Орос вере| Кнанони | Истријски увод |

Седми Васељенски Сабор

УВОД

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325. г.), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца (иконокласти). Број учесника сабора је око 367 Отаца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Били су представници римског папе Адријана I (772-795), као и представници патријарха из Александрије, Антиохије и Јерусалима. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године.

Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви. особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Тако је цар Лав III издао 726. и 730. г. два државна закона против поштовања икона. Његов син и наследник на царском престолу Константин V Копроним одржао је „сабор" 754. г. у Јерији код Цариграда против икона. Саборовању је присуствовао велики број епископа са Истока око 338, под председништвом епископа Теодосија Ефеског из мале Азије. Иконопоштовање је на овом сабору осуђено као идолопоклонство (већ осуђено у Старом завету кроз другу Божију заповест) а иконопоштоваоци су осуђени као јеретици идолопоклоници. несторијанци и монофизити.

Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други.

Најзад је царица Ирина и њен син Константин VI сазвала сабор 786. г. у Цариграду. Ради сигурности сабор је премештен и мало одложен за 787. г. у град Никеју. На сабору у Никеји (други Никејски сабор) иконоборци су се покајали, поднели писмено исповедање вере укоме јавно осуђују иконоборачке заблуде, затражили су од Отаца сабора опроштај и тек тада су били примљени у црквену заједницу. Сабор у Никеји је сем тога осудио иконоборачко саборовање у Јерији 754. г. и тамошње одлуке. Као јеретици осуђени су: Анастасије бивши патријарх у Цариграду, затим патријарси Константин и Никита (пореклом Словен), епископ Теодосије Ефески. Јован Никомидијски, Константин Николијски, Сисиније Пастилан и Василије Трикакавон. Сабор је истовремено одао признање и заслуге за одбрану икона Герману I, Јовану Дамаскину и Георгију Кипарском. Донет је Орос вере о иконама у основи којег је Дамаскиново богословље о иконама. Иконама се указује почитатељно поклоњеније („Част која се даје образу (лику), прелази на првообраз (прволик), и клањајући се икони, клања се ипостаси (личности) изображеној на њој".)
Сабор је донео 22 канона.