ОРОС ВЕРЕ ШЕСТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
ОДРЖАНОГ У ЦАРИГРАДУ 680/681. г.

Свети и велики наш Васељенски Сабор, који се у овом богочуваном и царском граду Цариграду, Новом Риму, састао по Божијој благодати и свепобожном указу благочестивог и највернијег великог цара Константина, у сали дворске палате зване труло (труло), одредио је следеће:

Јединородни Син и Логос (Реч, Слово) Бога Оца, Који нам је по свему сличан осим греха, постао је човек, Христос истинити Бог наш, гласовито је проповедао јеванђелским речима: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота" (Јн 8:12); и опет: „Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам" (Јн 14:27). Овим богоисказаним учењем о миру богомудро вођен наш најкроткији цар, заштитник православља а противник злих учења, пошто сазва овај наш свети васељенски скуп, сједини читаво тело (састав) Цркве. Отуда наш свети Васељенски Сабор пошто изагна далеко заблуду безбоштва која се пре извесног времена појавила и овде, и пошто без заблуда слеђаше прави пут светих и признатих Отаца, сагласи се у свему са светих пет Васељенских Сабора, кажемо са три стотине и осамнаест у Никеји сакупљених Светих Отаца против сулудог Арија; и после овог у Цариграду сто педесет богоносних мужева; и осталих светих пет Сабора, оног против Теодора Мопсуестијског, Оригена, Дидима и Евагрија, и списа Теодоритових против дванаест глава блаженог Кирила. и онога што је рекао Ива у Посланици написаној Марину у Персији... и других Сабора који су сазвани ради побијања сваке душепогубне јереси, и овај наш свети и Васељенски Сабор богонадахнуто запечати Символ... (следи Никеоцариградски Символ вере).

Свети и Васељенски Сабор рече: Довољан је био за савршено познавање и потврђивање православне вере овај побожни и православни Символ божанске благодати. Али. пошто не преста од почетка проналазач зла, који нађе помагача змију и преко ње уведе у човечанску природу отровну смрт, и тако сада, пошто пронађе прикладне сараднике властитој вољи, кажемо за Теодора који је био епископ Фарански, па Сергија, Пира, Павла, Петра, који су били настојници (патријарси) у овом царском граду, па још Хонорија који је био папа Старог Рима, па Кира који је био епископ у Александрији, затим Макарија који је скоро био предстојник у Антиохији, и Стефан његов ученик. И не закасни од њих подстакнута пуноћа Цркве да пресече скандале заблуде: јерес једне воље и једног дејства (хтење) у двема природама једнога од Свете Тројице  Христа, истинитог Бога нашег, посејавши новим гласовима ту јерес у православном народу, (јерес) која се слаже са безумним и злим учењем безбожног Аполинарија, Севира и Темистија; и савршено оваплоћење Њега једног Господа Исуса Христа Бога нашег, настојали су да униште науком некаквог лукавог проналаска, пошто хулно уводе да Његово умно одуховљено тело нема вољу и даје без дејства (енергије).

Христос Бог наш подстакао је дакле верног цара, новог Давида, „човека кога по срцу своме нађе", „који не даде", према написаном, „сна очима својим, нити веђама својим дремања", док преко овог нашег Богом сакупљеног и светог Сабора не нађе савршену проповед православља;јер, сагласно богореченим речима: „Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима".

Овај дакле, свети и Васељенски Сабор прими верно и отворених руку прихвати Посланицу од најсветијег и најблаженијег папе Старог Рима, Агатона, најпобожнијем и највернијем нашем цару Константину, а која (Посланица) одбацује поименце оне који су учили и проповедали, као што је напред речено, једну вољу и једну енергију у телесном домостроју Христа истинитог нашег Бога (ен телима ке миан енергиан епи тис енсарку икономиас Христу ту алитину Теу имон).

