Свети Симеон Нови Богослов

 
Етичка беседа прва

1. То што нам је била дужност да одбранимо и кажемо против оних који нам се супротстављају и о њиховом злоречју којим огаде све чега се дохвате, па макар се радило и о ономе што је у највећој мери достојно поштовања, довољно је и сагласно ономе како је Логос благоусмерио нашу беседу, тако да њена лакокретност и њени домашаји не представљају нашу заслугу, него потичу свише и од савезништва Духа Који благоусмерава свачије добро прегнуће. А сада, окончавши спорење са њима, ваља нам видети и испитати и размотрити оно што нам је даровано од Бога (1 Кор 2,12), смирено слушајући божанског Павла у томе какво је богатство (Еф 1,18) Његове благости према нама којим нас је даровао од искони творевине, какво је наше стварање, како преступисмо свише дату нам заповест и изгубисмо она бесмртна блага, шта представља садашњи живот, какав је овај свет под којим и иза којега се све види у покрету и шта је то што ћемо након овога наследити ми који се клањамо Тројици.
2. Кренућу одавде, започевши беседу Богом.

а. Природословље о стварању свеша и саздавању Адама.

1. Бог није, како су неки склони да мисле, првозданима на самоме почетку само рај дао, није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео /у постојање/ у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него Бог овај свет сазда као какав рај  нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудним, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер писано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена (Пост 1, 12). Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божјега стварања, пошто каза:И би вече, и би јутро, дан пети (Пост 1, 23), /Писмо/ додаде: И рече Бог: начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божјој створи га, мушко и женско створи их (Пост 1,2627). /Мојсеј/ о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и Адаму сапостоји. То ћете по овоме јасно видети: И благослови их Бог говорећи: растише и множите се и напуните земљу и загосподарише њом; и владаше рибама морским и птицама небеским и свом стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи.

2. Видиш ли како Бог на почетку цео овај свет као какав рај даде човеку? Јер о којој управо друго земљи говори, ако не о овој коју ми, како рекосмо, и сада настањујемо, и ни о једној другој? Зато и додаје и каже: И рече Бог: гле, дадох вам сваку траву семену која сеје семе, које је поврх и целе земље; и свако дрво које има у себи плод семена семеног  шо ће вам бити за храну; и свим зверима земаљским и свим птицама небеским и сваком гмизавцу који гмиже по земљи (Пост 1, 28). Видиш ли како је Он Адаму и нама, његовим потомцима, на уживање дао све што се види на земљи и у мору и да га није само рајем даровао? Јер и све што је Адаму рекао као да је и свима нама говорио, што касније и Апостолима Сам кроз Живи Логос Свој каза: "А што говорим вама, свима казах" (Мк 13,37) да је род наш на земљи имао да се умножи без мере и броја. И ако смо се ми људи толико размножили, пошто преступисмо заповест Његову и бејасмо осуђени да живимо и умиремо, замисли само колико је требало да буде оних који су рођени од стварања света, да нису умирали, и какав би живот и битовање имали у нетрулежном свету нетрулежни и бесмртни остајући, живећи безгрешно и без јада, бриге и муке, при чему је, у мери у којој би напредовали у чувању заповести Божјих и стицању добрих помисли, требало да временом буду узведени правој слави и да се измене, приближе Богу и струјним зрацима Божанства, те да се свачија душа озари, а да се чулно и вештаствено тело претвори и преврати у невештаствено и духовно које надилази све чулно. А и колику је радост и весеље требало да нам уз то причињава заједничко живљење заиста је неизрециво и разуму недоступно.

3. Него, вратимо се на предмет. Да поновим: Бог је, како је речено, као даје у питању имање или њива, Адама даровао целим светом. Он је то савршио у шест дана. Послушај где на то јасно указује Божанствено Писмо. Пошто каза: И створи Бог човека, по слици Божјој створи га;мушко и женско створи их; и благослови их Бог... (Пост 1,27), и остало редом, оно тада додаде и ове речи: И виде Бог све што створи и гле, добро беше веома; и би вече, и би јутро, дан шести; и оконча Бог у шести дан дела Своја која сатвори и почину Бог у седми дан од свих дела Својих која поче Бог да твори (Пост 2, 23). Желећи, затим, да нас сажето обавести о томе како је и откуда Бог створио човека, оно поново каже отприлике овако: Ово је књига постања неба и земље, када би (Пост 2, 4). И мало затим: И начини Бог човека, прах од земље, што овако треба схватати: створи Бог човека узевши прах од земље, и дуну у лице његово дах живота и поста човек душа жива (Пост2,7).

4. Показавши нам, дакле, на који је начин све створено, Господ тада поступа попут неког човека, попут цара или владара и богатира: не опасује крај или земљу којом господари тако да је сведе на само један град, нити ју је оградио да чини тек једну кућу, него ју је изделио на много области, па нешто оставља да буде семенито, а друго намењује виновој лози, нешто пушта да буде неплодно, а на неком угодном и чудесно  лепом месту разапиње скиније, па тамо и палате гради, и куће • подиже, и бање саздаје, и градине наса})ује, и свакојака ужи  вања онде измишља, те изван свега тога подиже ограду и ставља преворе и врата која се отварају и затварају. И не поставља само то, него и страже, мада се сам никога не боји, како би његово пребивалиште по свему било врсно и разнолико и како би незахвалним и лукавим пријатељима, потчињенима и бунтовним слугама, ако се икада такви појаве, било неприступачно, а да би блиским и верним пријатељима и оним захвалним слугама приступ и излаз били неометани. Тако и Бог поступи са првозданим. Пошто је саздао све из небитија, створио самога човека и починуо у седми дан од свих дела Својих која је започео да твори, Он у Едему ка истоку (Пост 2, 34) као неко царство у једном крају света насади рај, па постави тамо човека којега створи.

5. А зашто у седми дан није створио и рај који је имао да настане, него га је насадио ка истоку тек након што је створио целокупну твар? Пошто је Бог, као Онај Који Све Провиди, творевину створио у поретку и благоукрасном стању и седам дана одредио да представљају слику седам векова који је касније требало да дођу, рај је насадио после тога као знамен будућега века. А зашто Дух Свети дан који је осми по реду није припојио претходним седам? Зато што Му не беше угодно да и тај буде убројан у круг оних дана у којем први, други и остали чине седмице којимаје својствено кружно смењивање, него је он требало да постоји мимо њих као онај који нема почетак или крај  јер он ни сада не постоји, него тек треба да дође и да започне. Али он је и постојао пре векова и постоји сада и биће у векове векова, а речено је да ће започети онда када у потпуности дође и открије нам се коначно јединствени невечерњи и у односу на нас бесконачан један дан.

6. А обрати пажњу опет и на то како није написано ни "створи Бог рај", нити "рече: нека буде; и би", него  Насади го; и израсте Бог још из земље свако дрво лепо за гледање и добро за јело (Пост 2, 9), које има плодове свакојаке и разнолике, а који се не кваре, нити уопште пролазе, него имају вечиту свежину и посебну сладост и првозданима пружају неизрециву милину и радост. То је њиховим нетрулежним телима требало да се пружи нетрулежна и храна. Тако њихово обитавање сред раја који је његов Творац обзидао, а Који им је поставио улаз кроз који су улазили и излазили, није знало за тегобу и умор.

6. О Адамовом преступу и изагнању.

1. Адам је, дакле. саздан нетрулежнога тела, али свакако вештаственог и још не у целости духовног  Бог Творац га постави као бесмртног цара у трулежном свету, значи не само У Рају него у свему што је под небом. А када им даде и закон и заповеди им да не једу једино од онога дрвета, Адам то презре и не поверова Саздатељу и Владици Који му овако каза: У дан у који будете јели од њега, смрћу ћете умрети (Пост 2, 17), држећи достојнијом поверења лукаву змију (в. Ис 27, ђ која овако рече: Нећете смрћу умрети, него у дан у који будете јели, бићете као богови, познајући добро и зло (Пост 3, 6). И једе од њега (Пост 3,6), па се у мах обнажише од непропадљивог одела и славе и обукоше у наготу трулежности. Видевши, дакле, где је наг, Адам се сакри и сашивши смоквино лишће опаса се, покушавајући да сакрије своју срамоту. Зато када му Бог рече: Адаме, где си? (Пост 3, 9), глас твој, он каже, зачух и познавши своју наготу, побојах се и сакрих (Пост 3, 10). И Бог, позивајући га на покајање, пита га:А ко ти јави да си наг, ако ниси од дрвета од којега ти заповедих једино да не једеш, јео (Пост 3, 12)? А како овај није хтео да каже "сагреших", него, штавише, тиме што каза: Жена, коју ми даде да буде самном, она ми даде и једох (Пост 3,24) кривицу још приписује Богу Који је све створио добрим веома, а она опет кривицу приписа змији, па пошто никако не хтедоше да се покају и да припадну Владици и затраже опроштај, Он их тада као из палата царских и домова свеблагодостојних, из тога раја, измеће и изгони да на овој земљи живе као изгнаници и странци.

2. И одмах постави пламени мач да чува приступ дрвету живота (Пост 3,24), чега смисао није даје требало да се касније они поново врате у сами чулни и вештаствени рај. Он и није због тога до сада задржан, нити га тога ради Бог није проклео, него да би носио образ будућег непролазног живота и представљао слику вечнога Царства Небеског. Да није то било разлог, требало је пре он да буде проклет, јер је у њему и дошло до преступа. Али /Господ/ то не чини, него је сву осталу земљу јер, како рекосмо, нетрулежна беше као и рај и све сама од себе приношаше, да Адам, када већ излази отуда, не би и надаље живео животом лишеним мука, умора и зноја, проклео овим речима: Проклета је земља у делима твојим; у мукама ће те је јести све дане живота свога; трње и коров даваће ти и јешћеш траву пољску намењену зверима и бесловесним животињама; у зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу из које си узет, јер земља си и у земљу ћеш отићи (Пост 3,1718).

3. По правди је, дакле, требало да онај који је због преступа свргнут у трулежност и смрт настањује непостојану и трулежну земљу и по заслузи да прима такву храну. Јер како га преизобилна раскош, нетрулежно и напора лишено живљење одвукоше у заборав Богом даних добара и у презир дате заповести, са правом је осуђен да земљу ради у умору и зноју и да тако од ње, као од каквога домостројитеља, полако сакупља храну. Видиш ли како је земља прво проклета и лишена првобитне самородности, па даје тако примила преступника? А зашто то? Да би је он обрађивао у зноју и умору и да би му од плодова које умерено рађа давала колико је њему довољно, а да не би, обрађивана, остајала јалова, само трње и коров доносећи. Ни целокупна творевина, дакле, која је од Бога приведена из небитија, гледајући изгнанога из раја, не хтеде више да се потчини преступнику. Сунце није хтело да засија, месец не могаше да се појави, звезде се уставише да му се укажу, извори не хтедоше да му врију. Нису хтеле реке да теку за њега, ветар је сам себе настојао да спута и да не да ваздуха ономе који је устао против Бога. Све звери и све животиње земне, гледајући га обнаженог од пређашње славе, презреше га и магновено се разгневише на њега. Небо се покренуло као да ће, и са правом, пасти на њега, а земља не подношаше да га носи на плећима.

