Орос вере | Канонони | Истријски увод |
Канони Седмог васељенског сабора

Седми Васељенски Сабор1. Они који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби које и ми радосно примамо и са богоречитим Давидом хвалимо Господа Бога говорећи: „На путу откривења (сведочанстава) Твојих радујем се, као за велико богатство" (Пс 119:14), и: „Јавио си правду у откривењима Твојим до века, ... уразуми ме и живећу" (Пс 119:138,144). И ако нам пророчански глас заповеда да до века чувамо сведочанства (откривења) Божија, и да живимо по њима, јасно је да она остају непомичнаипостојанајерибоговидацМојсеј овако говори: „Овима не додајите, и од њих не одузимајте" (Понз 12:32). И божанствени апостол Петар хвалећи се њима вапије: „У што желе анђели да завире" (1 Петр 1:12). И Павле објављује: „Али ако вам ми или анђео с неба проповеда Еванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде" (Гал 1:8). Пошто нам је ово верно посведочено радујемо се због тога, слично као кад неко нађе велико благо. Са сладошћу примамо божанска правила и свецело и непоколебиво држимо одредбе ових правила изложених од свехвалних апостола, светих труба Духа, и од светих шест Васељенских сабора и од оних који су се саборно окупљали ради издавања таквих заповести, и од Светих Отаца наших. Јер су сви они од једног и истог Духа били просвећени и што је корисно узаконили су. И кога они предају анатеми и ми анатемишемо, а кога свргавају те и ми свргавамо, и кога одлучењу те и ми одлучујемо, а кога потчињавају епитимији те и ми такође потчињавамо. Јер онај који је узишао до трећег неба, и чуо неисказане речи, божански апостол Павле јасно вапије: „Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате" (Јев 13:5).

2. Пошто ми у псалмопјенију обећавамо Богу: „Заповестима Твојим поучићу се и нећу заборавити Твојих речи" (Пс 119:16), ово је и свима хришћанима спасоносно да сачувају, а посебно за оне који примају свештеничко достојанство. Због тога одређујемо: да сваки који има бити узведен на епископски степен, мора засигурно познавати Псалтир, да тако и сав свој клир уразумљује да се из њега поучава. Такође је потребно да га митрополит марљиво испитује да ли има усрдност размишљања, а не да узгредно (површно) чита свештена правила, и свето Еванђеље, и књигу божанског апостола, и сво божанско Писмо, и да поступа по заповестима Божјим, и учи свој народ. Јер природа (суштина) наше јерархије (свештеноначалства) чине Богом предане речи, то јест истинско знање божанских књига, као штоје казао велики Дионисије. А ако се ко колеба и није усрдан да ће тако чинити и учити, да се не рукополаже. Јер је преко пророка Бог рекао: „Тиси одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да Ми не вршиш свештеничку службу (не свештеникујеш) (Осија 4:6).

3. Сваки избор за епископа, или презвитера, или ђакона, учињен мирским (државним) властима нека остане неважећи (ништаван) по правилу (канону) које говори: ако који епископ употреби световну власт и преко ње добије власт у Цркви, нека буде свргнут, и одлучен, као и сви који опште с њим. Јер који се имају у епископство узвести дужни су бити изабрани од епископа, као што одређују Свети Оци у Никеји у правили (канону) које говори: најприличније је да епископа поставе сви епископи те области. Ако је то отежано или због хитне потребе, или даљине пута, нека се окупе најмање тројица заједно на једно место, а одсутни узму учешћа у избору и изјаве сагласност преко писама, и тада нека се учини рукоположење. А власт (одлука) о томе нека буде дата у свакој области митрополиту.

