Синаксарско чтење на Велики четвртак

У свети  и Велики четвртак, божанствени Оци који све добро уредише, примопредајно од божанствених Апостола и свештених и божанствених Еванђеља, предадоше нам четворо да празнујемо: свето прање; тајну вечеру; јасно предање ових наших страшних тајни; натприродну (изванредну) молитву, и само оно издајство, јер се наиме јеврејска пасха [1] (јагње) петком имала жртвовати.

Пошто беше прикладно да (пред)изображењу последује и стварност, а у њему јасно и овој нашој пасхи – Христу, да се жртвује, предухитривши (јеврејску пасхалну вечеру) Господ наш Исус Христос, како божанствени Оци кажу, извршава је са ученицима у вече четвртка. Јер то се вече и сав петак (дању) код Јевреја као један дан рачуна; јер овако они броје, „ноћоданство“ то називајући. Изврши Он дакле ову (пасхалну вечеру) и тада – како неки рекоше, а од којих је један и божанствени Златоуст – са ученицима по Закону сврши. Прво усправно стојећи и опојасани, у обућу обувени, палицама се подупирући, и друго што Закон заповеда, да се не би помислило да је законопреступник.[2]  А ово све је припремио Зеведеј,[3] јер он беше онај „који носи крчаг воде“, како каже Велики Атанасије, ако други и другачије о томе говоре. А потом оно још савршеније показујући ученицима, и тајну ове наше Пасхе предаје у горњици, када већ наступи ноћ.

 Када, вели, би вечера, седе са Дванаесторицом за трпезу. Но гледај да ово не беше Пасха по Закону, јер беше вечера и седење за трпезом, и хлеб, и вода, а тамо је све печено на огњу и бесквасно. А пре но што поче да се једе (ово каже божанствени Златоуст), устаје од вечере и полаже доле хаљине, и воду у умиваоник улива, сам све самоизвршавајући, те уједно и Јуду постиђује, а уједно и другим ученицима напомиње да не траже старешинства. Тако и после прања поучава: Који хоће да буде први, нека буде од свих последњи, самог Себе поставивши за пример. А открива се да је пре свих Христос опрао Јуду, који је бестидно председавао, а на послетку и до Петра долази. А овај, будући горљивији од других, Учитељу то забрањује, па онда још наглије одустаје.

 Умивши им, дакле, ноге, и узвишеност преславну смерношћу показавши, опет узев хаљине и седавши за трпезу, поучава их да љубе један другог и да старешинство не траже. А док су јели и о издајству започиње. Док се ученици од ових речи узнемиравају, каже Исус Јовану насамо и тајно: Коме ја умочивши хлеб подам, тај је издајник мој. (Јер ако би Петар знао ову реч, убио би Јуду.) И опет: Који умочи са мном у зделу руку; а ово се обадвоје збило. Затим мало шта оставивши, узев хлеб, каже: Примите, једите; па слично томе чашу: Пијте из ње сви, још рекавши: Ово је крв моја Новога завета, ово чините у мој спомен. Но ово чинећи, и сам јеђаше и пијаше са њима. А види како хлебом назива тело своје, а не преснацем; нека се стиде дакле они који на жртву преснац приносе. А преко хлеба уђе у Јуду сатана, пошто га већ пре тога беше искушавао. Сада се свеконачно у њега усели.[4]  И изашавши, вели, нагодбу предложи првосвештеницима да им га изда за тридесет сребреника.

 А ученици после вечере изађоше на гору Маслинску, на једно поље звано Гетсимани. И после много другог, каже им Исус: Ви сви ћете се саблазнити о мене у ноћи овој. А Петар рече: Ако се и сви, ја се нећу одрећи Тебе. А беше касно, односно дубока ноћ. И Он рече: Пре него се огласи петао двапут, одрећи ћеш ме се трипут, што и би. Што бојазан неизмерна ухвати Петра, то Бог показиваше немоћ природе, и уједно зато што му васељену уручи, да би (Петар) од своје природе оно благопримерно разумео, те милостив био према онима који греше. Но трикратно Петрово одрицање изображаваше грех свих људи према Богу. Прво - заповест коју преступи Адам; друго – преступ писаног Закона; и треће – у вези самог оваплоћења Слова. Ово све опет напослетку Спаситељ исцели троструким покајањем, ради којег: Петре, љубиш ли ме?, трипут изрече. И после тога, човечански показујући како је страшна свима смрт, каже ученицима: Жалосна је душа моја до смрти. И прешавши колико камена добачај, помоли се трипут, рекавши: Оче мој, не може ли чаша ова проћи ме, да је не пијем? И опет: Оче, да ли је могуће да мимоиђе ме чаша ова, да је не пијем? Уједно, дакле, и као човек ово говори, а уједно и ђавола вешто прелази, да овај, мислећи и за Њега да је човек зато што се изгледа боји крсне смрти, не би пресекао тајну. И вративши се и нашавши ученике у сан утопљене, Петру се обраћа, овако говорећи: Зар ни један час не могосте пробдети са мном? Односно: Ти који кажеш да ћеш се и до смрти подвизавати, тако сневаш са другима.