4. И шта се збива? Бог који је створио све и саздао и самога Адама, знајући пре оснивања света да ће он преступити заповест, Бог Који је предназначио његов живот из пакибитија (новобитије, обновљено постојање после Другог Доласка Христовог, прим. прев) и пресаздавање путем рађања у плоти једнороднога Сина Његовог и Бога  шта чини? Задржава све Својом силом, благоутробијем и благошћу, суспреже узрујаност твари и одмах му је потчињава тако, да би се, послуживши човеку ради којега је створена, она која је трулежноме постала трулежна, када се он преобнови и постане духовним, нетрулежним и бесмртним, ослобођена ропства и она сама  која је бунтовнику Богом потчињена да би му послужила  са њиме се саобновила и онетрулежила и сва постала духовном. То је оно што је пре оснивања света многоблагоутробни Бог и Господ предодредио.

5. Али пошто је то тако премудро Богом уређено, Адам је, избачен из раја, чадотворно, поживео и умро, а тако и његово потомство. Тадашњи људи имајући свежу успомену на пад, а учећи се томе зацело од Адама и Еве, бојали су се Бога и поштовали Га као Владику. Зато су Му Авељ и Каин и приносили жртве од онога што су имали, па је записано и да је Бог на Авељев принос и жртву обратио пажњу, а на Каинову не. Речено је да се, када је то видео, Каин ражалостио до смрти и отуда се покренуо на завист и братоубиство (Пост 4,35). Али Енох, који је после тога благоугодно Богу, Њиме беше преметнут (Пост 5, 24), а Илија се узнесе у огњеним колима (2 Цар 2, 12. Бог је тиме показао да, ако је после осуде која је изречена Адаму и семену његовом, ако је након изагнања Адамове синове који Му благоугодише тако наградио преметањем и дуговечношћу и њих који је требало касније да умру или, тачније речено, промене се (в. 1 Кор 15, 5, ослободио трулежности, односно повратка у земљу и силаска у ад  колике ли би, да није преступио заповест или макар да ју је и преступио, али се покајао, славе и части и милости удостојио самога Адама, те га оставио да пребива у рају?

6. Тако су, дакле, древни, учећи се временом по прејемству једни од других о Божјем, познавали свога Творца. Касније. када се људи умножише (Пост 6, и предадоше од младости свој разум злу (Пост 8, 2, сурваше се у заборав и непознавање Бога Који их је створио и не само да успоштоваше идоле и демоне као богове, него и саму творевину која им је Богом дана да им служи обоготворише, поклонише јој се (в. Рим 1,25) и предадоше се свакој разузданости и нечистом делу (в. Еф 4,19), оскврнивши земљу, ваздух, небо и све што је под њим својим делима беспутним. Јер ништа друго не скврни тако и чисто дело Божје не чини нечистим, као када човек само то дело обоготвори и поклони му се једнако као и Богу мимо Творца и Саздатеља. И целокупна творевина је, дакле, када ју је човек обоготворио и поклонио јој се, укаљана и гурнута у крајњу трулежност. А када је зло испунило крајњу меру и сви се у непокорност затворише (Рим 11, 32), по божанственом Апостолу, тада је на земљу сишао Син Божји и Бог да би пресаздао сатрвеног, оживотворио умрлога и Своју твар опозвао из прелести.

7. Него, молим вас, добро обратите пажњу на моју беседу, јер ће бити корисна и нама и потоњим нараштајима. Нама је потребно да прибегнемо некој слици да бисмо сагледали оваплоћење Логоса и Његово неизглаголиво рођење од Вечнодјеве Марије и добро познати пре векова скривену тамошњу тајну (Еф 3, 9) домостроја на спасење рода нашега.

в. О оваплоћењу Логоса и о томе на који се начин Он нас ради оваплотио.

1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву Бог узео о/душе/вљено () ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није ни удахнуо у њу, као у Адама, дах живота, него је од дела, који је узео из плоти његове, савршио потпуно тело женино; и од првине духа, коју је узео истовремено са о/душе/вљеном плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши изједна човека и од једнога и од другог), тако је, узевши о/душе/вљену плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела, Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним Божанством, тачније сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас Свога Божанства и непомешано је помешавши са Оном, људску са Сопственом, устројио ју је у храм свештени Себи Самоме, те непромењиво и неизмењиво Сам Адамов Творац поста човек савршени.

2. Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније рекосмо, тако Се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије, Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би. као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт 3, 15) постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и Какав је небесни, такви су и небесни (1 Кор 15,47-48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор 15,23). Јер пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у греху (Јевр 4,15), предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек, што не беше. Онима који верују у Њега предаје Своје Божанство које до сада не стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем () и благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божји (Јн 1, 12), па они то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону земљанога, обукао се и у икону небеског (1 Кор 15, 49). Толико о томе. Хајдемо даље са беседом.

3. Пошто је, дакле, над свим Бог дошао на земљу да Својим телесним присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар поново благослови (пажљиво слушај!), прво је душу коју је узео на Себе оживео, обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, ако је и обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије, које се умара и зноји, које је везивано и бијено, подигнуто на крст и приковано, зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, паје отуда Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено. Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате (в. Мт 28, 2), него је и док су врата била закључана (Јн 20, 19) неометано улазио и излазио. Али зашто није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним? Зато што је и Адам једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе, преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне казне, а затим је тако и за тело устројио да се по од давнина наметнутој пресуди смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани, васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова више не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења.

4. Ова тајна свакако није, на речени начин, постала својствена само Христу, само једанпут у целом свету, него ју је од давнине било и у сваком поједином древном светитељу и до сада свагда бива. Јер узимајући Дух Владике и Бога свога, ми постајемо сапричасницима Његовога Божанства (2 Пт 1,4) и суштине, а једући свенепорочну Његову плот (сарка), односно примајући божанствене тајне, истински свецело постајемо сателесницима и сродницима Његовим, као што и сам божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове (в. Еф 5, 30), а опет и /Јован/: јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и благодат на благодат (Јн 1,16; Кол 2, 9). То постајући, ми се уподобљујемо Самоме Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се и васпостављајући душом, јављајући се нетрулежнима и као из мртвих васкрсавајући живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и Њиме гледани удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас.

5. Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње, не гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га захвати ватра, причешћује њеном сјају и брзо одбаци црнило, а када се одвоји од ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је сједињена са њиховом душом, односно причешћујући се божанственом огњу, освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се предају трулежности и постепено распадају. Нека, међутим, и многе године опстојавају и остају не ни нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да савршено онетрулежњена и обновљена постану о коначном васкрсењу.

6. А зашто то? Зато што тела људска није требало да васкрсну и онетрулеже се пре него што се твар обнови, него као што је она сама прво створена нетрулежном, па затим и човек, тако на крају поново прво твар треба да се претвори из трулежности у нетрулежност, а онда да се тако измене и обнове истовремено са њом и иструлела тела људска, да би човек, опет поставши духовним и бесмртним, живео у обиталишту које је нетрулежно, вечно и духовно. И да је то истина, слушај Петра Апостола где каже: А доћи ће Дан Господњи као лопов у ноћи, у којој ће се небеса запаљена расточити и стихије ужарене распасти (2 Пт 3,10), не да би то пропало, него, јасно, да би се обновило и да би се стихије пресаздале набоље и на вечност. А откуда се то може видети? Опет из самих речи Апостола, којима додаје и ово: Нова небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо (" Пт 3, 13). По којем и чијем обећању? Па Христа и Бога нашега Који каза: Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи (Мт 24, 25), проласком неба и земље назвавши њихову промену, јер небо ће се, каже, изменити, али моје речи остаће непромењиво и тврдо. То је још онда и пророк Данило клицао, овако говорећи: а Ти си исти и година Твојих неће недостати (Пс 101, 27-28), Може ли даље ишта бити јасније од ових речи?

г. Како сва твар има опет да се, по божанском Апостолу, обнови и да настану нова небеса и нова земља.

1. Када Он, дакле, обећава нова небеса и нову земљу, нико од верних неће противречити, нити ће се успротивити Господу Који то каже. Јер као што наша расточива тела никако не иду у савршено непостојање, него се опет обнављају васкрсењем, тако ће се и небо и земља и све на њој, односно целокупна твар, обновити и ослободити од ропства трулежности. А са нама ће се тамошњем сјају сапричестити и те стихије и као што ће све нас огањ искушати, по божанском Апостолу (1 Кор 3,13), тако ће се и целокупна твар обновити огњем. То можемо видети и по ономе што пише Апостол Петар: Доћи Не, каже, дан Господњи као лопов у ноћи, у ком Не небеса са хуком проћи, з стихије ужарене ће се разорити и земља и дела што су на њој изгореће (2 Пт 3, 10). Видиш ли како каже да ће се све огњем претопити и преиначити? А додаје и ово, те каже: Када се све. то, дакле, разори, какви треба да будемо ми у свештеним животима и благочашћу (2 Пт 3, II)? А како ће се то расточити? Као што рукоделац бакарни суд, овештао, отучен и од рђе неупотребљив, предаје ватри па од њега претапањем поново прави нов, тако ће и творевину јер је овештала и нашим греховима укаљана, Творац свега огњем расточити, па ће је претопити и пресаздати, и она ће постати блиставом и несравњиво новијом од ове коју сада видимо.

2. Тако је о томе писао Петар, а мало затим опет каже: Зато, љубљени, шо очекујући старајте се да се нескверни нађете у миру и дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам је и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости написао, као што говори о томе и у свим овим посланицама у којима је понешто тешко разумљиво, што неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на сопствену пропаст (2 Пт 3,14-16). А то није било својственом само оном времену, него и данас већина или такорећи сви из незнања страдамо, све мешајући и све из Божанственога Писма изврћући на своју погибао односно неправилно тумачећи, гледајући да од Божанствених Писама начинимо заступнике сопствених страсти и похота и своје погибли.

3. Него, погледајмо шта и божански Павле каже о творевини и њеном обновљењу. Рекавши, дакле: Сматрам да су недостојна страдања садашњега времена у односу на будућу славу која ће нам се јавити, додаде: јер са ишчекивањем твар откривење синова Божјих очекује (Рим 8, 1819). Ишчекивањем назива трепетно чекање, снажну чежњу, а откривењем објаву приликом васкрсења, јер о њему, доласком Христа и Бога, треба да се покажу синови Божји и да се пројави лепота њихова и сви они какви јесу (в. 1 Јн 3,2), као што је написано: Тада ће праведници заблистати као сунце (Мт 13, 43), где је, јасно, реч о синовима праведнога Бога. А да неко не би помислио да Апостол говори о каквој другој твари, он додаје и каже: Јер се сујети твар повинова, не вољно, него због онога који ју повинова, са надом... (Рим 8, 20).

4. Видиш ли како не казах случајно да твар више није хтела да послужи Адаму преступнику, видевши даје као онај који је устао против Бога, свога Творца, остао без божанске славе? Зато му Бог, предодредивши пре стварања света његово спасење из пакибитија, потчини твар, проклевши је да човеку који је постао трулежан и ради кога је настала трулежна и сама постане, да би му сваке године давала трулежну храну. А када обнови човека и учини га нетрулежним, бесмртним и духовним, тада ће и саму целокупну творевину, дакле, са њиме изменити и савршити је вечном и невештаственом. Управо то је показао оним што је рекао: Сујети, каже, твар се повинова, не вољно, него због онога који ју повинова, у нади... Тако се, каже, није од саме себе повиновала човечанству, није својевољно преведена у трулежност, те приноси трулежне плодове и израста трње са коровом, него покоравајући се заповести Бога Који је то одредио у нади на обнову. Желећи то да разјасни, он рече: Јер ће се и сама твар ослободити од ропства трулежности у слободу славе деце Божје (Рим 8 ,2).

