СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДА ДРУГА НА ШЕСТОДНЕВ

Зашто је за сунце, месец, небо и друге твари Бог рекао: нека буде, а за човека: сшворимо? И шта значи: ио образу?

Детаљније о овој књизиСећате ли се истраживања које смо недавно изложили? Да, толико сте подигли наш дух, толико побудили смелост, да смо се одважили и на истраживања. Уосталом, то није ствар смелости и непромишљене одважности. Нисмо се поуздали у своју силу, него смо се потпуно препустили вашим молитвама и молитвама предстојања (тј. епископа које светитељ помиње у претходној беседи) и тако изашли на поприште. А молитва Цркве је толико моћна да када бисмо били безгааснији од камења, онда се усмери директно наједра, покреће лађу брже од стреле, тако и молитва Цркве, усмерена на језик проповедника надахњује његове речи јаче од ветра. Због тога ми свакога дана излазимо смело на поприште проповеди. Ако на телесним такмичењима неко има само десет или двадесет пријатеља у гомили народа, па излази смело на место борбе, онда ћемо ми учинити то са већом храброшћу, јер се не уздамо у десет или двадесет пријатеља, него је читаво  сабрање састављено од браће и отаца. Уз то, на телесним такмичењима борац неће имати велику корист од гледаоца ако тај само узвикне и изрази дивљење његовом подвигу, или ако се на трибинама препире са противницима. Са друге стране, гледаоцу није дозвољено да учини нешто више, тј. да сиђе на место борбе, да пружи руку борцу, да противника повуче за ногу или учини нешто слично. Према древним правилима домаћини такмичења побадају оштре кочеве и затежу око попришта конопац да би на тај начин задржали распаљене гледаоце. И шта има чудно што се гледаоцима не дозвољава да С1фу на терен, када чак и тренера смештају изван арене и заповедају му да само саветима помаже борцу, али му не дозвољавају да прилази близу. Овде, међутим, није тако. Напротив, и учитељ и гаедалац могу да нам приђу, да стану близу нас, да својим расположењем и молитвама поткрепе наше снаге. Према томе, одважимо се на борбу слично телесним борцима. Када они ухвате један другога око паса па се због скученог простора у жару борбе помере према народу који стоји око арене, тада пуштају један другога и враћају се опет на место одређено за борбу, а када се врате, не хватају се одмах у коштац, него заузимају онај исти положај у коме су били када су се разишли. Пошто је и нас прошли пут скученост времена принудила да прекинемо своју беседу, сада, вративши се на место борбе, заузимамо онај исти положај и размотримо оно што је данас прочитано. Ирече Бог: сшворшло човека ио образу и иодобију нашему (Пост. 1,26).

Овде, пре свега, треба размотрити зашто приликом стварања неба није речено: сшворимо. Речено је: нека буде небо, нека буде светлост, и тако о сваком делу стварања, а овде каже: сшворимо и тиме се изражава саветовање, разматрање и договарање са неким другим ко има једнаку част. Ко то треба да буде створен, ко се удостојава такве части? То је човек, велико и дивно живо створење и за Бога драгоценије од читаве творевине. Због њега је створено и небо, и земља, и море, и сва остала пуноћа творевине. Човек, чије је спасење Бог толико зажелео да ради њега није поштедео ни Јединороднога Сина Свога и није престао да чини и уређује све што је потребно док га није узвео на небо и поставио са Своје десне стране. И Павле кличе, говорећи: с Њим заједно васкрсе и заједно иосади на небесима у Хрисшу Исусу (Еф. 2, 6). Саветовање, разматрање и договарање није било зато штоје Бог, тобоже, имао потребу да се саветује (нека нико и не помисли тако нешто), него зато што је тим чином Бог Желео да покаже достојанство онога који се ствара. Међутим, акоје човекдрагоценији од читавог света, зашто се онда ствара после тог света? Управо зато што је он драгоценији! Када се цар спрема да дође у некакав град, онда испред њега иду војсковође, управници, штитоноше и разна послуга, да би припремили царски дворац и удесили све остало што је потребно, те да би тако било могуће примити цара са великим почастима. Такоје и овде: као у очекивању царевог доласка претходно се појавило сунце, распрострло небо, бљеснула светлост. И када је све било учињено и припремљено, тада се уводи човек са великим почастима.

