господ, када су му ученици рекли Отпусти је, јер виче за нама, казао: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15,23-24) јер их, ради побожности њихових отаца није презрео видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да је, када га посла најузвишенији Отац, најпре дошао к њима.

3. А жена приступивши, каже, поклони му се говорећи: Господе, помози ми (Мт.15;25). Будући у даљини, вапијући је молила Господа да јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него се самопонизила, и слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа.

4. Нека нас ова лекција поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо упрљани грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо. Господу који јој је казао "ти си жена из незнабожачког племена, боље речено, дрско, гнусно и нечисто псето, није добро узети хлеб од деце и бацати псима", жена одговара "Тако је", смирујући се и сама признајући сопствену ништавност и нечистоту, и сматрајући себе недостојном учешћа и сапричасности Небеском Хлебу који је дошао с небеса (Јн.6;33), молила је да добије мрвице које из милосрђа падају са стола оних што за столом седе, "јер и пси", каже она, "једу од мрва што падају са трпезе господара њихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и испуњене смирењем. "Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекољубља и доброте, промишља и о незнабошцима као и о свим осталим грешницима".

5. Шта је учинио Онај, који опрашта онима што откривају своје грехе и безакоње својих срца (в.Пс.32;5) како, поучивши нас, каже псалмопојац - пророк? Он прихвата одбачену, очишћује оскрнављену, исцељује и освећује заједно са њеном кћерком и њену душу, похваљујући је и говорећи: 0 жено, велика је вера швоја; нека ши буде како хоћеш (Мт.15;28). Дао јој је велику моћ како између речи и исцелења не би било временског растојања: и оздрави, каже, кћи њена од онога часа (Мт.15;28). Марко говори да је Господ казао Хананејки: За ову реч иди, изишао је демон из кћери швоје (Мк.7;29), јер си толико презрела себе, смирила се у тој мери и, иако упорно одбијана, ниси изгубила наду нити те обманула реч домостроја, него си схватила величину мог Човекољубља и до краја остала постојана, молећи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се (Мт.23;12), понизише се пред Господом, и узвисићете се (Јк.4;10), али и Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт.7;8).

6. Истрајност слична овој не може постојати без велике вере. Они, који то испитују, увидеће да је смирење увек сједињено и срасло са вером у Христа. Када је на почетку, по речи Господњој, у своју мрежу ухватио мноштво риба и у потпуности поверовао, Петар је казао: Изиђи од мене Господе, јер сам човек грешан (Лк.5;8). А када је, опет, капетан у смирењу рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, Господ је онима што су ишли за њим, рекао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт.8;810). На тај начин, само верујући поседују смирење, а смирени веру.

7. Ми ћемо, браћо, добровољно смиривати саме себе, и да бисмо испољили и нашу веру у Христа и да би нас Он узвисио, односно, спознајмо немоћ која нам је усађена и безумље наших мисли које се понекад у нама рађају по дејству демона да бисмо, као Хананејка, завапили Христу, приступили, поклонили Му се и неуморно се молили у смирењу. Тада ћемо задобити благодат коју Он дарује смиреноумнима и узнети се на божанску висину. Какав је, дакле, почетак постања свакога од нас? Није ли он сличан почетку постања бесловесних животиња? Штавише, он је још гори, јер оно (тј. постање животиња) не потиче од греха, док је у наш људски род брак уведен преступањем заповести. Због тога прихватамо препород у светом крштењу које "обрезује покровац рођења". Без обзира што по Божијем допуштењу брак не представља преступ, наша природа ипак у себи носи знаке дејствовања кривице, због чега и један наш освећени богослов каже: "ово наше ноћно, ропско и страсно" порекло, док Давид пре њега каже: У безакоњу родих се, и у греху затрудни маши моја (Пс.51;7).

8. Ако је такво наше порекло, какво је онда наше рођење? Зар оно није много горе од рођења бесловесних звери? "С мукама ћеш децу рађати", рекао је Бог Еви и то не само, како ја мислим, због материнских порођајних мука, него и због мука рођених, како оних што ће затим уследити током читавог живота тако и оних што се појављују од самог почетка, због чега младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим бићима. Једино се нама, чим изађемо из мајчине утробе, открива страдалнички, многооплакани и, како се чини, јецаја достојан живот. Које живо биће, осим нас, чим се појави на свет бива стегнуто повојима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувају у удубљеној колевци, приносе га и односе од материнских груди јер не може да хода само? Зар се јагње, лане и теле не крећу слободно одмах након рођења, зар не скачу око својих родитељки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када престанемо да се хранимо мајчиним млеком, ослобађамо се повоја и непокретности, али ни на који начин не престајемо да будемо неразумни, и тек кад се након многих година издигнемо из бездана безумља, достижемо разуман узраст. А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености, просветљени светлошћу разума и као умна бића, истог часа постали бољи од животиња? Наравно да нисмо, јер утолико бивамо гори од њих уколико по последицама рођења и по закону природе још више патимо због онога што чинимо, и зато на њима нема осуде каква лежи на нама, нити ће бити изложене вечним пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стања неразумности и постанемо господари разума, својевољно се утапамо у осуђујућој дубини забрањених страсти, погружавајући главу у блато и дубоку мочвару, у страшну струју нечистоће, односно, нашег најмучнијег живота, где бивамо рањени жаокама шкорпиона и змија и раскомадани зверским зубима, бивајући у тој мери неразумни да се чак и захваљујемо због рана и наслађујемо комадањем.