5. Јеси ли видео како не рекосмо без разлога да је и сама целокупна твар испрва Богом створена нетрулежна и у чину раја, а да је проклета преведена у трулежност и ропство и потчињена људској таштини? Него гледај каква ће бити њена коначна красота.

д. Каква ће бити коначна красота творевине.

1. Обнављајући се, дакле, она неће одмах постати онаквом каква је од искони створена  далеко било!  него, што је казано, као што се сеје тело душевно (1 Кор 15, 44) и устаје тело не какво беше у првозданих пре преступа, вештаствено, дакле, чулно и променљиво, које потребује чулну храну, него у целости духовно и непроменљиво, какво беше Владике нашега и Бога након васкрсења, другога Адама Који поста Прворођени наш из мртвих (Кол 1,18), а умногоме различито од онога /првог/ тела  тако ће и целокупна твар мановењем Божјим постати не онаква каквом је створена, вештаствена и чулна, него ће се пресаздати у пакибитију у невештаствено и духовно обиталиште које надилази све чулно. А уз то, као што и божански Павле каже да сви нећемо помрети, а сви ћемо се изменити у трену, у магновењу ока (1 Кор 15,51), тако ће се и творевина, божанским огњем распаљена, изменити, да би се испунила ова реч пророчка: Праведници ће наследити земљу (Пс 36, 29), свакако не чулну (јер и како би, када су духовни), него у целости духовну и невештаствену, да би, стекавши бестелесна тела и поставши у чулном натчулни, у ограниченом са неограниченима неограничени, имали обиталиште достојно сопствене славе.

2. Помисли сада на свет духовни који је изнад нашега опажаја. Оно што је натчулно и духовно нама је савршено недокучиво и невидљиво. А оно што нити је видљиво, нити се икако може обухватити, како ћемо ми уопште тачно одредити, тачније ко би благоразуман могао то да каже? Савршено нико. На тај начин ми говоримо и о ангелима. И они су управо описани као на известан начин телесни и ограничени невештаственом и бестелесном природом Божанства, као што је написано: ... Тела небеска и тела земаљска (1 Кор 15, 40), при чему су ова вештаствена, а невештаствена она која су изнад нас. И на другом месту:... Који ствара ангеле Своје духовима и слуге Своје пламеном огњеним (Пс 103,4). Будући да су, значи, служебни духови умови небески послати за служење (Јевр 1, 14), како се у истини чини и Павлу, њиховом тајново/д/цу, када ангео божански свише би послан од Бога да послужи божанственој заповести на земљи, он оставља небеске хорове и долази ради света и ради нас, што сви исповедамо. И тачније, он се тиме показује и као ограничен и као одредив. Јер у односу на ону божанску и несаздану природу, која је бестелесна у свему и неописива, они су саздани и ограничени, а у односу на нашу сасвим бестелесни, непојамни и невидљиви.

3. На тај начин говоримо и о души. Сједињена Богу и ангелима бестелесном природом, на неки начин је телесна и ограничена, али само ономе који може да је окује и који има власт да је са телом баци у геену огњену (Мт 10, 28), а смртниковом осећању и виду савршено је бестелесна и недохватна, будући да не може да се у потпуности ограничи на неко чулно место или простор. И нека се нико не зачуди када о томе слуша и када промишља то како се дешава да бестелесни ангели и када су врата закључана невидљиво улазе и излазе, а да тако узимају и људске душе, него нека послуша Господа где каже: О васкрсењу, вели, праведника нити се живе, нити се удају, него су као ангели Божји (Мт 22, 30), и Павла: Сеје се тело душевно, устаје тело духовно (1 Кор 15,44) и нека отуда схвати како доликује да наша тела, када устану из мртвих, треба да постану духовна и, да тако кажем, слична ангеоским. Јер ако се сеју душевна и устају духовна, као што је казано, и у будућем веку треба да будемо као ангели Божји, као што и Господ рече, јасно је да ћемо им бити подобни, ако не и природом, а оно достојанством. А њих називам телесним као такве у односу према Богу, а у односу према нама невештаственим и невидљивим, и то су утолико пре душе сагласно одређењу и мишљењу које сам дао.
4. Када, дакле, таквима постанемо о васкрсењу, како је беседа показала, какву убудуће потребу за чулном земљом и обиталиштем уопште имају они који су тако духовним постали и вишим од сваког овдашњег чувства, они који су као ангели Божји (Мт 22, 30), ако и не по природи, али по достојанству њиховом? А достојанство, стање и стремљење ангела Божјих представља то да се заре првом и божанском светлошћу као друга светлост, да гледају славу и сјај саме неприступне и бесконачне светлости и уживају у неизрецивом и троипостасном Божанству. Јер целокупна твар ће се, како већ рекох у више наврата, обновљена, са самим рајем сва поставши духовна, преобразити у невештаствено и нетрулежно, непромењиво, вечно и умствено обиталиште. И небо ће бити несравњиво сјајније, као неко друго, ново и светозарније од овога које сада гледамо. А земља ће примити неизрециву и нову лепоту и изглед неувењивога зеленила, красећи се лучезарним цвећем и духовном разноликошћу, у којима правда, по свештеним речима, обитава (2 Пт 3,13). А засјаће седмоструко јаче (Мал 4, 2; ИНав 30, 26) сунце правде и луна ће сугубо од сунца које сада сија блистати. Звезде ће бити налик том сунцу, ма какве биле и без обзира на то са ким их пореде високоумни мислиоци. Све је то изнад речи, тако да сваки разум превасходи, али осим духовних и божанских бића, са умним се сједињује и постаје други умствени рај и Небески Јерусалим (Јевр 12,22), који се уподобио небеским и сјединио се њима и постао неприкосновено наслеђе синова Божјих, чији наследник није био савршено нико међу онима на земљи, него нити је наставао на њој, нити је господар постао и од стопе (в. ДАп 7,5), јер сви у њој бејасмо странци и јесмо и бићемо, као што цело Божанствено Писмо казује.

5. Када се, дакле, све на земљи свецело сједини са наднебеским, тада ће и праведници наследити ову обновљену земљу, кротки које Господ блажи (Мт 5,5). Сада је, пак, нешто са небеским сједињено, а нешто има тек да буде, јер душе светих се, као што раније рекосмо, даром и заједницом Светога Духа, премда су још у телу, приљубљују Богу, обнављају се, измењују и од смрти устају и након уснућа утврђују у невечерњој светлости, док њихова тела још не, него се остављају у гробовима и трулежи, имајући да и сама постану нетрулежна о свеопштем васкрсењу, када ће се и целокупна земаљска твар, ова видљива и чувствена, изменити и сјединити са наднебесним, односно невидљивим и натчулним.

ђ. Како се сви свети сједињују са Христом и Богом и једно постају са Њим.

1. Када су сви свети заиста удови Христа, над свим Бога, и, како је речено, дужни су да су Њему прилепљени (1 Кор 6, 17) и сједињени са телом Његовим, тако да им је Он глава (в. Кол 1,18), а да су они од века и до последњега дана свети удови Његови, да би многи постали једно тело Христово (1 Кор 12, 27), као, да тако кажем један човек  неки међу њима носе чин руку делајући до сада (в. Јн 5,17) и творећи Његову свесвету вољу, пресаздавајући из недостојних достојне и Њему их спасавајући; други, опет, чин рамена, носећи бремена једни других (Гал 6,2) или оно изгубљено што пронађоше (Лк 15,6), што од давнине по планинама и брдима и местима које Господ не надзире (в. Изл 14, 6; Пр 19, 23; Мт 18, 12) лута, и испуњавајући тиме закон Његов (в. Гал 6,2); неки носе чин груди, точећи жеднима и гладнима правду Божју (Мт 5,6), најбистрије врело слова неизрециве премудрости и знања и дарујући им хлеб који једу вишње силе небеске (в. Пс 77,25), као напрсници и љубљени Његови; други, опет, чин утробе, све са љубављу примајући у крило, бременити Духом спасења и имајући пространо сместиште Његових неизрецивих и сакривених тајни; једни, чин бедара, носећи у себи чадородну силу богодоличних мисли тајанственог богословља и рађајући Дух спасења на земљу (в. Ис 26,18), односно словом поуке своје плод Духа и семе у људска срца; неки, пак, чин ногу и стопала, показујући у искушењима мужаство и трпљење по Јову и сасвим се не колебајући или раслабљујући се када им је добро, него подносећи терете Његових благодатних дарова.

2. Тако, дакле, тело Цркве Христове које је повезано Његовим од века светим, савршено је и целовито у јединству синова Божјих првородних записаних на небесима (Јевр 12, 23). Њима и сада Бог каже: Не радујте се када вам се демони потчињавају, а што код лакомисленијих ствара пре надменост и умишљеност, него се радујте јер су имена ваша записана на небесима (Лк 10,20). А да сви свети, као удови Христови, бивају једно тело Његово, али и у будућности има још да постану, покушаћу да покажем из Божанственог Писма. Прво почуј Самога Спаситеља нашега и Бога, како јединство са Собом представља као нераскидиво и нераздељиво, када каже Својим Апостолима: Ја сам у Оцу и Отац у Мени; и ви сте у Мени и Ја у вама (Јн 14,20); и опет: Не молим само за њих, него и за све који верују због речи њихове у Мене, да сви једно буду (Јн 17, 20). Желећи да то потврди, Он понавља, па каже: Као Ти, Оче, у Мени, и Ја у Теби, да и они у нама једно буду (Јн 17,21). А да би и то било јасније, додаје: И Ја славу, коју Ми даде, дадох њима, да буду једно, као што смо Ми једно;Ја сам њима и Ти си у Мени, да буди усавршени у једно (Јн 17, 22) и мало затим: Оче, хоћу да и они које Ми даде буду са Мном, где сам Ја, да сазрцавају славу Моју коју Ми даде (Јн 17,24). И нека љубав којом си Ме узљубио у њима буде и Ја у њима (Јн 17,26). Видиш ли дубину тајни? Јеси ли познао безгранично изобиље превасходне славе (в. 2 Кор 3,10) и појмио начин сједињења који надилази ум и сваку замисао?

3. О чуда, браћо, о неизрецивога снисхођења љубави човекољубивога Бога према нама! Какво са Оцем Својим има јединство по природи, толико, желимо ли, обећава да и Сам по благодати има са нама, па ћемо и ми са Њим имати слично, уколико поступамо по Његовим заповестима. Јер Он га са Оцем има по природи, а нама га са Собом даје усвојењем и благодаћу. О обећања језовитог! Славу коју даде Отац Сину и Син дарује нама божанском благодаћу и  што је веће од свега  као што је Он у Оцу и Отац у Њему, тако ће Син Божји бити у нама и ми ћемо бити у самом Сину, будемо ли то хтели, по благодати! О благодати несравњиве, јер казано је да ће љубав којом је узљубио Бог и Отац јединороднога Свога Сина и Бога нашега у нама бити и Сам Тај Син Божји биће у нама! И са правом: јер поставши нам једанпут сродан плоћу и начинивши нас сапричасницима Свога Божанства, учинио је све нас сродницима Својим. Уз то, пошто нам је заједницом Божанство предато недељиво и неодвојиво, нужно је да и ми као његови истински неодвојиви причасници у једном Духу будемо једно тело са Христом.

