Свети Јован Златоуст

БЕСЕДА ПЕТА НА ШЕСТОДНЕВ

O томе како ми не трпимо казне због Адама, и како смо примили више добара него што нам је Адам донео зала, уколико пазимо на себе и уколико смо против оних који су непажљиви према сиромасима.

1. Ви можда мислите да смо ми сасвим завршили беседу о потчињености, алија видим у њој још много плодова. Молим вас да не посустанете док их све не сакупимо. И вредни земљорадници, када виде да је винова лоза сва покривена лишћем и оптерећена плодовима, не одсецају само спољашње гроздове, него се завлаче и унутра, савијају гране и подижу лишће, да се испод њих не би сакрио ниједан грозд. Немојте ни ви бити мање усрдни од њих и не посустајте док не добијете све, нарочито због тога што је овде труд мој, а плод ваш.

Јуче смо окривили жену, тачније не жену, него Еву, зато што је она својим грехом увела потчињеност. Али жене нам могу рећи: зашто смо ми осуђене када је она погрешила? Једна особа је пала, а кривица је постала заједничка за сву природу? И слуге могу рећи: зашто због Хама, који је увредио оца, казну трпи цело потомство? И они који се боје својих претпостављених могу такође приговорити: зашто су упрегнути у јарам власти због других који су живели порочно? Шта ћемо рећи свима њима? Први одговор на сва ова питања биће следећи: сагрешили су преци и својом непослушношћу су увели потчињеност, а потомци су га својим гресима учврстили. Када би се потомци моти заувек сачувати и остати чисти од греха, онда би они заиста могли да приговарају, и то са правом. Али ако и сами они заслужују многе казне, онда је такво оправдавање узалудно. Ја нисам рекао да грех више не условљава ропство, него да је сваки грех спојен са ропством. Показао сам даје узрок томе природа греха, а не различитост грехова. Као што све неизлечиве болести доводе до смрти, иако нису све болести истог карактера, тако и сви греси условљавају ропство, иако немају сви греси исто својство. Ева је учинила грех додирнувши дрво, и зато је осуђена. Зато ти не чини опет неки других грех, који је можда још тежи од њеног. То треба рећи и за слуге. Исто и за потчињене. Другим речима, први људи су увели грех, а њихови потомци су својим гресима учврстили силу потчињености. Може се дати и друго објашњење, а то је да су се многи окренули врлини и ослободили се ропства. Поразговарајмо пре свега о женама, да бисте видели како блажени Павле сада скида окове које је ставио на њих. Жена, каже он, ако има мужа неверујућег и он се приволи да живи са њом, нека га не оставља (1 Кор. 7,13). Зашто? Јер шта знаш жено, можда ћеш спасти мужа (Ст. 1б)? Али, рећи ћеш, како га то жена може спасти? Учећи га, саветујући, помажући му да постане побожан. Али јуче си ти, блажени Павле, рекао: жени не допуштам да учи (1 Тим. 2, 12). Како сад опет кажеш да она може учити мужа? Чинећи то ја не противуречим самоме себи. Ево зашто је он уклонио жену са учитељске катедре, и сам је поново узвео на њу, и схватићеш мудрост Павлову. Нека муж буде учитељ, каже он. Зашто? Зато што он није био преварен: јер Адам се, каже, не превари (ст. 14). Жена, каже, нека се учи. Зашто? Зато што се превари: а жена преварена, постаде преступница. А овде каже обратно: ако муж буде неверујући, а жена верујућа, нека жена буде учитељ. Зашто? Зато што она није у заблуди, она је верујућа. Стога нека се учи муж, зато што је он у заблуди, јер је неверујући. Пошто се променио поредак учитељства, онда нека се промени и поредак потчињености. Видиш ли како Писмо свуда показује да потчињеност није последица природе, него заблуде и греха? Жена је у почетку преварена и због преваре пала у потчињеност. Затим је превара прешла на мужа, па је и он пао у потчињеност. И као што је у почетку женино спасење Бог поверио мужу, јер он није био искушан, говорећи: према мужу твоме је твоје обраћање, и он ће да влада тобом, тако и овде, када верујућа жена има мужа неверујућег, спасење мужа Бог поверава жени, говорећи преко апостола Павла: јер шта знаш жено, можда ћеш спасти мужа. Зар се може јасније од овога показати да потчињеност није последица природе него греха. Исто треба рећи и за слуге. Јеси ли призван као роб, немој да се бринеш (1 Кор. 7,21). Видиш како и овде Апостол показује даје ропство празна реч када човек пригрли врлину? Него ако и можеш постати слободан, радије се смири, то јест, радије остани у ропству. Зашто? Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи (ст. 22). Видиш ли да ропство остаје само по имену, а у стварности је слобода? Али због чега је допустио да верујући остане роб? Зато да би ти познао величину слободе. Као што је неповређеност тела тројице младића усред пећи било утолико веће чудо што пећ није била угашена, него ужарена, тако је и продужетак ропства утолико веће сведочанство слободе, него његово искорењивање. Зато Апостол каже: ако и можеш постати слободан, радије се смири, то јест, остани роб и зато ћеш стећи истинску слободу.