4. Проповедник Истине, божански апостол Павле, поставља као неко правило ефеским презвитерима, и чак свему свештеничком збору (сословију), и са дерзновенијем је овако рекао: „Сребра или злата, или одела ни од кога не зажелех. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати, да је блаженије давати него примати" (Дап 20:33, 35). Због тога и ми учећи од њега, одређујемо да епископ и не помисли да из гадне похлепе, изговарајући се разлогом грехова, истражује злато, или сребро, или друго шта од потчињених му епископа, или клирика, или монаха. Јер апостол говори: „Неправедници неће наследити царства Божијега" (1 Кор 6:9), и још: „Деца нису дужна родитељима тећи имања него родитељи деци" (2 Кор 12:14). Због тога, ако се нађе ко да ради изнуђивања злата, или чега другог, или по некој страсти да забрањује служење, и одлучује неког од својих клирика, или затвара часни храм да не буде у њему службе Божије. Устремљујући своје безосећајно безумље и будући безосећајан (непажљив), подвргнуће се сопственом страдању, „и болест ће се његова обратити на његову главу" (Пс 7:17), као преступника Божије заповести и апостолских установа. Јер врховни апостол Петар благовести: „Пасите стадо Божије које је у вас, надгледајући га, не принудно него добровољно, и по Богу, нити неправедним добитком, већ од срца, нити као да господарите клиром, већ будите углед (узори) стаду. А када се јави Архипастир (Пастироначелник), примићете венац славе који не вене" (1 Петр 5:24).

5. Смртни је грех када неки грешећи остају у непокајању (непоправљању). Од овога је горе када уназађују (убијају) побожност и истину, и више воле Мамону него послушност пред Богом, не држећи се Његових заповести и правила. Са таквима није Господ Бог, док се не смире (не понизе) и не опораве од своје несреће (греха). Њима је још више потребно да приступе Богу и да скрушеним срцем моле отпуштење и опроштај греха, а не да се узносе безаконим даровима (поклонима): „Бог је близу оних који су скрушени срцем" (Пс 34:18). Зато, ако се који хвале да су давањем злата постављени у цркви, и на овај зли обичај, који отуђује од Бога и од сваког свештенства, полажу наду, и од тога бестидним лицем и отвореним устима и речима укора бесчасте оне који су због врлинског живота Духом Светим изабрани, и који су без давања злата постављени. Оне који поступају на такав начин, најпре низвести на последњи степен њиховог чина. А ако у томе буду остајали, исправљати их епитимијом. Ако се ко покаже да ово чини приликом рукоположења, нека се поступи по апостолском правилу (канону) које каже: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека буде збачен и он, и онај ко га је рукоположио, и да се сасвим одсече од општења (заједнице), као Симон гатар од мене Петра (Правило 29), Такође и по другом правилу преподобних Отаца у Халкидону које каже: „Ако који епископ за новац учини рукоположење, и благодат која се не продаје (непродајућу), претвори у продају, и за новац рукоположи епископа, или презвитера, или ђакона, или кога од оних који су прибројани у клир; или постави за иконома, или екдика (судију извршиоца), или парамонарар (    ), или уопште у било какву црквену дужност, ради гнусног добитка. Који се на ово дрзнуо, пошто се осуди, нека његов чин ( свештенички) буде у опасности, а који је рукоположен нека се не користи купљеним рукоположењем, или постављењем, већ да буде туђ) (стран) достојанству или дужности коју је добио за новац. А ако се ко покаже да је посредовао у примању плате толико гнусне и безаконе, и овај, ако је клирик, нека буде збачен са свог степена, ако је световњак или монах, нека буде одлучен.

6. Постоји правило (канон) које каже: Два пута у години у свакој области треба да буду канонска испитивања (истраживања) кроз сабрања епископа. Али због неприлика и препрека које су имали због путовања нису се окупљали, и зато су преподобни Оци Шестог сабора одредили да на сваки начин и без изговора буде једном годишње (сабор) и да се порушено исправља. Зато и ми ово правило обнављамо, и ако се нађе неки управитељ ( световни) да ово забрањује, нека он буде одлучен. А ако неко од митрополита занемарује да ово испуни без нужде и присиле и каквог оправданог узрока, нека подлеже епитимији по правилима (канонима). Када се састане ( буде) сабор канонских и еванђелских ствари (предмета), тада су дужни сабрани епископи да се старају и брину о чувању божанских и животворних заповести Божијих. Јер, „ко их сачува, има велику награду" (Пс 19:11), „јер је заповест светиљка (лампа), закон је светлост, а искушавање и поука, пут живота" (Приче 6:23). „Заповест Господња је надалеко видљива, просветљује очи" (Пс 19:8). Да не буде дозвољено митрополиту да тражи од онога што донесе са собом епископ, или животињу, или друго шта. Ако се буде доказало даје то учињено, да узврати четвороструко.