4. А даје све како рекох, слушај Павла где каже: У Христу Исусу нема роба ни слободнога, ни Јудејца, ни Скита, ни варварина, него је све и у свему Христос (Кол 3,11, Гал 3,28). Видиш ли како не рече: "Сви су хришћани", него све је један Христос, као једно тело од многих удова. И чуј га опет где то на другом месту тумачи. Рекавши прво: сваком се даје објава Духа на корист (1 Кор 12,7) и побројавши различите дарове, он касније опет додаје:Л све чини један и исти Дух, раздељујући сваком понаособ како хоће (1 Кор 12, 11). Предочивши нам дејства која дарује Дух самим светим удовима Христовим, додаје и каже: Као што је тело једно и удове има многе, а сви удови тела једног, мада многи, једно су тело, шако и Христос; и јер се једним Духом ми сви у једно тело крстисмо, били Јудејци, били Јелини, или слуге, или слободни и сви једним пићем се напојисмо; јер и тело није један уд, него многи (1 Кор 12,12-14).

5. Управо као што, како рекосмо претходно, опет свакоме Бог даје достојан удео у нетакнутим (нерукотвореним) обитељима, тако ће се и у телу Цркве свако убројати у уд Христов у својству кога је достојан. То и сам мало потом показује у истој тој посланици, када каже: А сада Бог постави сваки поједини уд у телу како изволе; многи су удови, а једно тело (1 Кор 12,18-20). А да би указао и на разлике у удовима и шта представљају удови а које су разлике, он рече: А ви сте тело Христово и удови понаособ; и ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим силе, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, разноврсних језика (1 Кор 12, 27-28), Видиш ли разлику у удовима Христовим? Јеси ли сазнао ко су удови Његови? Чуј га даље где, на трагу Владичином, тумачи и шта је јединство удова.

6. /Господ/ нас је поучио да заједницу коју Он има са Својим Оцем и ми на сличан начин имамо са Њим, а Његов ученик и Апостол да је то попут заједнице коју муж има са женом својом и жена са мужем. Зато и каже: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер муж је глава женина, као што је и Христос глава Цркве и Сам је Спаситељ тела (Еф 5, 23); и још: Мужеви, љубите жене своје, као што и Христос узљуби Цркву и Себе Самога предаде за њу, да би је осветио и ставио преда Се, славну Цркву која нема мрље ни боре или што слично, него да буде свеша и непорочна (Еф 5, 27). И мало затим: Који љуби сопствену жену  молим те да обратиш пажњу на понорни смисао ових речи! самога себе, каже, љуби; јер нико никада не омрзну сопствену плот, него је храни и негује, као и Господ Цркву; јер удови смо тела Његовога од плоти Његове и од костију Његових (Еф 5,2829). Видиш ли како нам је показао да, као што је Ева узета од плоти и костију Адамових и двоје беху једна плот, тако и Христос нама предаје Себе Самога на причешће од плоти Своје и од костију Својих, које је показао Апостолима после устајања из мртвих, када овако каза: Погледајте Ме и видите јер дух плот и кости нема, као Мене што видите где имам (Лк 24, 39). Управо нам од тога Он даје да једемо и тим нас општењем и чини једним са Собом. А желећи да нам покаже нашу крајњу сједињеност са Богом, /Павле/ додаје и ово, те каже: Тога ради оставиће човек оца свога и мајку своју  Христа ради, каже оставиће их  и приљубиће се жени својој, односно Цркви, и биће двоје једна плот (Еф 5, 32)  Христова и Божја.

7. И пошто је то смисао ових речи и ми то не говоримо поводећи се за својим расуђивањем, он наставља и каже: Тајна је шо велика, а ја говорим о Христу и о Цркви (Еф 5, 32). Заиста је велика и велика ће бити та тајна, и већа од свега што се зове великим, јер коју заједницу и јединство, блискост и сродност има жена са мужем и муж са женом, такву богодолично, надпојамно и тако да то сваку реч надилази има и Владика и Творац свега са целом Црквом, као са једном женом, будући са њом непорочно и пренеизрециво сједињен, нераскидиво и нераставно пребивајући и живећи са њом као са Својом љубљеном и вољеном. Тако је и Црква сједињена са својим вољеним Богом и приљубљена Му као цело тело сопственој глави. Управо као што тело савршено не може да живи без главе која му је прирасла, тако ни Црква верних  синова Божјих записаних на небесима (Мт 6, 1)  не може да представља савршено и потпуно тело Божје без главе, Самога Христа и Бога, или да живи истински и непролазни живот, не храни ли је Он свакодневно насушним хлебом (Еф 4,13), од којега долазе живот и узрастање у мужа савршеног, у меру узраста пуноће Његове, свима који Га љубе.

8. Него, када је беседа тако разјаснила и изложила речено питање, како од века до данас свети и они који ће се родити до краја /света/ има да постану једно тело са Христом и у Христу, хајде да философирамо и о томе на који начин има да се испуни горњи свет. А ви ми отворите слух и нека ваш ум као господар пази на то шта ће бити речено, пошто се наша беседа у свакоме питању дотиче божанских ствари.

е. Како треба да се испуни горњи свет, какав је он и на који ће се начин испунити.

1. Прво ваља испитати шта је свет о којем је реч, а који има да се испуни и док се не испуни крај неће доћи, и шта представља сам тај крај који се помиње. Мени се чини да је преукрашени свет Црква Христова и сав сами човек у ком је казано да пребива и кога походи Бог (2 Кор 6,16) а Који, као Сунце Правде (Мал 3,20), ниспошиље блиставе зраке Својих благодатних дарова. Знамо да је она названа и Телом Христовим и Невестом, како Павле, њен невестоводитељ, кличе: Обручих једном мужу, девојку чисту да представим Христу (2 Кор 11, 2), а и Давид божанствени: Предстаде Ти , царица одевена у хаљину златну одевена, преукрашена (Пс 44, 10). Мада и кажу да је то речено само за Богородицу, ипак пристаје да се каже и за Цркву Сина Њенога и Бога, што јасније показују следеће речи: Привешће се, каже, Цару деве душе иза ње; ближње њене душе привешће Ти се; привешће се у весељу и радости, увешће се у храм Царев (Пс 44.16-17). А како схваташ овај храм? Мислиш ли да је тај храм неко друго обиталиште. а да је Цар неко други мимо храма? Па јасно да није. Јер као што је глава Цркве Христос и Бог, тако Он Сам и храмом ради ње постаје, као што је опет и сама Црква постала храмом Његовим и светом преукрашеним. То тумачи оно што горе рекох, а што треба поновити да би било сасвим јасно.

2. О чему је, наиме, реч? Сам Христос Бог говорио је Своме Оцу о вернима и о самим Апостолима Својим:Не молим само за њих, него и за све оне који због њихове речи верују у Мене, да сви једно буду (Јн 17,20). Како једно? Као што си Ти, Оче, у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду (Јн 17,21). Видиш како Он поста и цар и храм свих који се спасавају? Познај онда како ће и сви верни, односно царица Црква и они који следе иза ње, храм и свет Бога и Цара постати. То ћеш прво познати од Самога Цара Христа, јер каже: Ја сам у њима и Ти, Оче, у Мени, да буду усавршени у једно (Јн 17, 23). А Павле, Његов ученик: Не знаше ли да сте храм Божји и. да Дух Његов Свети пребива у вама (1 Кор 3,1б)? Видиш ли га како су Апостолове речи у свакој појединости сагласне са владичанским речима и како показују да је храм Цара Бога, град и свет  Црква? Знај да је Он био у пророцима и апостолима и да је Онај Који и у једнима и у другима говори и сада.

ж. О томе да се, ако се не роде и не сакупе сви (пред)одређени од нараштаја до нараштаја до последњега дана, горњи свет неће испунити.

1. Будући да је Црква тело Христово и невеста Христова и свет вишњи и храм Божји, а удови тела Његовога постадоше сви свети, а како нису сви свети приведени /из небитија/, односно нису сви благоугодили /Богу/, разуме се да нити је тело Христово цело, нити се вишњи свет испунио (управо сам тај свет Цркве Божје), него је много у свету данас неверних који ће поверовати у Христа, много је грешника и распусника који ће се покајати и преумити, много је непокорних који ће се покорити, многи ће се још родити и благоугодити до последње трубе Божје. Треба да се роде сви које /Господ/ унапред позна, а се приведу /у битије/ и да се испуни горњи свет, свет Цркве првородних, Јерусалим Небески (Јевр 12,22-23). И тада ће доћи рај и савршити се пуноћа тела Христовога од Богом предодређених да постану саобразни икони Сина Његовога (Рим 23), а то су синови светлости и дана Његовог (1 Сол 5,5).

2. Сви су они, дакле, унапред одређени, записани и убројани и има да буду приложени и приљубљени телу Христовом, а оно ће се тада, цело поставши, јер му ниједан део не недостаје, испунити и савршити, као што се у истини чини и Павлу Апостолу који овако каже: Док не достигнемо сви у мужа савршеног, у меру узраста пуноће Христове (Еф 4, 13). Јер које унапред позна, те и (пред)одреди; а које (пред)одреди, те и позва; а које позва, те и оправда; а које оправда, те и прослави да постану саобразни икони Сина Његовог (Рим 8, 29-30). Видиш ли како су унапред одређени и познати сви свети? Познај, даље, како каже и да су записани. Рекавши: Приступили сте планини Сион и граду Бога живога, Јерусалиму небеском и миријадама ангела, празнику, он додаде: и Цркви првородних на небесима записаних (Јевр 12,23). Ако су, дакле, записани, јасно је и да су убројани, као што је писано: Позна Господ Своје (2 Тим 2,19). И свештено слово каже: А вама су и длаке са главе пребројане (Мт 10, 30). А ако су длаке наше пребројане од Бога Који све зна, колико ли смо пре ми сами? Дакле, пошто су Богом сви свети унапред познати, а уједно и предодређени и убројани. као и уписани поименце на небесима, а будући да су они удови уједно Христови и треба да постану и саврше једно тело Његово, јасно је тим речима назначено да ће се, када се сви саберу и постану једно тело Христово, и горњи свет, сам Небески Јерусалим који је и Црква првородних, испунити, односно тело Царице Божје, Цркве, тело Христа Бога. постаће цело.

3. Где су, дакле, они који измишљају изван Царства Небеског којекакве обитељи у сујети својих помисли (Еф 4,17), а на сопствену погибао? Где су ти који кажу: не желимо да уђемо у Царство Небеско, јер то је много, него хоћемо да будемо на месту покоја и то нам је доста? Сви од века света треба да буду једно тело са Христом. И где другде такви замишљају да буду, ако се нађу недостојни тела Његовога и одсеку се од Њега? Када се сав свет обнавља кроз огањ, на ком месту мисле да ће бити, да га не би окушали и од њега били осуђени? Уистину, залудеше помислима својим и помрачи се неразумно њихово срце; јер говорећи да су мудри, полудеше (Рим 1, 2122).

4. Него, хајде да испитамо и шта је тајанствени брак Божји и да тиме беседу усмеримо на други предмет. 0 чему је реч? 0 ономе што траже да сазнају неки од непосвећених. Јер питају: "Хоће ли у будућем веку, када се сваком даје од Бога по делима његовим, свети знати једни друге или не"? Ваља нам, дакле, започети од еванђелских речи, па ће надаље беседа и то разјаснити.

з. О ономе што је речено у Еванђељу: Уподобило се Царство небеско цару (Мт 22, 1-14). И шта је брак тајанствени Божји.