2. Хоћеш ли да видиш то и на примеру владара? Навуходоносор је био цар. Он је распалио пећ до усијања и бацио у њу тројицу младића. Они су били млади, сами, незаштићени, били су робови, заробљеници, нису имали отаџбину... И шта он каже? Је ли истина Седраше, Мисаше и Авденаго да ви не служише мојим боговима и да се не клањаше златноме лику који поставих (Дан. 3,14)? А они? Погледај како је врлина учинила да они, заробљеници, буду величанственији од цара и показала њихов најузвишенији дух? Они су одговарали са таквом смелошћу као да нису говорили са царем, него са подаником. Не треба, рекоше они, да ти одговоримо на то (ст. 16). Ми ћемо ти дати доказ на делу, а не на речима. Има Бог на небесима, Који може да нас избави (ст. 17). Подсетили су га на Данилова доброчинства, изговоривши речи које је и овај пророк изговорио? А које су то речи? Тајну коју цар иште не могу да кажу цару мудраци, ни звездари, ни врачи, ни гатари: него има Бог на небу Који открива тајне (Дан. 2,2728). Младићи су га подсетили на те речи да би га учинили милостивијим. Затим кажу: а ако и не избави, знај царе да боговима твојим нећемо служити, ниши ћемо се поклонити златном лику, који си поставио (3,18). Да присутни не би видели слабост Божију у томе ако се догоди да они, бачени у пећ, умру, они су унапред исповедили Његову моћ рекавши: има Бог на небесима, Који може да нас избави. Са друге стране, када се спасу од огња, да неко не би помислио како њих тројица служе Бога за награду и плату, они додају: ако и не избави, знај царе да боговима твојим нећемо служити, ниши ћемо се поклонити златном лику који си поставио. На тај начин они су исповедали моћ Божију, али су показали и чврстину своје душе, како нико против њих не би рекао оно што је ђаво говорио против Јова, клевећући га. А шта је ђаво говорио за Јова? Не поштује Тебе Јов узалуд: ниси ли Ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо (Јов. 1, 910). Тако су, дакле, они унапред затворили његова бестидна уста, да нико за њих не може рећи то исто.

Али, као што рекох, све једно да ли је ко заробљеник, или роб, или је странац у туђој земљи, ако испуњава живот врлинама биће узвишенији од свих царева. Видиш ли како се ослобађају ропства и жена, и слуга, и потчињени? Ево показаћу ти на крају како је прогнан и страх од звери. Некада су бацили Данила у јаму, али лавови нису смели ни да га додирну. Они су видели да на њему сија древни царски лик, видели су својство које је имао Адам пре пада у грех. Са истом таквом покорношћу су у почетку изашли пред Адама и примили од њега имена. И то није било само у овом случају, него и са блаженим Павлом. Он је, доспевши на варварско острво, седео уз ватру и грејао се. Затим је из сувог грања изашла змија и обесила се о његову руку. И шта је било даље? Животиња је истог момента пала, јер не нашавши греха, није могла ни да га уједе (Дап. 28,36). Као што ми, када хоћемо да се попнемо на клизаву стену, али не налазимо ништа за што бисмо се могли ухватити, падамо доле, чак и ако је испод нас море или провалија, тако је и било и са змијом: иако је испод ње била ватра, она није могла пронаћи место за коме би јој грех омогућио да се ухвати и зарије зубе, па је пала у ватру и изгорела. Ако хоћеш, показаћу ти и треће објашњење. Прво је било да нису сагрешили само преци, него и потомци. Друго  да они који живе у врлинама још у овом животу лакше подносе ропство, или боље рећи потпуно се ослобађају ропства, као што смо показали у случају жена, потчињених и звери. Треће објашњење се састоји у томе да нам је Христос, дошавши у свет, обећао већа блага од оних који смо лишени због првобитног греха. Зашто плачеш, реци ми? Зато што је Адам сагрешио и лишио те раја? Исправи се, живи у врлинама и ј а ћу ти отворити не само рај, него цело небо, и нећу дозволити да ти преступ првосазданога човека нанесе никакво зло. Плачеш, јер те је Адам лишио власти над зверима? Ево ја стављам под твоју власт и демоне, само буди пажљив. Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију (Лк. 10,19). Није рекао „владајте" као када је у почетку дао власт над зверима (1 Мој. 1,28), него „да стајете" и тиме нам је дао још већу власт.