9. Према нама, слично змији, пузи телесна похота, а ми нити бежимо од ње, нити је газимо тако што ћемо се обуздати и одвратити је уздржањем, молећи се Богу непрестано и смирено. Уместо тога, ми јој отварамо саму унутрашњост свога разума и, радујући се, авај, у себе настањујемо своју вечну смрт. Приближава нам се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту која ће прекратити тако велико зло, односно трпељивост и смирење. Уместо тога, ми убрзавамо његове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будући безумни несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и управитељ. Среброљубље се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се не трудимо да олакшамо самима себи уздржањем и скромношћу, односно крилима која ће нас уздићи ка небу, него се, уместо тога, жудно привезујемо за овај терет што нас повија ка земљи, односно, стремимо за новцем или богатим поседима колико год нам то снаге допуштају, прихватајући да се сурвамо и будемо бачени у бездану дубину.

10. Добили смо ум као вођу и господара, а показали смо га као роба безумних страсти. За разлику од животиња, почаствовани смо разумом (логосом, речју), али смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали обешчашћенији од бесловесних животиња. Добили смо тело (сома), творевину руку Божијих, како би кроз наше обновљење у Богу могло постати духовно, али смо својим прихватањем земаљског и свој дух потчинили плоти (саркс,), постајући на тај начин обешчашћенији од оних тела без душе, саме себе осуђујући и будући једини достојни осуде. Она тела без душе остају таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили још мрскијима тиме што смо одбацили свој призив и почаст претворили у обешчашћеност. Зар васпитач, блудничећи са васпитаницима, подржавајући и подстичући разврат код оних које треба да поучи, није далеко мрскији и гнуснији од необразованих који, међутим, нису развратни? Који се учитељ, чинећи лудости са ученицима и увећавајући њихово безумље, неће показати као неразумнији од неукога? Зар онај ко је изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом правећи у песку оно што неки називају кулама, неће бити смешнији од нешколованих?
11. Човек на тај начин постаје безумнији од бесловесних, и обешчашћенији од свих обешчашћених и ништавних, јер се потчинио телу постајући још гори због оних страсти које је требало покорити и управити ка бољем. Он затим постаје горд и стиче високо мишљење о себи, као да је оним, што изопачује природу, постао бољи од других јер може да се препушта насладама, да над неким има преимућство, да некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу раскош, богатство, сујета и властољубље о којима се неки брину.

12. Постоје, међутим, и они који су своју освећену дужност очували или изопачено исправили (преобразили) будући да су преобразили и обуздали бесловесни страствени део душе, доделивши свакој од тих душевних сила оно што јој одговара, и зато су неке од душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно, нису постигли без Божије помоћи и благодати. Она (благодат) се даје смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такође и на похвале достојном примеру Хананејке, који нас је данас поучио. Над животињама се узвисују и уистину показују као људи само смиреноумни а не горди који и нису људи и по својој нарави гори су од бесловесних животиња мада имају људско обличје. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно каже: Бога се бој, односно буди смирен пред Њим и заповести Његове чувај, јер је шо задатак сваког човека (Књ.проп.12;13, по Септуагинти).

13. Када год, браћо, неко услед природног дара или дара који је добио споља постане склон охолости и надмености, нека на уму има следеће: његова вера у Бога слаби, лишава се благодати коју Он дарује и готово да губи достојанство да буде човек, постаје обешчашћенији од обешчашћених и неразумнији од неразумних животиња. Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покајања смирењу како би се у будућем веку нашао међу онима што их је Бог помиловао и да као веран и мудар (Мт.24,45) буде похваљен и прослављен од Сина Божијег који је ради нас умањио Своју славу, истинску, непроменљиву и вечну.

14. Ту славу нека и сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем са Оцем и Светим Духом доликује слава у векове. Амин.