1. Уподоби се, каже /Христос/, царство небеско цару, који начини свадбу сину своме и позва многе. А кога то назива царом, ако не Самога Свога Оца и Бога? И коме је Он друго свадбу начинио, ако не Самом јединородном Своме Сину и Богу Господу нашем Исусу Христу? А какву је и којега цара кћер Владика и Господ Свега изволео да Му испроси? Свако од нас људи, желећи да своме сину доведе невесту, гледа да за невесту узме кћер од човека од себе знатнијег, славнијег и богатијег. А кога би онда Бог нашао макар равнога Себи, да би невесту од њега довео Себи? Јер о томе цару пророк каже да држи у руци својој кружење земље и оне који на њој живе као скакавци (Ис 40,22). Још каже: Бог вечни Који је створио крајеве земље (Ис 40, 28) и утврдио ни на чему стубове њене (Јов 38, 46). А Давид: Који гледа на земљу и чини да се она тресе (Пс 103,32). Такав ли је, дакле, и толики цар чију ћемо помислити да је кћер узео за невесту и Сину Своме свадбу начинио? Хоћете ли да сазнате чију? Него, разум ми иступа од величанства снисхођења и мада бих хтео да прозборим, ужас ме је обузео. Али пошто нам Његова благост даје смелост, овде ћемо то учинити. Кћер онога који се подигао на Њега и прељубу и убиство починио, кћер прељубника и убице узео је Себи за невесту.

2. Јеси ли видео несравњиву и неизрециву Његову благост и снисхођење? Виде ли изобилно човекољубље? Виде ли величанство љубави и доброте? Нека, дакле, свако ко високо о себи мисли отуда научи да се смири и умери помисао и нека се никада ни над ким не преузнесе, макар био и царственији од свих царева, славнији и од велможа, макар био и богатији од свих богаташа, када гледа Владику и Господа свега, Светога над Светима, блаженога Бога и јединога Сведржитеља Који пребива у неприступној (в. 2 Тим 6, 15-16) и пренеизрецивој светлости, где тако снисходи и једнородном Сину Своме невесту доводи од онога који је устао против Њега, невидљивог, непојамног, неиспитивог, Творца и Саздатеља свега, ради тебе и твога спасења. Ко је, дакле, тај који је починио прељубу и убиство, чију кћер за невесту Бог Себи Самоме изабра? Давид Јесејев, који је и Урију убио и починио прељубу са његовом женом (1 Сам 11, 25). Његову кћер, Марију пренепорочну, пречисту и нескверну Деву, за невесту доведе. А пречистом је и пренепорочном зовем у односу на нас и тадашње људе, поредећи је и са њима и нама, слугама њеним, а поредећи је са Њеним Жеником и Његовим Оцем  зовем је човеком, али светом и пресветом и међу свим нараштајима најчистијом и непорочном. Њу је Он довео и свадбу начинио Сину Своме. Како? Слушај пажљиво.

3. Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа (2 Кор 11, 31), пославши са висина светиње (Пс 101,20) Своје једнога од Својих слугу, Гаврила архангела, јавља Деви Радуј се\ А он, када сиђе, за Деву служи тајни и каже јој: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом (Лк 1,28). Заједно са речју у утробу девојке ушао је сав уипостасиран и сасуштаствен и савечни Логос Бога и Оца и уласком и садејством сасуштаственог Свога Духа узео на Себе разумну и о/душе/вљену плот од њене чисте крви и постао човек. То је неизглаголиво саживљење, то је брак тајанствени Божји и тако дође до општења Божјега са људима, када се сјединио несливено са трулежном и убогом нашом суштином и природом Он Који је надприродан и надсуштаствен. Заче, дакле, Дева и роди чудесно од двеју природа, Божанства и човештва, једнога Сина, Бога савршеног и савршенога човека, Господа нашега Исуса Христа, Који нити је нарушио њено девичанство, нити се одвојио од очинскога наручја.

4. Него овде ми благодат еванђелске речи дарује да још нешто познам и гони ме да кажем и оно што се без престанка тајанствено збива и у свим синовима светлости. Зашто није рекао: "уготови брак сину своме, него свадбу ?" Ето новога смисла. Зашто? Јер са сваким појединим верним и сином дана склапа се увек исти тај брак слично и неизмењиво. Како? Сједињујући Се са нама у пренепорочном и пречистом браку, Бог чини нешто што је веће од наших сила. А шта је то? Слушај разборито.

и. О томе да и сви свети Логос Божји у себи самима зачињу и рађају Га слично Богородици и Он Се рађа у њима и они се рађају од Њега, и о томе како су светитељи синови и браћа и мајке Његови.

1. Син Божји и Бог, ушавши у утробу свесвете Деве и узевши од ње на Себе плот и поставши човек, рођен је, како рекосмо, као човек савршен и Бог савршен, сам несливено и једно и друго будући. Обрати пажњу сада: која је чињеница од већега значаја за нас? Свако од нас људи верује у Самога Сина Божјег и Сина Вечнодеве и Богородице Марије и верујући прима реч о Њему верно у срце своје. Њега исповедамо и устима и кајући се из душе над претходним својим безакоњима и одмах се, као што у утробу Деве уђе Бог, Реч Очева, тако и у нама самима реч коју примамо, учећи се благочешћу, налази као семе. Ужасни се док слушаш страшну тајну и прими верно слово без имало сумње и са свом вером.

2. Зачињемо Га, дакле, не телесно, као што Га је Дева и Богородица зачела, него духовно, али ипак суштински, и у срцима својим имамо Онога Којега је и чиста Дева зачела, као што и божанствени Павле каже: Бог Који рече да из таме засија светлост, Који засија у срцима нашим ради просветљења знања Сина Свога (2 Кор 4,6), што ће рећи уместо " Сам Се цео суштински родио у нама". А да је то смисао његових речи, показао је из следећих речи: А имамо благо ово у земљаним судовима (2 Кор 4,7), називајући благом Дух Свети. А на другом месту и Господа назива Духом: Јер Дух је, каже, Господ (2 Кор 3,17). То каже да би, макар и чуо да се помиње /само/ Син Божји, помислио и на Духа и уједно чуо и Његово име. Тако и када чујеш за Духа, да са Њим помислиш и на Оца, јер и о Њему каже: Дух је Бог (Јн 4, 24), на сваком месту поучавајући те о нераздељивој и сасуштаственој Светој Тројици и о томе да где је Син, тамо је и Отац и где је Отац, тамо је и Дух и где је Дух Свети, тамо је свецело триипостасно Божанство Један Бог и Отац са Сином и Духом сасуштаственима, Који је благословен у векове, амин (Рим 1, 25).
3. Верујући, дакле, из све душе и топло се кајући, зачињемо, како је казано, Логос Божји у срцима својим, приносећи. као Дева, девствене и чисте саме душе. И као што њу, будући пренепорочну, огањ Божанства није спалио, тако не спаљује ни нас који приносимо неоскврњена и чиста срца, него бива у нама роса са неба и извор воде и река бесмртнога живота. А то да и ми тако примамо несносиви огањ Божанства, чуј Господа где каже: Огањ дођох да бацим на земљу (Лк 12, 49). Који друго, ако не сасуштаствени Његовоме Божанству Дух, са Којим заједно и Сам улази и сазрцава Се са Оцем и унутар нас бива? А пошто Се једном већ Логос Божји оваплотио од Деве и од ње Се телесно на неизрецив и надсловесан начин родио, а немогуће је да Се опет оваплоти или телесно роди од свакога појединце од нас, шта Он чини? Од оне Своје непорочне плоти, коју је примио од чистих бедара свенепорочне Марије и Богородице, а од које Се и родио телесно, нама предаје за храну. И једући је, сваки од нас верних који достојно једемо плот Његову у себи има целога оваплоћеног Бога и Господа нашега Исуса Христа, Сина Самога Божјег и Сина Деве и свенепорочне Марије, Који седи здесна Бога и Оца, сагласно ономе што Сам Он каза: Који једе плот Моју и Пије крв Моју у Мени пребива и Ја у њему (Јн 6,56), а да никада не проистиче или телесно Се рађа и одељује од нас. И Он Се више не познаје по плоти (в. 2 Кор 5, 16), будући у нама као плод утробни, него је бестелесно у телу, на неизрецив начин мешајући се са нашим суштинама и природама и обоготворавајући нас као сателеснике Своје и оне који су плот од плоти Његове и кости од костију Његових (Еф 5, 29). То је у нама највећа тајна неизрецивог домостроја Његовог и снисхођења које је изнад сваке речи, та тајна пуна свакога ужаса, коју одбијах да запишем и дрхтах од страха и да покушам.

4. Али будући да Бог увек жели да нам открије и пројави Своју љубав према нама, да бисмо и ми једном, помисливши на велику Његову благост и постидевши се, показали ревност да Га узљубимо, ја вам покренут од покретача свише, Духа Који просветљује срца наша, писмено објавих те тајне, не да бих показао да је оној која је родила Господа по начину свога неизрецивог рађања раван ико међу људима (далеко било! јер то није могуће, будући да је једно плотско неизрециво рађање Бога Логоса од ње, а друго духовно од нас; она је, наиме, родивши на земљу оваплоћенога Сина и Логоса и Бога, родила тајну пресаздања рода нашега и спасење целога света, које је Господ наш Исус Христос и Бог Који је растављено /в. Еф 2,  1415/ сјединио у Себи и грех света узео /Јн 1,29/; а оно духовно рађање, које доноси у Божанственом Духу Логос познања Бога, у нашим срцима свагда савршава тајну обнављања људских душа и заједницу и јединство са Богом Логосом, на шта смера и божанско слово које овако вели: ... Кроз Којега у утробу примисмо и намучисмо се и родисмо дух спасења, који занесмо на земљи /Ис 26, 18/). Не, то чиним да би се објавила пренеизмерна Његова и пречиста љубав према нама и да бисмо, уколико хоћемо, и сви ми по божанским речима Господа нашега Исуса Христа, по реченом начину били Његова мајка и браћа и једнаки у свему постали Његовим ученицима и Апостолима, не по њиховом достојанству нити по животу нити мукама које су потрпели, него по благодати Божјој и дару који је богато изливао на све који хоће да верују и следе Га без освртања, као што Сам то желећи јасно кличе: Мајка Моја, каже и браћа Моја су они који слушају реч Божју и творе је (Лк 8,21).

5. Јеси ли видео како је све који слушају реч Његову и творе је узвео у достојанство Своје Мајке и како све њих зове Својом браћом и сродницима? Мајка Његова је, међутим, у ствари постала она која Га је, како већ рекох, неизрециво и неискусомужно телесно родила, а сви свети зачињу Га и имају по благодати и дару. Од свенепорочне Мајке Своје Он је позајмио Своју пренепорочну плот, а уместо ње њој је даровао Божанство  чуднога ли и новог општења!  док од светих не узима плот, него им предаје Своју обожену плот. И гле тајну понорну! Благодат духа, односно огањ Божанства, Спаситеља нашега и Бога је из природе и суштине Његове. а тело Његово већ не, него из пречисте и свете. плоти Богородичине и од њене свенепорочне крви, од које је узео и присвојио је по свештеној речи:И Логос плот би (Јн 1,14). Са њом и светима Син Бога и нескверне Деве из природе и суштине савечнога Оца Свога предаје благодат, како |е речено, односно Божанство, као што кроз пророка вели: И биће у последње дане, излићу од Духа Свога на сваку плот (ДАп 2,17)  на ону која је поверовала; а од природе и суштине оне која Гаје стварно и истински родила дарује плот коју је од ње узео на Себе.

