СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

БЕСЕДА НА (СПОМЕН) МУЧЕНИКА ВАРЛААМА

1. У древна времена смрти светитеља је указивана част јецајима и сузама. Јосиф је горко плакао за умрлим Јаковом (уп. Пост.50,1). И Јудејци су много оплакивали и Мојсијеву смрт (Пон. 34,8). И Самуила су почаствовали многим сузама (1.Цар.25,1). Сада, међутим, ми ликујемо приликом кончине преподобних. Јер, природа жалости се изменила након Крста Господњег. Смрт светих више не пратимо плачем, већ се око њихових гробова радујемо божанственом радошћу. Наиме, смрт је за праведнике сан или, боље речено, прелазак у бољи живот. Због тога мученици ликују када их кољу. Чежња за најблаженијим животом умртвљује бол заклања. Мученик не гледа на опасности, него на венце. Он се не боји рана, него броји награде. Он не види џелате који бичују овде, него замишља анђеле који поздрављају одозго. Он нема у виду краткотрајну опасност, него вечну награду. Код нас мученици већ задобијају залог [славе], будући да их са свих страна поздрављамо божанственим похвалама и будући да око својих гробова хватају у мреже мноштво народа.

2. Речено је данас извршио храбри Варлаам. Одјекнула је ратна труба мученика и, као што видите, сабрала оруженосце побожности. Проглашен је предлежећи подвижник Христов Варлаам, који је наткрилио позорницу Цркве. Владика верујућих је рекао". Који верује у мене ако и умре, живеће (Јн.11,25). Одважни Варлаам је умро, али сазива величанствен сабор. Прогутао га је гроб, а он позива на гозбу. Сада је време да ускликнемо: Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века (1.Кор.1,20). Данас је наш непобедиви учитељ у благочашћу један ратар. Њега је тиранин вукао као лак плен да би у њему, након мучења, препознао непобедивог војника. Он му се смејао због његовог замуцкивања, али се потом престрашио због његове равноанђелске одважности. Његово понашање није огрубело заједно са оруђем језика, нити су његове мисли показивале недостатке који су били својствени његовим слоговима. Напротив, он беше други Павле, заједно са њим изговарајући: Ако сам и невешт у речи, али нисам у знању (2.Кор.11,6). Џелати који су га бичевали почињали су да отичу, док је мученик узрастао [у сили]. Руке оних који су га гребали су слабиле, али помисао изгребаног није поклекнула. Бичеви су кидали сплетове нерава, али је снага вере постајала све чвршћа. Измучени бокови су били изједени, али је цветало мудрољубље размишљања. Већи део тела је већ био обамро, али је он био крепак као да је подвиг тек започео. Када раченије [тј. љубав] према благочашћу обузме душу сви видови борбе јој постају смешни. Они који је муче због Жељеног пре јој причињавају сладост неголи ране. Сведок мије чежња апостола, која им је својевремено јудејске бичеве учинила угодним. Јер, речено је: Отидоше из Синедриона радујући се, јер се удостојише да поднесу срамоту за Име Његово (Дап. 5,41). Такав је био и војник кога сада опевамо. Он је мучења сматрао радошћу. Кад су га бичевали, он мишљаше да га ударају наром. Злодела нечастивих он је одбијао као стреле, а гнев судија је сматрао за сенку дима. Он се смејао свирепим редовима копљеносаца, играјући посред опасности као да се спрема за венце. Он се радовао ударцима као почастима, а најсвирепијим мучењима се веселио као најблиставијим наградама. Презирући огољене мачеве, он је руке џелата прихватао као мекше од воска. Дрво мучења он је грлио као спасење и наслађивао се тамничким затворништвом као пољаном. Измишљањем нових мучења он се наслађивао као разноликим цветовима. Његова десна рука беше јача од огња. Њега су његови прогонитељи употребили као крајње средство. Запаливши огањ на жртвенику да би принели жртве демонима, они су привели мученика. Потом су му заповедили да над жртвеником испружи раширену десну руку, желећи да је употребе уместо бакарне кадионице. Најзад су на њу лукаво положили запаљени тамјан, надајући се да ће рука, надвладана силом огња, убрзо морати да га спусти на жртвеник. 0, подле ли измишљотине безбожника. Они су говорили: „Хиљаде рана нису поколебале његов став. Међутим, бар ћемо пламеном поколебати руку победољубивог борца. Најразличитијим средствима нисмо потресли његову душу, али ћемо бар потрести његову десницу, изложивши је огњу". Несретницима, међутим, није користила наведена нада. Јер, иако је изједана пламеном, рука је и даље, слично пепелу, задржавала на себи жар. Она није, слично бегунцу, окренула леђа непријатељском пламену, него се одважно и непоколебиво борила с њим, дајући мученику прилику да искаже речи пророка: Благословен Господ Бог мој, који научава руке моје за борбу, прсте моје за рат (Пс.143,1). Ватра је обузела руку али је ипак била побеђена. Заподенута је борба између пламена и мученикове десне руке. И рука је извојевала необичну, нову победу у надметању. Рука је и даље била раширена за борбу премда је пламен већ пролазио кроз њу. 0 руко, која савлађујеш пламен. 0 руко, која ниси научила да се повлачиш пред огњем. 0 ватро, која си научена да трпиш пораз од руке. И гвожђе се повлачи када га испитују огњем, будући да постаје лакше. И бакар огњу препушта надмоћ. Огњем се побеђује чак и чврстина камена. Међутим, свепобеђујућа сила огња није поколебала прострту руку мученика.

3. Стога је мученик са правом могао да ускликне Владици: Узео си десну руку моју, и у савету твоме повео си ме, и са славом си ме примио (Пс.72,23-24). Како да те назовем, храбри војниче Христов? Да ли да те назовем статуом? Међутим, много бих умањио твоју издржљивост. Када је обухвати, огањ и статуу омекшава. Међутим, твоју десну руку није могао чак ни да покрене. Да ли да те назовем гвожђем? Међутим, сматрам да је и наведено поређење ниже од твоје одважности. Једино си ти убедио своју руку да не буде надвладана пламеном. Једино си ти своју десницу учинио жртвеником. Једино си ти десницом у пламену ударио лице демона и руком, претвореном у угаљ, поразио његову главу. И сада ти десницом претвореном у пепео газиш и ослепљујеш његове пукове. Међутим, због чега ја детињим тепањем понижавам изврснога? Препустимо величанственијим језицима да га опевају. Позовимо ради њега многогласне трубе учитеља. Устаните сјајни живописци подвижничких достигнућа. Својим умећем допуните непотпуно изображење војсковође. Бојама ваше мудрости осветлите овенчаног кога сам ја само нејасно представио. Нека ме победи ваше изображавање изврсних [дела] мученика. Радо ћу поднети пораз од ваше надмоћности. Хтео бих да видим да тачно описујете борбу руке с пламеном. Хтео бих да на вашој слици видим детаљно изображеног борца. Нека плачу демони, које и сада међу нама побеђује изврсност мученика. Нека они опет виде сажежену и победничку руку. Нека на слици буде изображен и Подвигоположник борби, Христос, коме нека је слава у векове векова. Амин.