7. Божанствени апостол Павле је казао: „Греси неких људи су очевидни (јавни) а неких иду за њима" (1 Тим 5:24). Ранијим гресима последују и други греси. За нечастивом јересју клеветника Хришћанства последовале су и друге безбожности. Јер као што су представе (гледање) часних икона уклонили из Цркве, тако су изоставили и неке друге обичаје које треба обновити писаном и неписаном правилу. Због тога, они часни храмови који су освећени без светих моштију Мученика, одређујемо да у њима буде обављено постављање моштију са уобичајеном молитвом. А ко освети храм без светих моштију, нека буде свргнут као преступник црквеног предања.

8. Пошто неки из Јеврејске вере застрањујући намислише да исмејавају Христа Бога нашег, претварајући се да су хришћани, а у тајности га се одричу, и скривено суботствују (празнују суботу) и чине све остало јудејско, ми одређујемо да ове, ни у општење (заједницу), ни на молитву, нити пак у цркву примати, већ нека јавно (отворено) буду Јевреји у њиховој вери; нити им децу крштавати, и робове да не купују или поседују. А ако ко од њих са искреном вером се обрати, и исповеди (призна) од свег срца одбацујући њихове обичаје и дела, да би кроз то и друге изобличио и исправио, таквога треба примити и крстити, и његову децу, и утврђивати их у одбацивању јеврејских учења. А ако не буду такви, нипошто их не примати.

9. Све детињасте игре и безумне светковине и лажне списе настале против часних икона, треба предавати Епископији константинопољској (цариградској) да би били стављени са осталимјеретичким књигама. Ако се нађе неко да их скрива: епископ, или презвитер, или ђакон, нека се свргне, а световњак или монах, нека се одлучи.

10. Пошто су неки клирици заобилазећи канонске одредбе, оставили своје место ( парохију) и пребегли у друго место ( парохију), а највише у овај богомспасавани и царски град, и настањују се код световних чиновника вршећи богослужења у њиховим богомољама (домаћим храмовима). Такве, без воље свог и Константинопољског (цариградског) епископа, није дозвољено примати у било какву кућу или цркву. Ко ово учини остајући у томе, нека буде свргнут. Они пак који ово чине са сагласношћу више речених свештеника, они не треба да преузимају на себе световне и светске (грађанске) бриге (послове), као што је божанским правилима (канонима) ово забрањено чинити. Ко се пак затекне (открије) да обавља код речених велможа (великаша) неки посао, нека, или престане, или да се свргне. Боље је да иде и да им поучава децу и укућане (домаће), читајући им Божанска Писма, јер је за то и примио свештенство.

11. Будући да смо обавезни чувати сва божанска правила (каноне), дужни смо такође сачувати на сваки начин и оно (правило), да у свакој цркви има бити иконом. И ако сваки митрополит поставља иконома у својој цркви, то је добро; а ако не, имаће (право) да Константинопољски (Цариградски) епископ својом влашћу постави иконома у тој цркви. То важи и за митрополите, ако потчињени им епископи не усхтедну да поставе икономе у својим црквама. Исто ово нека се чува и у манастирима.

12. Ако се нађе који епископ или игуман да од онога што је епископијско или манастирско, предаје у руке световне власти, или даје другом лицу, нека буде ништавно такво давање, по правилу (канону) светих Апостола које каже: Епископ нека има старање (бригу) за све црквене ствари, и њима да располаже, као да га Бог гледа (надзирава). Међутим, није му дозвољено да себи присваја нешто од тога, или да дарује своје сроднике оним што је Божије. ако су ( сродници) сиромаси, нека их помаже као сиромахе, али под овим изговором да не распродаје што је црквено (Апостолско правило 38). Ако се пак изговарају да имање причињава губитак (штету) и да не доноси никакву корист, и у овом случају не предавати имовину месним властима, већ клирицима или земљорадницима. А ако пак употребе злу превару (лукавство), и властелин откупи имање од клирика или земљорадника, нека таква продаја буде ништавна, и да буде повраћено епископији или манастиру. А епископ или игуман који је тако учинио, нека буде изгнан (протеран), епископ из епископије игуман из манастира, као они који на зло расипају оно што нису сакупили (стекли).