6. И као што од пуноте Његове сви ми примисмо (Јн 1, 16), тако се и од непорочне плоти Свесвете Мајке Његове коју је од ње узео сви ми причешћујемо. И као што Христос и Бог наш поста Син њен и Бог, а брат наш, тако и ми  неизрецивога ли човекољубља!  постајемо синови Богородице Мајке Његове и браћа Самога Христа, јер из пренепорочног и непознатог брака са њом и у њој родио Се од ње Син Божји и од Њега опет сви свети. Јер као што је од општења са Адамом и његовога семена прво Ева родила и од ње се и кроз њу родили свиљуди, тако и Богородица уместо семена прими Логос Бога Оца, заче и роди једино Самога Једнородног од Оца пре векова и једнородног који Се у последње дане од ње оваплотио. И премда је сама престала да зачиње и рађа, Син Њен родио је и рађа свакодневно оне који верују у Њега и који чувају Његове свештене заповести. Потребно беше, наиме Јер наше рођење кроз жену Еву би у трулежности, да духовно наше рођење и пресаздање буде кроз човека, односно другога Адама и Бога. А гледај како је то овде јасно: семе смртнога и трулежног мужа изродило је и рађа кроз жену трулежне и смртне синове, а бесмртног и нетрулежног Бога бесмртни и нетрулежни Логос родио је и увек рађа бесмртна и нетрулежна чеда, и Сам прво рођен од Деве, а у Светоме Духу.

7. По томе је, дакле, Божја Мајка Владичица и Царица и Господарица и Мајка свих светих, а сви свети њене су слуге, пошто је она Мајка Божја, али и њени синови, јер се причешћују од свепречисте плоти Сина њенога (верно је слово /I Тим 1, 15; 3, 1/; јер плот Господња Богородичина је плот). И причешћујући се самом обоженом Господњом плоћу, исповедамо и верујемо да се причешћујемо животу вечном, ако је не једемо недостојно и на сопствену осуду. А свети су тројако њени сродници: прво, јер су од исте иловаче, а затим су им и душе сродне јер су од истога даха /Божјег настале/; друго, пошто су примили њену плот и имају са њом заједницу и општење; а трећи је разлог то што, освећен по Духу, кроз њу свако у себи самоме може да слично зачне Бога свега, као што Га је и она имала у себи. Мада Га је она и родила телесно, духовно Гаје целога у себи свагда имала и неразлучно Га тако има и сада и увек.

8. То је, дакле, тајна свадбе коју једнородном Своме Сину начини Отац, савечни и равночасни. Он позва многе, те посла слуге Своје да позову званице на свадбу, а ови одбише да дођу.

у. О ономе што је речено у Еванђељу: И посла слуге Своје да позову званице на свадбу и не хтедоше доћи (Мт 22, 3-14).

1. Ко су, дакле, ти који су послани? Пророци, каже. А ко су позвани? Јудејска деца. Управо они беху и тада и од искони позвани, али не пожелеше да их послушају. Опет посла друге слуге, говорећи: реците званицама: гле, најбоље Своје спремих, јунци моји и храњеници поклани су и све је готово; ходите на свадбу. А они не маривши отидоше, овај на своју њиву, онај у трговину своју, а остали ухватише слуге његове, наружише их и убише. Које назива слугама? Апостоле Своје. А шта је то "најбоље" што помиње? Царство небеско, које је унапред припремио по произвољењу позвани од стварања света (в. Рим 8,28; Мт 26,34). А шта је назвао јунцима и храњеницима? Самога Девиног Сина и Бога, теле Божанством угојено, јер Он је уистину бик силом непобеђени. Себе Самога, пак, назва у множини биковима, јер се Његова света плот раздељује на много делова, од којих је сваки појединачни опет Он сав. Он је толико моћан, да и непријатеље одвраћа од оних који Га узимају и овима даје силу да победе свет и да узмогну и сами да постану синовима Божјим (Јн 1, 12). Зове се још и јагњетом, свенепорочним Јагњетом (1 Пт 1,19) Божјим и једногодишњим (Лев 12, 6; Јез 46, 13) и овном јер над собом носи рогове као крст, којим је и противнику задао смртну рану и на којем Га ови распеше и убише. Другим слугама назива свете Апостоле Своје, које посла наложивши им да не иду на пут незнабожаца и у град самарјански да не уђу, него да радије пођу изгубљеним овцама дома Израиљевог (Мт 10, 56). Ови, пак, ни њих не примише, него неке наружише и избише, а неке и убише, међу којима је први мученик Стефан (ДАп 6, 8). И чувши, цар се разгневи и пославши војску Своју погуби убице оне и град њихов запали. То говори о нечастивим Јеврејима, које и поби и сасвим их истражи када их нападоше Римљани. Војском Божјом, пак, називају се и зли који се шаљу да казне друге зле, као што кроз Мојсеја каже Бог: Послаћу на њих гнев и јарост, посланство ангела злих (Пс 77, 49).

2. Тада, дакле, каже слугама својим: свадба је готова, а званице не беху достојне; идите, дакле, на раскршћа  и путеве и кога год нађете позовите на свадбу. Јеси ли видео којим следом приповеда и колико је подробна паравола? Тада, каже. Тада. Када? Па када Јудеји, од апостола позвани у Царство Небеско, не само да не прихватише да их чују, него их наружише и убише, Он их тада посла у цели свет и међу све народе. И изашавши, каже, слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, зле и добре и испуни се свадба гостију. Јер целу васељену обишавши, Апостоли огласише слово Божје и све који послушаше сабраше уједну веру богопознања, заједно ч оне који су лошега живота и добре, оне који се мењају и пружају врлини. Управо на то указује реч сабраше, али нам и следеће исто то опет предочавају, јер вели: А ушавши цар да види оне који леже, виде онде човека необученому одело свадбено и каже му: пријатељу, како си ушао овде без свадбеног одела? А он оћута. Тада рече цар слугама: свежише му руке и ноге, узмите га и бацише у таму крајњу: јер многи су звани, али мало је изабраних. Видиш ли како каже да оне који мењају живот сабира на свадбу, а да они са неким лукавством или грехом, макар и да дођу, опет бивају у срамоти избачени од ангела. које назива и слугама? Они, значи, који гостују на свадби јесу свети. А за тога који нема свадбено одело знам да неки мисле да је од оних који тела своја само скрнаве у блуду, прељуби и убиствима. Али није то, није. Он, наиме, таквим назива свакога ко је ма којом страшћу или злом оскврњен. А даје то истина, чуј Павла где каже: Не варајте се; ни блудници, ни прељубници. ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови.. свакако ни идолопоклоници, ни пијанци, ни псовачи, а додаћу ни они који имају мржњу или завист на брата Царство Божје неће наследити (1 Кор 6, 910; Кол 3, 5), нити имају удео у радости Господа нашега Исуса Христа. Видиш ли како свако зло и грех каљају одело душе и доводе до тога да останемо ван Царства?

к. О томе да нико од непосвећених не треба, пре него што испуни заповести и напредује у врлини и усавршавању, да испитује скривене тајне Царства Небеског. И о томе да ће о Другом Христовом Доласку сви свети знати једни друге.

1. Оставимо, дакле, сујетна и бескорисна прења (в. Тит 3. 9) и старајмо се да не испитујемо ништа пре но му је време, него се повинујмо радије Владици Који каже: Испитујте Писма (Јн 5, 39). Испитујте а не будите љубопитљиви. Испитујте Писма а не истражујте ван Светих Писама. Испитујте Писма, да бисте се учили о вери, нади и љубави  о вери, да вас не би сваки ветар заносио по превари несталних људи (в. Еф 4, 14), него да бисте се утврђивали у правилним догматима апостолске и католичанске Цркве и право управљали словом (2 Тим 2, 15) њеним. И не само то, него ћете се научити да тражите и плод вере и корист од ње кроз творење заповести и, када то будете могли да нађете, тада ћете стећи и наду непостидну, а са њом ћете имати и потпуну љубав према Богу. Сваком човеку иначе је немогуће да стекне савршену љубав према Богу, осим непомућеном вером и надом тврдом и непоколебивом. Па зар да онда престанемо да испитујемо сами себе у томе да ли нам је вера у Бога онаква за коју Сам Он Који има да суди каже да ће нам тражити одговор и да радознало испитујемо оно што је изнад нас, а не познајући ни ово што нам је пред носом?
2. А која је то и каква вера коју од нас тражи Бог, вера коју смо дужни да имамо у Њега, Он нам је Сам показао Еванђељима, овако рекавши: Који жели да пође за Мном нека се одрекне себе и нека узме крст свој и следи Ме (Лк 9,23). Јер ко год долази Мени и не мрзи оца свога и мајку и браћу и сестре, а уз то и своју душу, не може бити Мој ученик (Лк 14, 26). И опет: Који нађе душу своју, као што је горе речено, изгубиће је (Мт 10,39); и ако ко изгуби душу своју Мене ради и Еванђеља Мога, односно испуњења заповести Мојих, у животу вечном наћи ће је (Мк 8,35; Мт 16,25). Чусте ли који су знаци вере? Је ли вам довољно што је речено или вас треба подсетити и на ово што следи? Желите ли, дакле, да познате да Бог од нас захтева такву веру, да они који верују у Њега уопште не маре за овај садашњи живот, научите се управо од Самога Господа који изреком овако кличе: Не брините се за сутра шта ћете јести или шта ћете пити или у шта Неше се обући (Мт 5,25. 34). А узводећи поступно савршенијем, каже:Ако те ко удари по десном образ, окрени му и други; и ономе који хоће да ти узме и кошуљу твоју, подај и хаљину (Мт 6, 3940); и ономе који иште у тебе, не одбиј (Лк 6, 30). И иде до те крајности, а да би нас узвео до преизобилне вере (2 Кор 4,17), да заповеда да се молимо за непријатеље, да их волимо, да добро чинимо онима који нас мрзе и молимо се за оне који нам наносе бол (Мт 5,44; Лк 6,2728). Али заповеда да чинимо и више од тога и тиме се, дакле, на првом месту, пројављује наша вера у Њега, па смо тек онда достојни да се назовемо вернима. Јер без тога мртва је вера наша (Јк 2,20) а, јасно, мртви смо и ми.

3. Испитај, дакле, помно самога себе, брате. И ако нађеш да ништа од реченог ниси пропустио, него да све чиниш најбоље што можеш, пламенога срца и воље, схватићеш свакако да у светлости имаш и наду непостидну, не ону коју ствара умишљеност онима који гину (2 Сол 2, 10), а чију сујету и преварност не може да позна нико од тих који је стекоше, него наду добру и истиниту у истинској и непостидној светлости. А у њој, као у херувимској кочији, угледаћеш где је посела љубав, која је Бог и, нађеш лије и видиш, нећеш се отада љубопитљиво бавити ичим што припада будућем и невидљивом, него ћеш и другима запушавати уста (1 Тим 1, 3) и упућивати их да се не баве тамошњим нити да то испитују, када си и сам опитно увидео да)ђ све тамошње умом непостижно »речју неизразиво. А ако ниси испрва учинио оно што чини да уопште будеш признат верујућим и хришћанином, него си веран међу невернима, а са вернима си суђен од савести као неверан и више немаш савршену наду и сигурност да ћеш се спасити, па не можеш да кажеш као Свети Павле: Подвигом добрих се подвигнух, трку заврших, веру сачувах; даље ме чека венац правде, који ће ми дати Господ, праведни Судија (2 Тим 4,78)  зашто си радознао и распитујеш се да сазнаш да ли ће свети знати једни друге у Царству Небеском, када буду у сазрцању Њега гледали над свим Бога? Реци ми, какву ћеш од тога имати корист?

