Канони Првог васељенског сабора

Sv. Atanasije Veliki

1. Ако је неко услед болести руком лекара, или од варвара ушкопљен, нека такав остане у клиру. А ако је неко здрав, сам себе ушкопио, нека се такав у клиру преиспита и да престане да пребива у њему (- клиру). Не треба оне који тако чине постављати (- у клир). Као што је казано, ово је речено за оне који су то дело са предумишљајем учинили, усуђујући се да се сами ушкопе (обезуде). Оне које су варвари, или њихови господари обезудили (ушкопили), а у свему осталом се нађу достојни, нека такви, по правилу (- канону), ступају у клир.
 

2. Пошто се много тога, или по нужди, или услед неке друге људске журбе догодило упркос црквеном правилу (канону), наиме да су људи који су тек пришли вери из многобожачког живота, и мало времена се поучавали, одмах приступили духовној бањи, и да по Крштењу привођени су одмах за епископа, или презвитера, нашло се дакле за добро, да се убудуће тако не чини. Јер, потребно је и времена за оглашеног (који се учи), и после Крштења дуже испитивање (проверавање). Дакле, јасна је апостолска реч која каже: „Не новокрштени (неофит), да се не би погордио и упао у срамоту, и замку ђавола" (1 Тим 3:6-7). А ако се током времена покаже за (неко) лице да је пало у какав душевни грех, и то се докаже од стране два или три сведока, такав нека престане да буде у клиру. Ко пак преступа ово (чини супротно овоме), и као противник се осмели против великог Сабора, он излаже опасности своје свештенство (чин).

3. Велики Сабор је сасвим забранио, да, ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити било ко од клира има заједнички живот са женом, осим ако је мајка, или сестра, или тетка, или само особе изузете од сваке сумње.

4. Прикладно је да епископ пре свега буде постављен од свих (- епископа) у области. А а које то отежано, или због хитне потребе, или због удаљености, од свих нека се најмање тројица сакупе на једно место, а од свих нека буде сагласност прибављена гласањем преко писама, тада нека се учини рукоположење (хиротонија). А ваљаност одлуке тога чина нека буде предочена митрополиту сваке области - епархије.

5. Онима који су изопштени (одлучени), било да су из клира, било из реда световњака (-лаика), нека важи суд (мишљење) епископа сваке области (-епискоипије), према одлуци (канону) које наређује^ује: да они који су збачени од једних (епископа), не могу бити примљени од других (епископа). Нека се испита да нису малодушјем, или частољубљем или одбојношћу епископа одлучени. Да би се поводом тога предузело прикладно испитивање, показало се као добро, да у свакој области (епархији) два пута годишње буду сабори, како би сви обласни епископи сакупљени на једном истом месту заједно истражили таква питања. И тако, да се покаже да су они оправдано по општој оцени наишли на противљење епископа, као то да су они оправдано изопштени из (црквене) заједнице, све док сабор епископа не донесе о њима човекољубивију одлуку. Сабори пак нека буду, један ето пред Четрдесетницу, да би се одрешен од сваке малодушности приносио чисти дар Богу, а други (-сабор) елем у јесење време.

6. Нека се чувају (држе) стари обичаји, да у Египту, у Ливији и у Пентапољу, епископ из Александрије има власт над свим епископима горњих епархија, баш као што је то обичај и за епископа у Риму. На сличан начин пак и у Антиохији, и у другим областима, нека буду сачувана преимућства цркава. Свакако нека буде знано и ово, да, ако неко без (сагласнога) знања митрополита постане епископ, велики Сабор је одредио да такав не може бити епископ. Уколико је међутим избор био у заједници и благословом свих, и по црквеном правилу, а двојица или тројица се из сопственог частољубља успротиве, нека важи глас (избор) већине.

7. Пошто се задржао обичај и старо предање, да се у Елији (Јерусалиму) поштује епископ, нека настави да постоји његова част која припада личном достојанству митрополита.

8.О онима који су себе некада називали „чисти", када прилазе католичанској и апостолској Цркви, свети и велики Сабор је одредио, да после хиротесије (полагања руку на њих) остану тако у клиру. Пре свега овога они треба да писмено исповеде да су сагласни и да ће последовати догматима (учењима) католичанске и апостолске Цркве. То јест да ће бити у заједници (-општењу) и са двобрачнима (- који су у другом браку), и са онима који су приликом прогона пали, а којима је одређено време и рок за кајање и опроштај, како би и они следовали у свему учењу (догматима) католичанске Цркве. Свугде дакле, било у селима, било у градовима, где би се они затицали као клирици сами рукоположени, нека би они остали у том реду (чину). А ако тамо постоји епископ или пресвитер католичанске Цркве, а неки од речених приступи, очигледно ј е да ће епископ (- католичанске) Цркве имати епископско достојанство. Онај који се од такозваних „катара" (чистих) ословљава епископом, имаће презвитерску част. Осим, ако епископ просуди да и он (катар) може заједничарити у епископском достојанству само именом. Ако му се ово не допада, треба му потражити место или хорепископа, или презвитера, да би се видело да је у клиру, и да не буду два епископа у граду.

9. Ако су неки без испитивања приступили презвитерству, или су (приликом) испитивања исповедили своје грехе, и, након њихове исповести, противно канона (правила), подигли се људи и положили руке на њих; правило (канон) то не допушта, јер католичанска Црква брани (- заступа) непорочност.