Исто тако би прихваћена и друга саборска Посланица светог, под истим најсветијим папом, сабора стотину и двадесет пет богољубивих епископа, упућена његовом спокојству (цару), пошто су обе биле сагласне светом Халкидонском Сабору и Томосу свесветог и најблаженијег Лава папе тог Старог Рима, који је био послан светом Флавијану, који је (Томос) онај Сабор назвао стубом православља, такође још и саборне посланице написане од блаженог Кирила против безбожног Несторија и упућене епископима Истока.

Следујући светим и Пет Васељенских Сабора и Светим и признатим Оцима и сагласно одредивши, (овај Сабор) исповеда Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога нашег, једног од Свете. Једносуштне и Живоначалне Тројице, савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека (састављеног) из разумне душе и тела, Њега истог по човечанству, подобног нама у свему осим греха; пре векова (од вечности) рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега, ради нас и ради нашег спасења од Духа Светога и Марије Дјеве, ваистину Богородице, по човечанству (рођеног); Њега једнога, Христа, Сина Господа, Јединороднога, у две природе... (даље следи Халкидонски Орос).

И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, не може бити, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља (хтење) следује, не противречи или супротставља се. већ шта више следује, или боље рећи, потчињава се Његовој Божанској и свемогућој вољи, јер Његова телесна воља тежи да се потчини Божанској вољи, према свемудром Атанасију. Јер као што се Његово тело зове и јесте тело Бога Логоса, као што и Он сам рече: „Јер сам сишао са неба, не творим своју вољу, него вољу Оца који ме је послао", називајући својом вољом управо вољу тела, пошто је и тело постало Његово. Јер на исти начин на који пресвето и пречисто одуховљено Његово тело, пошто се обожило, није уништено, него је остало исто у својим границама, тако и Његова човечанска воља обожена није уништена, већ је шта више сачувана, по речима Григорија Богослова, који каже: „Јер то што Он жели, подразумева по Спаситељу (вољу) Онога која није супротстављена Богу јер је цела обожена".

Такође славимо два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом нашем Богу, то јест Божанско дејство и човечанско дејство, по богоречитом Лаву, који најјасније каже: „Дејствује свака природа у заједници са другом оно што јој је својствено, (природна енергија) Логоса чини оно што је својствено Логосу, а (енергија) тела чини оно што је својствено телу". Јер нећемо приписивати једно природно дејство Богу и створењу, да не би уздигли створење у Божанску суштину, нити да узвишеност Божанске природе снизимо на место које приличи створењима; јер познајемо Једнога и Истинитога, и чуда и страдања, а (познајемо Га) ипак различито према природама из којих је (Он) и у којима има биће, као што рече богонадахнути Кирило. Дакле, пошто у свему чувамо несливеност и неразлучност (природа), са мало речи све (о Христу) објављујемо: исповедамо Једног од Свете Тројице и после оваплоћења, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога нашег, кажемо (исповедамо) две Његове природе које у једној Његовој ипостаси просијавају, у којој Он и чуда и страдања целим Његовим домостројним живљењем, не по фантазији, него истински показа, распознајући природну разлику у једној истој Ипостаси тиме што свака природа хоће и дејствује оно што јој је својствено у заједници са другом, те на исти начин славимо и две природне воље и дејства која садејствују ради спасења човечанског рода.

Пошто се све ово са сваком тачношћу и марљивошћу од нас изложи, одређујемо да се не дозвољава да неко износи другу веру, или да саставља или да измишља, или да учи различито. Они пак који се усуђују да састављају другу веру или да уводе или да уче или предају други символ онима који хоће да се врате познању истине из Јелинства (многобоштва) или из Јудејства или из неке јереси или новаторског учења, то јест да уводе неке измишљене речи ради побијања овога од нас сада одређенога, такви, ако су епископи или клирици, нека се одстрањују епископи од епископства, а клирици од клира, а ако су пак монаси или лаици такви да се анатемишу".
(Манси, XI, 632-640)