4. Хтео сам то од тебе да чујем и сазнам које ћеш добро од тога имати ти којега, како рекох, изобличује савест зато што ниси сачувао заповести које Христос даде и због тога са Христом немаш удео (Јн 13, 8), ако од нас сазнаш каква су уживања у Царству Његовом, слава, радост и преобновљење? Савршено никакво, а још ћеш и већу осуду сам себи навући, јер мада сад и знаш каква су, презрео си их и одбио да стекнеш смирење и одбациш умишљеност. А и ово ћу те кротко питати, па ми у миру одговори (в. Сир 5,12). Зар ће маломе детету које није научило ни основе писања, а тражи да му се тумачи нешто из граматике и реторике, човек који влада својим разумом икада отрпети и удостојити то безумље ма и слова, и неће ли га пре отерати као онога ко мисли неразумно и детиње и који тупоглаво тражи оно што превазилази његове силе? А ако је у таквом случају то праведно и умесно, колико ли је пре то када је реч о ономе што је неизрециво, надпојамно и надумно? ж Ако неко и не научи основе писма, чуће оно што су Јелини записали другим речима и разумеће када се то говори на °ђ, његовом језику, а то и није ништа чудно, будући да се њихова беседа тиче чулног и сујетне су приповести њихове о сујетним стварима.

5. Ово о чему ти питаш ипак није такво. Неко какво? Као што каже пророк Давид: И приклони небеса и сиђе и мрак је под ногама Његовим (Пс 17, 1 0). Шта представља овај мрак? Саму плот Господњу, о којој и Јован, велики Претеча Његов, касније рече: Пред Њим нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој (Мк 1,7). Сиђе, дакле, и дође, уместо у мрак, обучен у плот. И опет: Узиђе на Херувима и леташе, леташе на крилима ветрова; положи таму да га сакрије; око Њега је скинија Његова(Пс 17,1112). Видиш ли како ти не испитујеш о чулним стварима, него о божанским и недокучивим и оним које не схвата свако лако? Јер ако је поставио примрак и таму да сакрије Своје тајне и потребно је много светлости Свесветога Духа да би се разумела Његова сакривена тајанства, како, мада још не поста обиталиште божанске светлости, ти истражујеш оно што нећеш бити кадар да познаш као још несавршен и непросветљен? Јер да не би схватио, као онај који седи у тами (Мт 4,16), да Се и Он када дође у тами сакри, око Њега је скинија Његова, рече пророк Давид; а скинијом Павле именује светлост (јер Он у светлости, каже, живи неприступној 1 Тим 6,16), чиме обојица указују на недокучивост и необухватност Његовога Божанства, не ограничавајући га, него говоре као да се обраћају некоме ко је претерано радознао. "Не мислите, о, неразумни, даје непојамни Господ ушао у таму и у њој Се сакрио, него пребива у Сопственој слави и свеиспуњујећем Божанству које све надилази, у којем и пре овога беше, а штедећи нас да не бисмо сви у мах погинули, поставио је таму да покрије не Њега, него нас. " Јер Бог наш, каже, огањ је који прождире (Понз 4,24), не праведнике, него грешнике.

6. Ето, дакле. Сазнао си од нас као успут божанске и језовите тајне наше вере, или, боље речено, од Светога Духа кроз нас. Сазнао си и даје Бог сишао на земљу и опет узишао на небеса и поставио таму да Га закрије, јер Му не доликоваше да нам Се пре Суда покаже са славом Оца Свога, него да се то догоди онда када је то Отац Његов одредио у Својој власти (ДАп 1,7). Ако су, дакле, тајне Царства Небеског сакривене и не даје се свима да их познају (Мт 13,1ђ, како Господ огласи. зашто остављаш творење Његове заповести, а питаш за оно што је свим људима сакривено? Ето где свакодневно чујеш Апостола да управо о томе кличе, о ономе што око не виде и ухо не чу и на срце човеково не узиђе и о добрима која припреми Бог онима који Га љубе (1 Кор 2, 9). Пре него што Се узнео и поставио таму да Га крије, дао нам је свете Своје заповести, неко би рекао  дао нам је оруђе, а веру у Себе као каквог рукоделца, тако да ми представљамо сасуд, вера  рукоделца, а заповести  оруђе, којима рукоделац Логос пресаздаје и обнавља оне који творе Његове заповести, тако да се, очишћујући се њиховом испуњавањем, Духом просветљујемо напредујући у познању тајни Царства Небеског.

7. И као што оруђе не може да дејствује без рукоделца, а ни рукоделац без оруђа, тако нас ни вера без испуњавања заповести, нити испуњавање заповести без вере не обнавља и не пресаздаје из старих у нове. Када иједно и друго стекнемо у непоколебљивом срцу и постанемо благопотребан сасуд Владици (2 Тим 2,21) за примање умнога мира, тада нас и Онај Који је поставио таму да Га сакрије обнавља даром Светога Духа, уместо старих чини новима, просеца мрак и отуда преводи наш ум и дарује му да Га погледне као кроз неки отвор (в. 1 Пт 1, 12) и види некако нејасно и толико колики је круг сунца или месеца. Отуда се он учи или. боље рећи, познаје и са потпуним уверењем посвећује у то да истински није могуће да такви досегну ишта од неизрецивих Божјих блага, осим у срдачном смирењу и непоколебљивој вери и уколико су свом душом вољни да се одрекну целога света и онога што је у свету (в. 1 Јн 2, 15) са својим жељама, сагласно свим заповестима Божјим и не само то, него и ако непостидно, у весељу и радости срца. они који верују у Христа и младенци крштени и који опажају да имају дар благодати Божје (Еф 3, 7) не поднесу напоре који воде врлини, а уједно и искушења.

8. А ти, дакле. који си то прочитао, суди самоме себи, не у умишљености лажно названог знања (1 Тим 6, 20) и потхрањујући сујетне помисли, него у страху и трепету и, ако хоћеш да сазнаш у каквом ти је стању живот, упитај своју душу: "Душо, јеси ли сачувала све заповести Божје или не"? И она ће ти, отворивши уста своје савести, неизоставно рећи истину. Неће те поштедети, него ће те изобличити и показати ти оно што си већ одложио и што имаш у себи, било добро, било зло. Управо ћеш у њеној савести наћи одговор на то јеси ли свет узљубио, или си њему претпоставио Бога, да ли си тражио славу људску или си зажудео само ону коју Бог дарује. Загледаш ли се у себе самога као у сандук и преврнеш ли његов садржај, избацујући једно по једно све што је у њега одложено, све ћеш јасно познати. Претпостави прво да су унутра сачувани славољубље и празнољубље, кумир човекоугодништва, посластице од људских похвала, одело лицемерја, скривено семе среброљубља и да напросто унутра лежи којешта што једно друго прикрива, а нека је над свим тим надменост (јер знање. каже, надима  1 Кор 8, 1) и са њом умишљеност и веровање да је нешто, мада надмени ум није ништа (в. Гал 6, 3). Када је, дакле, уз све друго што раније поменусмо, то унутра, како ћеш смоћи снаге, реци ми, да све то сагледаш? Јасно је да ће твој одговор бити  никако.

9. Него, да те и ово питам. Ако си сигуран да ништа од тога као покров не лежи на твоме срцу, него не верујеш као ни Јевреји (в.Рим11,23; 2Кор З,15)што не верују, а о чему им је и Павле говорио, и не скидаш то покривало са свога срца да би видео страсти које се под њим крију, те заридао над својом јадном душом и поревновао да је очистиш и да њене мислене очи и лице омијеш топлим сузама, одбацујући сваку спољашњу мудрост и знање и повинујући се Павлу како би постао луд у овом свету да би постао мудар у Христу (1 Кор 4,10), како ћу ти, реци ми, када си луд приповедати о Божјем и божанском, о ономе што је сакривено и невидљиво? Па ни сам ме нећеш осудити као онога који чини недостојну ствар и самоме ћеш себи са правом рећи: "Овај је стварно немудар, када мени немудром приповеда о невидљивом и непојамном за све што дише под небом и сваку твар вишу од небеса". Јер ако оно што ће тада бити ни ангели не знају Божји, као што нису знали ни какав је требало да буде Његов Долазак на земљу, када је имао да сиђе и човек да постане, колико пре треба да не знају када ће и какав бити последњи Његов Долазак са славом, односно шта ће тада даровати светима Својим? И даје то истина, Павле је разјаснио када каза: Да се каже сада началствима и властима кроз Цркву многоразличита премудрост Божја (Еф 3, 10), а Господ о Своме Доласку рече да ће се и силе небеске покренути (Мт 24,29), односно да ће се препасти и задивити, када у трен сагледају све оно што до тада сигурно не видеше. Ако, дакле, силе небеске не знају, како се ти уопште усуђујеш да кажеш да свети једни друге не познају у Царству Божјем, када се нађу у сазрцавању Бога? А и ти који се томе опет и кажеш како "уистину морају да једни друге гледају и познају", откуда све то знаш ?

10. О незнања, о безумља и помрачености! Зар не дрхтите од ужаса, не бојите ли се? Па због својих речи (Мт 12, 37) и једни и други бићете осуђени од праведнога и непоткупљивог Судије. Онима који говоре да свети нити гледају нити познају једни друге, него само Њега гледају, свим чувствима свецело сједињени са Целим Њим, Он ће овако прозборити и рећи: "Познасте ли ме, људи? Видесте ли Моју светлост? Примисте ли Ме у себе? Познасте ли дејства Духа Мога Светога опитом или не " ? Верујем да се ти неће усудити да кажу: "Да, Владико ". Јер, кажу ли то, Он ће им одвратити: " Па како онда, ако сте то искушали, кажете да они који ће Мене у себи имати неће знати једни друге? Ја сам Бог нелажни, Бог истинити, Бог Свети Који у светима обитава. А како обитавам у њима? Као што рекох да Ја сам у Оцу и Отац у Мени, тако су и свети у Мени и Ја у њима. И као што је Отац у Мени и Ја опет у Оцу Своме (Јн 17, 21), тако ћу Ја обитавати у свима светим и сви свети обитаваће у Мени ". Таквима ће и ово рећи: " Ако сам Ја, дакле, у светима Својим и свети Моји у Мени, Ја сам у Оцу Своме и Отац Мој у Мени и као што Мене познаје Отац и Ја познајем Оца, савршено је јасно да и свети познају Мене и Ја свете, а тако и свети треба једни друге да познају и препознају". А да би се то додатно разјаснило, тако да и неосетљивима буде разумљиво, корисно је да додам и поновим: Христос ће обитавати у свим светим.