10. Ако неко од оних који су отпали (- од вере) буду рукоположени, или из незнања, или са знањем оних који су их рукоположили, то не поништава црквено правило. Када се сазна, биће свргнути.

11.О онима који су одступили (од вере) без невоље, или због одузимања имања, или без опасности, или нечег таквог што се догодило у време Ликинијеве тираније; Сабор је одлучио да, иако су недостојни човекољубља, покаже благонаклоност према њима. Они који су се ваљано (у правом смислу) покајали, нека три године проведу као верни слушачи, а седам година као покорни (- они који припадају), а две године са народом у молитвама, али без општења (- заједничарења) у Приносу (Причешћу).

12. Они који су благодаћу призвани, и најпре показали ревност, и одбацили појасеве, а после тога као пси потрчаше на своју бљувотину; неки су и сребро употребили и дарове, да би се наново повратили (- у војничку службу). Они нека десет година припадају након трогодишњег времена слушања. Код свих њих подобно је испитати склоност (намеру) и стање (начин) покајања (преумљења). Они који страхују и сузама и постојанством (истрајношћу), и доброчинствима (добродетељима), показују а не привидно повратак на делу. Када они проведу одређено време у слушању, с правом нека опште (- заједничаре) у молитвама. Најпосле, епископ може према њима одлучити и човекољубивије. Они пак који су равнодушни, и привидно улазе у Цркву, сматрајући да им је то довољно за обраћање, они нека испуне сво време (- за покајање).

13. За оне који су на исходу (- на самрти), и сада ће се чувати стари канонски закон: онај који је на исходу (самрти) не може бити лишен последњег и најпотребније Попутнине (помоћи, -Причешћа). А ако остане и поврати се међу живе, а био је удостојен Причешћа, нека буде са онима који су само у молитви и општењу (-заједници). Уопште, сви они који се налазе на самрти и који моле да се удостоје Причешћа (Евхаристије), нека им епископ после испитивања подели Принос (Причешће).

14. Свети и велики Сабор је одредио да оглашени (-катихумени), а отпали су, да они три године само слушају, а после тога да се моле заједно са оглашенима (- катихуменима).

15. Због многог метежа и раздора који се догодио, одређује се да се потпуно укине навика супротна апостолском правилу (канону), а постоји у неким местима: да из града у град не прелази, нити епископ, ни презвитер, ни ђакон,. А ако неко и после одлуке овог светог и великог Сабора предузме тако што, или сам од себе допусти такву ствар, дело нека буде сасвим ништавно, и нека се такав поврати у цркву у којој је рукоположен за епископа или презвитера.

16. Они који су неопрезно, немајући ни страха Божијега и занемарујући црквено правило (канон), одлазе из своје цркве: презвитери или ђакони, или уопште они који су прибројани клиру, они никако не могу бити примљени у другу цркву, већ је посве природно потребно вратити их натраг у њихове области (- парохије), или ако оклевају, долично је да буду лишени општења (заједнице). Ако се ко усуди (- епископ) да некога тајно преузме који другоме припада, и рукоположи га у својој цркви без пристанка сопственог епископа од кога је одбегао, сагласно правилу (канону), нека рукоположење буде ништавно.

17. Пошто су се многи огрешили о правило (канон) и заведени богатством и добитком, заборавили на божанско Писмо које говори: „Сребро своје не даде под камату" (Псал 14:5). И дајући, траже постотак (проценат). 3 а то свети и велики Сабор сматра за праведно да, ако се ко нађе да после ове одлуке узима камату на позајмљено, или на други начин то чини узимајући један и по пут, или што друго измишља ради нечасне користи, нека буде избачен из клира и туђ каталогу (попису) свештеника.

18. Дошло је до светог и великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони дају Причешће (Евхаристију) презвитерима, што је противно (мимо) канону (правилу) и наслеђеном обичају (навици). Они који немају благодат (власт) да приносе, онима који приносе дају Тело Христово. И ово је дознао Сабор, да неки ђакони примају Причешће и пре епископа. То нека сасвим престане, и ђакони нека остану у сопственим границама, знајући да су они епископски служитељи, а нижи од презвитера. Нека примају Причешћа (Евхаристију) према поретку после презвитера, било да им га даје епископ или пресвитер. Нити да ђакони седе међу презвитерима, јер је то противно правилу (канону), и против је поретка. А ако неко не жели да се покори, и после ових одлука (одредби), да се лиши ђаконства.

19. За павловце који се враћају апостолској Цркви, нека важи одредба да их треба посве поново крштавати. Ако су неки од њих раније припадали клиру, ако су били непорочни и беспрекорни, биће рукоположени од епископа католичанске Цркве пошто буду поново крштени. А ако се испитивањем нађе да су они недостојни, природно је да се свргну. Исто важи и за ђаконисе, и за све који се налазе у клиру. Нека буде сачуван овај образац (узор). Споменули смо ђаконисе које су то по одећи (- по спољашњости), и пошто немају никаквог рукоположења, оне се по свему могу сврстати у световњаке (лаике).

20. Пошто неки недељом приклањају колена, и у дане Педесетнице, свети Сабор је одредио да се у свим областима сачува исто (слично), да се стојећи приносе молитве Богу.



Напомена:
Превод канона Васељенских сабора доносимо према Н. Милаш, Правила православне Цркве с тумачењима књ. I, Нови Сад 1995, редакција превода  јереј др. Радомир Поповић