13. Пошто се, због наших грехова, догодила невоља у црквама, неки свети храмови, епископије и манастири, од неких људи су разграбљени и претворени у обична свратишта (пребивалишта). Ако они који су њима загосподарили (овладали) усхтедну да их врате, то је добро. Ако пак неће, они који су од њих из свештеног реда, заповедамо да се свргну, а монаси или световњаци да се одлуче као осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и предају тамо где црв не умире, и огањ се не гаси (Мк 9:44). Они се противе гласу Господњем који каже: "Не правите од дома Оца мога, дом трговине" (Јн 2:16).

14. Јасно је свима да у свештенству мора владати поредак (ред), и да се са тачношћу чува свештено рукоположење, јер је то Богу мило. И пошто видимо да су неки без рукоположења у детињству примили постриг клирика, али још нису добили од епископа рукоположење, и на сабрању (скупу) са амвона читају, и ово чине неправилно (неканонски). Зато ми одређујемо да ово од сада не буде. Ово нека се сачува и од монаха. Рукоположење за читача дозвољено је да чини сваки игуман у свом, и само у свом манастиру, ако је сам игуман добио рукоположење од епископа у игуманско началство, и а које без сумње и сам презвитер. Такође и хорепископи, по старом обичају, са пуномоћјем епископа, могу да постављају читаче.

15. Од сада да се клирик не поставља у две цркве, јер је то својствено трговини и гадној похлепи, и страно је црквеном обичају. Ми смо слушали од самог гласа Господњег, да, „нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити;
или ће се једнога држати, а другога презирати" (Мт 6:24). „Свако", по апостолској речи", нека остане у ономе звању у коме је призван" (1 Кор 7:20), и нека се пребива у једној цркви. Јер све што бива у црквеним пословима из гнусне користи, противно ј е Богу. За потребе овог живота различита су настојања (начини), и њима, ако ко жели нека прибавља шта је потребно за тело. Јер је апостол рекао: „Потребама мојим и оних који су са мном били, послужише ове мој е руке" (Дап 20:34). И ово да се чува у овом богомчуваном граду, а у осталим местима, због недостатка људи, допустити изузетак.

16. Свака немарност и украшавање тела страни су свештеничком реду (сталежу). Због тога епископи или клирици који се украшавају светлим и сјајним оделима, треба да се поправљају. Ако у томе остану, предати их епитимији; такође и оне који се мажу мирисима. Пошто је „корен горчине високо порастао" (Јевр 12:15), јерес хулитеља хришћана постала је скрнављење за католичанску цркву, а они који су је прихватили, не само што се гнушају изображених (насликаних) ликова (икона), већ су и сваку побожност одбацили, мрзећи оне који часно и побожно живе. На њима се испунило написано: „Побожност је мрзост за грешника" (Сирах 1:15). Зато, ако се нађу неки који исмејавају оне који носе просто и скромно одело, нека се исправљају епитимијом. Јер се од древних времена сваки свештени муж задовољавао нераскошним и скромним оделом, јер „све што није на потребу, већ се употребљава за накит (украс), подлеже приговору сујете", као што каже Василије Велики. Али и разнобојне хаљине од свилене тканине нису носили, и на крајеве одеће нису стављали разнобојне додатке (прекриваче), јер су чули од богогласног језика: „Ето који меке хаљине носе по царским су дворовима" (Мт 11:8).

17. Неки монаси који су напустили своје манастире и одбијајући послушност а желећи да управљају (началствују), предузимају да граде молитвене домове, а не могу да их заврше. Ко се усуди да ово чини, нека му забрани месни епископ. А ако има за довршење, нека своју намеру доведе до краја. Ово нека буде сачувано и за световњаке (мирјане) и за клирике.

18. Божански апостол каже: „Не будите на спотицање ни оним а који су изван" (1 Кор 10:32). Стално пребивање ( боравак) жена у епископијама или у манастирима, повод је за сваку сумњу. Због овога, ко се затекне да има ропкињу (слушкињу) или слободну у епископији или у манастиру ради обављања неке службе, нека подлеже епитимији. Ко је упоран, да буде свргнут. Ако се догоди да се жене налазе у предграђима, а епископ или игуман хоће да тамо путују, то у присуству епископа или игумана жена нека не обавља никакав посао за то време, већ да буде на другом месту, док епископ не учини одлазак, а овоје ради сваке сигурности (непорочности).