Створимо човека по образу својему. Знате ли, Јудеји, коме Бог каже: створимо? То је написао Мојсије, а Јудеји, како сами кажу, верују Мојсију. Али они лажу и у ствари му не верују. Ево како их Христос изобличава због тога: јер да сше веровали Мојсију, веровали бисше и мени (Јн. 5, 46). Сада су код њих Књиге (тј. Свето Писмо Огарог Завета), а благо из тих Књига је код нас. Код њих су слова, а код нас и слова и разумевање. Коме, дакле, Бог каже: сшворимо човека? Једноставно говори ангелу и архангелу, рећи ће они. Као рђаве слуге када их господари укоравају, а они не дају искрен одговор, него говоре све оно чега се сете, тако и ви, Јудеји, говорите: Бог је то рекао анђелу и арханђелу. Ком анђелу? Ком арханђелу? Није дужност анђела да стварају, нитије то дужност арханђела. Како то да, када је стварао небо, није то исто рекао анђелу и арханђелу, него га је створио Сам, а кадаје стварао живо створење које је драгоценије од неба и свега света, то јест човека, онда узима слуге да му помогну у стварању?

2. Не, није Он то рекао анђелима, јер дужност анђела је да стоје пред Престолом Божијим, а не да стварају, а дужност арханђела је да служе, а не да учествују у одлучивању и саветовању. Почуј шта каже Исаија за серафиме који су изнад арханђела: Видех Господа како седи на престолу високом и узвишеном, и серафими стајаху око Њега: у свакога ио шест крила, и са два крила покриваху лица своја (Ис. 6,12). Зашто су они покривали своја лица? Зато што нису могли издржати сјај престола. Шта кажеш? Серафими стоје пред Господом запањени и задивљени, и то када виде Божије снисхођење, а анђели учествују са Богом у одлучивању и решавању. Тоје бесмислено. Коме онда Бог каже: створимо човека? То је дивни Саветник, Владалац, Бог силни, Кнез мира, Отац будућег века (Ис. 9,6), Сам Јединородни Син Божији. Њему Он каже: створомо човека ио образу и по подобију нашем. Није рекао: „по моме и твоме", или „по моме и вашем", него: по образу нашем, указујући на један образ и једно подобије. Заиста, како може бити један образ и једно подобије у Владике и у Његових слугу? На тај начин се са свих страна оповргава ваше схватање. А под образом се овде подразумева образ господства (власти), као што се то види и из следећег. Рекавши: ио образу и ио иодобију Он додаје: и нека владају над рибама морским (Пост. 1,26), а власт не може бити једнака у Бога и анђела. Заиста, како она и може битиједнака за слуге и за Владику, за служитеља и за Господара? Али нама замерају још и неки други, који погрешно схватају оно што је речено, па кажу да Бог има исти образ као и ми. Свето писмо не говори о образу суштине, него о образу господства (власти), што ћемо и доказати из следећег. Да Божанство није човеколико види се из Павлових речи: муж не треба да покрива главу, будући да је он образ и слава Божија; а жена је слава мужу, и због тога треба да има пиокривало на глави (1 Кор. 11,7,10). Када би се под образом подразумевао неизмењиви изгаед какав има Бог, и ако би се човек називао образом Божијим зато што има исти изтоед као Бог, онда, ако је тачно оно што приговарају, образом Божијим не би требало називати само мужа, него и жену, јер и жена и муж имају једно обележје и својство, једно подобије. Зашто се, дакле, муж назива образом божијим, а жена не? Зато што апостол не говори о образу по спољашњем изгаеду, него по господству које има само муж, а жена нема. Муж није никоме потчињен, а жена је потчињена мужу, као штоје Бог рекао: према мужу твоме је твоје обраћање, и он ће да има власт над тобом (Пост. 3,16). Зато је муж образ Божији, јер нема никога изнад себе, као што нема никога ни изнад Бога, негоје он свима Господар, а женаје слава мужу, јер је потчињена мужу. И опет на другом месту говори: не треба да мислимо да је Божанство подобно злату, или сребру, или камену, резаном ио вештини и замисли човечијој (Дап. 17, 29). Смисао ових речије да Божанство не само што превазилази видљиве образе, него се чак не може ни замислити какавје Бог. Како Бог може имати образ човека када Павле каже да никаква мисао није у стању представити суштину Божију, а наш изглед и образ сви ми можамо лако приказати у уму? Хтео сам опет и данас да проговорим о милостињи, али време нам не дозвољава. Зато ћемо завршити беседуи само вас посаветовати да брижљиво чувате све што је речено и да се усрдно старате о добром животу, да се не бисмо узалуд и бескорисно овде окупљали. Ако се будемо придржавали правилних догмата, а не буде дела врлине, онда ћемо се потпуно лишити вечног живота. Неће сваки, речено је, који ми говори: Господе, Господе, ући у Царсшво небеско, него онај који врши вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21). Према томе, творимо вољу Божију са свом усрдношћу и ревношћу, да бисмо ушли на небеса и примили блага која су припремљена онима који љубе Бога, блага која нека сви достигнемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме је са Оцем и Светим Духом слава, моћ и част, сада и увек, и у векове векова. Амин.


Овај текст може бити постављен на друге Православне интернет  сајтове. Једини услов је да на истој страни буде и следећи, садржајно  неизмењен текст, укључујући линк:
Овај текст је преузет са Православне презентације ВЕРУЈЕМ.