11. Када се, дакле, отворе књиге свачије савести, у срцима и савестима грешника наћи ће се, ако ништа друго, умишљеност, или празнославље, јерес, суревњивост, завист или шта слично. А ако не то, онда немар, лењост и то да заповести Божје не творе свом снагом, за чим следи и недостатак љубави према Њему. Зато помрачиће се очи њихове да не виде (Рим 11,20; Пс 68, 24), те ће се постидети и чути: Будући да не учинисте једну од најмањих Мојих заповести, него је презресте, Мени не учинисте (Мт 25, 45; 5, 19). Идите од Мене у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и ангелима његовим (Мт 25,41). Када се отворе књиге савести светих, пази! Просијаће сада сакривени (в. Кол 3, 3) у њима Христос Бог, као што је просијао пре векова из Оца и свети ће се уподобити Вишњем (в. Ис 14,14). Како се то види? Чуј Самога Спаситеља где то каже: Тада ће засијати праведници као сунце (Мт 13, 14). А кога друго назива временом или сунцем, ако не свакако Онога за Којега рекосмо да Се једини зове Сунцем Правде (Мал 3, 20) и Који једини у праведницима зари и сија? То и напрсник и љубљени Христов ученик тумачи када каже: Браћо, сада смо чеда Божја, али још се не објави шта ћемо бити (1 Јн 3,2). А Павле: Сада познајем делимично, а тада ћу познати, као што и бих познат (1 Кор 13,12).

12. Ако су, дакле, свети подобни Богу и Бога ће познати онолико колико је Он њих познао и као што познаје Отац Сина и Син Оца тако свети треба једни друге и да гледају и да познају, при чему онда треба да познају једни друге и они који се никада телесно у овоме свету нису видели, како не црвените док говорите и запиткујете и поучавате о ономе што не знате, као да сте се већ обогатили знањем које је изнад нас и као да сте свише постављени учитељи? Јер као што никада неће моћи Отац да не зна Сина или Син Оца, тако ни свети, поставши усвојењем богови тиме што у себи имају Бога где пребива, никада неће моћи да не знају једни друге, него ће гледати и сопствену и једни других славу, као Син Очеву и Отац Синовљеву. А шта ће представљати и каква ће бити слава светих? Каква припада Сину Божјем. И то је Он Самим Собом сасвим јасно показао. Јер каже: И Ја славу коју си Ми дао дадох њима, да једно буду, као Ми што смо једно (Јн 17,22). Видиш ли како пре векова од Бога и Оца Сину дату славу Сам Син дарује светима и како су сви једно?

13. Они који, дакле, кажу да свети нити виде, нити знају једни друге, мада пребивају у сазрцању Бога, заиста у тами ходе и не достигоше заједницу или лицезрење и познање Бога, па заклињу се док говоре о ономе што нити знају, нити су икада видели. Они кажу да ће се свети тада налазити у иступљењу (), као и сада, и да ће заборавити и себе саме и оне који су са њима, како сматрам мислећи на, или боље речено лоше разумевајући, оно што лежи у Божанственим Писмима, да је од века светима својствена иста промена и усхићење и сада и у будућности. Јер када чују да је тамо неки свети, достигавши сазрцање и обузетога ума, провео толике и толике дане и ноћи а да се није сетио савршено ничега земаљског, него је уз све друго и само сопствено тело заборавио и сав свом душом и свим чувствима остајао приљубљен тамошњем, мисле да ће нешто такво бити и онда, у Царству Небеском, савршено не знајући божанствене тајне Духа и помраченима невидљиве и недокучиве и непознате тајне невидљивога Бога и то да ова обузетост ума није својствена савршенима, него неопитним. Јер као што онај који је од рођења у мрклој тамници и себи осветљава тек слабашним свећњаком, једва тек понешто види, а не зна да напољу постоји сунчева светлост и савршено му је непознато оно што је ван тамнице, при чему мислим на овај видљиви свет и неизглаголива дела и твари Божје, тако и онај који је још у тамници чувстава овога света, озари ли се ма и најнезнатнијим знањем, о тајнама вере наше стиче тек површан и нејасан појам, ништа не знајући о вечним добрима Божјим и ономе шта ће свети наследити.

14. И као што онога који много година седи у оној тамници лишен светла, догоди ли се да се на таваници тамнице начини отвор и да он изненада угледа, а колико му отвор дозвољава. чисто небеско светло које никада није видео и нити му је и дошло на ум да таква преблистава светлост уопште постоји, сместа обузимају страва и иступљење, те дуго поглед не спушта, задивљен призором који му се у мах приказао  тако и онај који се изненада обрео у сазрцању умствене светлости а који се, јасно, разрешио од уза страсти и осећања, онима који не виде добро изгледа као да је у страви и иступљењу, јер је усредоточио на себе самога сав ум, дивећи се виђењу и сјају тога што му се указало. И као што му опет када често и свакодневно подиже поглед ка оном отвору, који се управо раширио и све више осветљава тамнички мрак, и када довољно времена проведе у светлости, чињеница да је стално гледа поступно умањује велико запрепашћење (као што и са нама бива када је реч о сунцу, јер када га стално гледамо, не обазиремо се на њега; јер да га нигде нисмо видели, па нам се изненада укаже, вриснули бисмо од изненађења)  тако и душа, напредујући постепено, навикнута на посматрање умствене светлости, више није поражена великим изненађењем, посвећена отуда да од овога стања и призора постоји и нешто савршеније и узвишеније.

15. А као што опет време које је провео у тамници и то што је тамо од рођења доводе до тога да онај човек увиди да се налази у најмрачнијем затвору и да, захваљујући том трачку светлости, схвати да ван њега постоје свакојаке дивоте, а шта се може ваљано да појми или замисли, али када буде избачен из тамнице, тада сагледа и сву светлост и све што је у њој заједно, замисли тако и онога који је управо умро за телесне потребе и сав постао туђ свету и трицама које чине све видљиво. Замисли опет да је цео овај свет заправо једна најмрачнија и бесветла тамница, а сунчеву светлост сматрај светлошћу светиљке, а да је изван њега неизговорива, неописива, неприступна, надумна и надсловесна и од сваке светлости виша триипостасна светлост, док је све у тој светлости за оне који се налазе у оној тамници невидљиво и непознато, неизустиво и неистраживо, премда неки и сматрају да уз помоћ Писама то схватају и сазрцавају, будући да већина не зна ни да постоји ишта више од тога.

16. Када, дакле, са сваком ревношћу, са свом вером и чежњом заиштемо не да видимо светлост која је ван ове тамнице, нити оно што се налази у тој светлости и у свету (јер нико од оних који то траже нити је удостојен то да види, нити ће се икада уопште и удостојити), него да на првом месту сачувамо заповести Божје, кајемо се, тугујемо, смиравамо се и чинимо остало што раније поменусмо, тада ће се и нама отворити нешто попут маленог отвора на овој видљивој таваници неба и указаће се његова вишња невештаствена и умствена светлост. А када њу угледа, цела душа долази у потпуно иступљење, сва је у ужасу док гледа ново чудо, чудо недокучиво и до тада невиђено, и у њему пребива као да је отргнута на небо, све се отимајући да буде тамо и да промишља ону недомисливост, па даје гледа дан и ноћ и да одатле свакога дана дознаје даје она невечерња, даје безгранична и неописива, те зато савршено и не жели да се врати у ту тамницу и да поново гледа оно што је у њој.

17. Нека ти, значи, буде јасно да тако изгледа тек почетак код оних који се уводе у благочашће и који су се тек спремили за подвиг врлине. А када човек не долазећи себи проведе време у оном сазрцању, а да то и не зна, отвара му се не знам да ли небо, не знам да ли око његовога срца, мада бих ја рекао да је пре у питању ово потоње, и од оне светлости у дом његове душе, те скиније, улази она чудесна и преблистава светлост, осветљујући га, разуме се, у мери у којој му то природа допушта. А када опет тако проведе време, он је постепено почне сматрати до те мере блиском, као да је одувек био са њом. И осијаван њом непрестано, он се, гледајући и умујући и посвећујући се, поучава чудима над чудима и тајнама над тајнама и сазрцању над сазрцањима. А ако то пожели да запише, неће му бити довољно ни хартије ни мастила, а недостаће, мислим, и времена да о њој све подробно исприповеда. Како би, уосталом, и могао да запише оно што се не може рећи, што је неизразиво и савршено неизглаголиво? Зато он тада као да пребива у светлости, или боље речено, са светлошћу и не налази се као у иступљењу, него и самога себе и што је у вези са њим и своје ближње види какви јесу и предсказује и унапред зна да ће, ако се на|)е изван те тамнице а посебно по васкрсењу, тада сагледати и колика је та несносна светлост и у њој ће му се добра која око не виде и ухо не чу и на срце човеково не узиђоше, која припреми Бог онима који Га љубе (1 Кор 2,9) открити јасније путем светлости која је сада у њему, а којом је и просветљен. Јер ми се тада нећемо лишити способности да познајемо или видимо, него, као што је беседа горе показала, сразмерно осијању и сазрцању светлости, и познање и сазрцање Бога, а и наше међусобно препознавање и познавање, биће веће и чистије у неизразивом радовању и весељу у векове векова. То су делатно у старини показали и пророци, а у ново време многи свети, тиме што су по именима позивали оне које никада нису видели и препознавали и оне које нису познавали.

18. Они који, дакле, кажу да свети нити познају нити гледају једни друге, нека се овим увере и не испитују непостижно, него нека радије, ако ме послушају, не престају да пазе на себе и да суде себи самима. А ви који не знате ништа од овога о чему је говорено и који нисте чувством, знањем и опитом достигли божанско просветљење и сазрцање, како вас не обузима страх да уопште пишете или говорите о таквим стварима? Јер ако за сваку залудну реч (Мт 12, 36) треба да дамо одговор, колико пре ћемо за ово бити испитивани и кажњени као празнослови? Није залудна реч, како би неко могао да схвати, само она некорисна, него и она коју изговоримо и пре него што извршимо то о чему говоримо и о њеном смислу стекнемо опитно знање. Јер када не презрем доњу славу и не згадим се над њом из душе, као над душегубном и оном која ме лишава горње славе, а другога учим о њој и упућујем га да је се клони, неће ли моја реч бити залудна и неделатна и празна и нећу ли бити осуђен као лажов? И, опет, када благодат Духа не примим у осећању и знању, и кроз њу нити постајем Богом поучен (Јн б, 45), нити примим свише реч премудрости и знања, а бестидно насрћем да испитујем богонадахнута Писма и самоме себи додељујем чин учитеља, користећи се, дакле, само лажним знањем за то, зар ће Бог то оставити неиспитано и неће ли од мене потражити одговор? Никако. А, ако желиш, по ономе што је доле и што је људско извуци наук и о горњем и божанском. Реци ми, који би се то човек, макар због мудрости и знања и познавања закона више од свих уживао дивљење, макар био украшен сваком праведношћу и благочашћем, усудио да са судијама заседне као судија, да се и сам назове судијом и да другима издаје законе? А ако то и учини, неће ли га цар лишити части и по строгости закона казнити? 0 бестидности! Нико није тако дрзак да презре земаљскога цара и да приграби и присвоји његову част или достојанство, а ти презиреш небескога као даје нико и усуђујеш се да без Његовога одобрења и жеље положиш руку на апостолска достојанства? И такав будући, још се надаш да ће ти Владика оставити то неиспитано? Тешко да ће то бити.

19. Него, Господе, даруј нам да Те познамо, да Те се достојно бојимо и да останемо у свештеним Твојим заповестима. Молим вас, зато, браћо, престаните са овим испитивањима и похитајте на покајање, сузе и смирење, а уз то и на испуњавање свих осталих заповеди, како бисте очистили своје душе од сваке мрље плоти и духа (2 Кор 7,1), е да бисте у откривењу, опиту и сазрцању и садашња и будућа добра окушали, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим Оцу и Светоме Духу /припадају/ слава, сила, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.
 

Превод са старогрчког:
Јелена Петровић