И дошавши на другу страну потока Кедарског, где беше врт, отпочину тамо са ученицима својим. А имаше обичај често тамо да долази. Тако и Јуда знаше место: он неке од војника узевши, са народом који му је следио дође на Исуса, давши им знак пољупца. А за ово им рече зато што је (Христос) много пута био задржан, па непримећен из средине њихове пролазио. Тако и овде прво сам Христос њима прилази, говорећи: Кога тражите? А они Га још не препознаваху но не стога што им је ноћ у сметњу била, јер светиљке и свеће беху, вели, упаљене, и са страхом павши, одвојише се, и кад опет дођоше сам им одговараше. А Јуди, који учини нагодбу, Христос каже: Друже, на то си дошао, односно: На то што си дошао, Јудо, благовремено је. И опет каже: Као на разбојника ли изиђосте са ножевима и кољем да ме ухватите? А у ноћ дођоше да не би какав немир у народу био. Тада најгорљивији Петар, пошто од вечере беху на такво шта спремни, ударивши првосвештениковог слугу по имену Малхо, десно му ухо одсече. А Исус знаше да ће првосвештеници рећи: Није добро Закон слушао и учио. Христос је дакле ово забранио Петру, пошто није добро ономе који је послушник духовног мужа да мач употребљава, а Малхово ухо је исцелио.

И ухвативши дакле Исуса, свезана га доводе на двор првосвештеника Ане, који беше таст Кајафин, јер тамо беху окупљени сви који против Христа причаху, фарисеји и књижевници. Овде оно Петрово одрицање због слушкиње бива, и пошто ноћ уто прође, петао се огласи трећи пут, а он сетивши се заплака горко. И кад време већ до јутра дође, Христа од Ане до првосвештеника Кајафе доводе, где и пљување прими, и лажесведоци позвани бише. А кад се озари дан, Кајафа Га шаље Пилату. А они који Га доведоше, вели, не уђоше у претор да се не оскврну, но да могу јести пасху. Окупљају се, дакле, првосвештеници и архијереји, јер изгледа безаконито учинише и одложише Пасху, како каже божанствени Златоуст; јер те ноћи је требало да је једу, али ради Христовог убиства је одложише. А да им је тада било обавезно да је једу, то је показао Христос, који је прво ноћу (пасхалну) вечеру јео, а затим тајнонаучио савршеном; или (је појео) зато што је у образу Закона, како је речено, требало да буде и сама стварност; јер Јован каже: пре празника Пасхе (Јн 13:1). Ради свега овога што би у четвртак и ту ноћ, и ми празнујемо спомен страшних и неизречених оних дела и делања, са страхом то чинећи.
Неизреченом Твојом благоутробношћу, Христе Боже наш, помилуј нас.



1. Пасхом („прелазом“) се означава и сам празник изласка из Египта преко Црвеног мора, и јагње које се на тај дан жртвовало, као и цела вечера која је поред јагњета укључивала и преснаце (бесквасне хлебове), и још неке горке траве.

2. То потврђују и богослужбене песме: „Законско окончавши наређење, Он који плоче закона написа на Синају, поједе дакле пасху древну и сеновиту, а постаде Пасха тајна и животожртвена.“ (Повечерје Велике среде, песма 8, тропар 1).

3. Зеведеј је отац светих апостола Јакова и Јована Богослова.

4. Јуда је дакле, како каже и богослужење, примио свето причешће, па тек онда изашао. Сатана није ушао у Јуду преко Христовог тела, него обичног комада хлеба. „Руке си испружио, којима си Хлеб неискварења прихватио, да примиш сребренике, уста на целивање приносећи преварно, којима си Тело Христово и Крв примио. Но тешко теби, како рече Христос.“ (Пов.Вел.ср., пес.9, троп.7) „Примаше Тело које решава од греха несавесни, и Крв божанствену која се излива за свет; но не стиђаше се да пије Њу коју продаваше за новац, и о злоћи не негодова, и клицати не спозна: Господа певајте, дела, и преузносите Га у све векове.“ (Јутр.Вел.чет., пес.8.троп.3) „Небесни Хлеб у устима носећи, на Спаса издајство учини.“ (Веч.Вел.чет., стих. на Славу) „Пољупцем преварним Јуда тада уста отвараше Теби, којима Тело Твоје, Слове, недостојно квасише, кличући Теби: ‚Радуј се, Учитељу‘; пољубљивач и издајник, слуга и варалица.“ (Повеч.Вел.чет., Канон преп.Андреја Крит., пес.5. троп.4)