СТРАДАЊЕ ВИВИЈЕ ПЕРПЕТУЕ, ФЕЛИЦИТАТЕ И ДРУГИХ,
202. године

(Из књиге: Др Радомир Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2001)

После неколико дана бацише нас у тамницу. Ужаснух се, јер никада не видех такве помрчине. О страшна дана! Ужасна врућина, благодарећи многом свету; галама од војника; напослетку, мучаше ме и брига за моје дете тамо. Тада Терције и Помпоније, ваљани ђакони који нам служаху, израдише за новац да се пуштени напоље за неколико часова могасмо освежити на бољем месту. Изишавши из тамнице, сви беху докони: ја дојих дете које ми већ изнеможе без хране; забринута за њега, говорах с мајком, храбрих свога брата и сина препоручивах. Мучих се, јер видех да се они муче због мене. Много дана трпех такве бриге, али постигох да дете остане са мном у тамници. Оно се опоравило, а труд и брига око детета учинише да ми би лакше. Тамница ми одједном постаде дворац, тако да радије хтедох ту бити него ма где другде.

После неколико дана пронесе се глас да ћемо бити саслушани. Сав убијен тугом дође отац из града; уђе к мени да ме наговори на одрицање од вере, и рече: „Кћери, смилуј се на моје седе власи; смилуј се на оца, ако сам достојан да ме зовеш оцем; кад те овим рукама отхраних до таквог узраста; кад те љубљах више од све браће твоје, не чини ме руглом код људи. Погледај на браћу, погледај на мајку и на ујну; погледај на сина свога, који после смрти твоје неће моћи живети. Мани се ћуди, не терај нас све у пропаст, јер нико од нас неће смети смело говорити, ако ти се нешто деси".  Тако говораше као отац по својој љубави. Љубљаше ми руке, падаше ми пред ноге, и у сузама зваше ме госпођом, а не кћерком. Болела ме је судбина очева, да се из читаве породице једини он не радује моме страдању; ...жалостан оде од мене.

Другог дана, када доручковасмо, одведоше нас изненада на саслушање, и дођосмо у судницу. О томе се одмах пронесе глас по суседству, и искупи се много света. Ступисмо на подијум. Сви које испиташе, признадоше; дође ред на мене. Одмах дође отац с мојим синчићем, повуче ме са степеница и рече: моли за милост, смилуј се на дете! А прокуратор Иларијан, који тада имађаше право суђења на смрт и живот место умрлога проконзула Минуција Тиминијана, рече: поштеди седе власи оца свога, поштеди младост детињу; принеси жртву царевима за срећу. Ја одговорих: нећу учинити. На то ће Иларијан: јеси ли хришћанка? Одговорих: хришћанска сам. Будући да мој отац стајаше ту да ме одвуче, одгурнуше га на заповест Иларијана, шта више и шибама га бише. Заболи ме та несрећа очева, као да мене саму бише; тако ми јадној болно беше због његове старости. Иларијан тада свима нама изрече пресуду и осуди на дивље звери. С радошћу сиђосмо у тамницу. А будући да ме дете беше навикло да га сама дојим и да буде код мене у тамници, послах одмах ђакона Помпонија оцу и молих за дете; али отац не хтеде дати. А по Божијој вољи ни оно не хтеде више сисати, па ни ја не осетих бола у грудима, да не бих била мучена и бригом за дете и болом у дојкама.

Неколико дана после тога наредник Пудент, надзорник тамнице, који нас поче ценити у уверењу да је велика сила у нама, многе пушташе к нама да се и ми и они узајамно храбримо. А кад дође дан свечаних игара, дође ми отац, убијен од туге; поче кидати браду и бацати на земљу, лицем се ваљати по поду, проклињати своје године и говорити такве речи које су морале дирнути свакога човека. Жао ми беше несрећна старца.

Свану дан њихове победе, и изиђоше из тамнице у амфитеатар, као на небо, весели љупка лика. Перпетуа долазаше лагана хода као невеста Христова, као Богу посвећена; ведрим очима обараше све друге погледе. Исто тако долазаше Фелицитата, радосна што је срећно родила  Фелицитата три дана пред погубљењем беше родила у тамници девојчицу  да се бори са зверовима... Настаје мали инцидент. Када их доведоше до капије, хтедоше их приморати да обуку хаљине, и то мушкарци хаљине Сатурнинових свештеника, а женске одело служитељки Церериних. Али се они јуначки и до краја противише. Јер овако говораху: зато смо и дошли овамо својевољно, да нам се не одузме слобода наша: зато и жртвовасмо животе да не морамо тако што чинити; такав смо уговор с вама склопили.  Овде неправда признаде што је право: трибун допусти да се уведу просто онако како беху. Перпетуа певаше... Ревокат, Сатурнин и Сатир опомињаху народ који се слегао да гледа...

А кад затим дођоше на доглед Иларијану, покретним знацима почеше му говорити: ти нас, рекоше, а тебе ће Бог!  Народ озлојеђен тиме, захтеваше да их све по реду ишибају бичевима. Њима пак мило беше да претрпе нешто и од онога од чега је и Господ страдао... Пошто Сатурнина и Ревоката у почетку игара дочепа леопард, растрза их иза ограде још медвед...

А за женске беше ђаво спремио врло дивљу краву, која против обичаја беше у приправности... Прво убацише Перпетуу која паде поребарке; она седе и зави хаљину, која беше подерана, око бутине, више мислећи на стид него на бол. Тада узе иглу и зави распуштену косу; јер беше непристојно да мученица страда с распуштеном косом, да се не би учинило као да је у жалости у том свом слављу. Тако устаде, па када виде Фелицитату где лежи на земљи, приступи јој, пружи руку и подиже је. Обе стајаху заједно, и пошто свирепост народа беше побеђена, одведоше их натраг на Санавиварску капију. Ту дочека Перпетуу неки Рустик, тада још катихумен (оглашени), који беше прионуо уз њу. Као да се из сна пробуди,  тако беше у духу и у заносу  поче се освртати и рече на велико чуђење свију: када ћемо бити бачене пред ону, не знам какву краву? А кад чу да се то већ догодило, не могаше веровати док не виде на телу и оделу своме трагове од страдања. Тада дозва брата и оног катихумена и ослови их речима: „Стојте у вери, љубите једни друге, и немојте се саблазнити од наших страдања!"