19. Порок среброљубља је толико поделио управитеље цркава, да неки од оних који се називају побожни мужеви и жене, заборавили су заповест Господњу, заблудели су и за злато чине примања оних који ступају у свештени чин или монашки живот. И бива, као што говори Василије Велики, „чега је почетак лажан, све остало је презрено", пошто се не може служити Богу и Мамону (Мт 6:24). Због тога, ако се ко затекне да ово чини, ако је епископ, или игуман, или ко од свештених, или да престане, или да се свргне, према другом правилу (канону) светог Халкидонског сабора. Ако је игуманија, да се истера из манастира, и да се преда у други манастир на послушање. Исто тако и игуман, који нема презвитерско рукоположење. О ономе што родитељи дају деци под видом поклона (мираза), и о сопственим стварима које приносе и изјављују да их приносе као да Богу посвећују, ми одређујемо, нека то остане манастиру по њиховом обећању, било да (дотични) остану у манастиру, било да изађу из њега, наравно, ако не буде кривица до настојатеља.

20. Одређујемо да од сада не буде двојних (двогубих) манастира, зато што је то за многе саблазан и подозрење. А ако се неки одлуче са сродницима да се одрекну ( света) и последују монашком животу, то мужеви треба да одлазе у мушки манастир, а жене да улазе у женски манастир јер је ово Богу угодно. Досадашњи двојни (двогуби) (манастири) да буду управљани по правилу Оца нашег Василија и по његовој уредби која овако учи: Да не проводе живот (не бораве) у једном истом манастиру монаси и монахиње, зато што заједничко живљење посредује прељубу. Нека монах нема слободу са монахињом, или монахиња са монахом да разговара на само. Да монах не спава у женском манастиру, и да монахиња не једе заједно ( са монахом) на само. А када се потребно за живот доноси од стране мушкараца, изван врата женског манастира да их прими игуманија са којом старом монахињом. Ако се догоди да монах жели да види неку рођаку ( монахињу), нека у присуству игуманије с њом говори са мало речи и кратко, и нека за час се удаљи од ње.

21. Није дозвољено да монах или монахиња оставља свој манастир, и одлази у други. Ако се ово догоди, неопходно је указати му гостопримство, међутим није слободно примати га без знања његовог игумана.

22. Све треба посветити Богу, и не робовати својим жељама, и то је велико дело. „Ако, дакле, једете, ако ли пијете", каже божански апостол, „све на славу Божију чините" (1 Кор 10:31). Христос Бог наш је у својим Еванђељима заповедио да се сасецају греси у зачетку. Он не само да забрањује прељубу, него је осуђен и покрет мисли ка прељуби, по Његовој речи: „Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме" (Мт 5:28). Из овога се и ми поучавамо да смо дужни да чистимо помисли. Јер ако „је све слободно, али све не користи" (1 Кор 10:23), као што учи апостолска реч. Сваком је дакле човеку потребно да једе за живот ( да би живео). Они који живе у браку, и са децом, и световним начином, природно је да мужеви и жене једу заједно, само нека узносе благодарење Дародавцу хране, али не са некаквим позоришним обичајима, или сатанским певањем, и гитарама, и блудничким (саблажњивим) покретима; на њих долази пророчанска клетва, која овако говори: „Тешко онима који уз гитаре и псалтир пију вино, а не гледају на дела Господња, и на дела Његових руку не помишљају" (Иса 5:12). Ако буде таквих међу хришћанима, нека се поправљају, а ако ли не, нека за њих важи оно што је пре нас канонима (правилима) утврђено. Они пак чији је живот тих и усамљен, који су се Господу Богу заветовали да узму монашки јарам (иго), нека сами седе и тихују (Плач Јер 3:28). За оне који су изабралисвештениживот,ниједозвољенодаједузаједносаженама на само, изузев са неким богобојажљивим и побожним мужевима и женама, да би ова заједничка трпеза водила ка духовном назидању. Исто треба чинити и са сродницима. А ако се догоди монаху или свештеном мужу на путовању да није понео што му је неопходно потребно, и из нужде хоће да сврати, било у гостионицу, било у чију кућу, то може слободно учинити, пошто је приморан потребом, али, само са побожношћу.