3. Зато ни Павле није рекао: „Бог ће да покори Сатану под ноге ваше", него: Бог ће да сатре Сатану под ноге ваше (Рим. 16,20). Не као раније: он ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати (1 Мој. 3,15), него потпуна победа, савршени тријумф, потпуно уништење, пораз и погибао непријатеља. Ева те је потчинила мужу? Ако хоћеш, ја ћу учинити да постанеш једнака не само мужу, него и самим анђелима. Ева те је лишила садашњег живота, а ја ћу ти даровати будући, непролазни, бесмртни, који је препун безбројних блага. Према томе, нека нико не мисли да је претрпео штету због предака: ако ми пожелимо да задобијемо све што нам је Христос обећао да ће нам дати, онда ћемо видети да нам је дато далеко више, него што смо изгубили. Из овога што је речено јасно је и остало. Адам је увео живот испуњен тешкоћама, а Христос је обећао такав живот у коме нема ни жалости, ни болести, ни уздаха. Он је обећао да ће нам дати Царство небеско. Ходите, каже Он, благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примистеме; наг бејах и оденусте ме; у тамници бејах и дођосте ми (Мт. 25,3436).

Хоћемо ли чути овај блажени глас? Не могу да тврдим, јер ми сувише занемарујемо просјаке. Ево сада је време поста, чујемо такве поуке о спасоносним догматима, непрестано се молимо, свакодневно се окупљамо, а каква је корист од свега тога? Никаква. Излазећи одавде видимо редове просјака како стоје са једне и са друге стране, и тако безосећајно пролазимо поред њих као да пред нама стоје стубови, а не људска створења. Од толике наше журбе да стигнемо кући као да видимо мртве статуе уместо људи. На то нас побуђује глад, рећи ће неко. Али управо глад нека те натера да станеш. Јер, како каже пословица, сит гладног не разуме, а гладан због своје личне потребе може схватити и туђу потребу. А ми ни када смо гладни не можемо разумети туђу потребу? Ти трчиш да седнеш за постављен сто и не можеш ни мало да се стрпиш. А сиромах стоји до саме вечери, журећи и старајући се да скупи за насушни хлеб. И видећи да се дан завршио, ајош није сакупио новца колико је потребно за насушни хлеб, он тугује, узнемирава се и приморава себе да чини и оно што је изнад његових моћи. Ето зашто просјаци увече јаче наваљују на нас, преклињу, заклињу Богом, плачу, ридају, пружају руке, и због невоље без стида чине и многе друге ствари. Они се боје да ће, када се сви повуку у своје куће, они бити принуђени да лутају градом као пустињом. Као што се они који су у току дана преживели бродолом ухвате за даску и труде се да пре мрака допливају до пристаништа, да их не би ноћ ухватила на пучини и да тако не би претрпели још већу несрећу, тако и сиромаси, бојећи се глади као бродолома, журе да пре него што падне ноћ сакупе довољно новаца за хлеб, да после, када се сви затворе у своје куће, они не би остали на пучини, ван пристаништа. А пристаниште су за њих руке које им пружају милостињу.

4. Међутим, нас се не тичу њихове несреће ни на тргу, ни по повратку кући. Напротив, када је за нас припремљен сто, често испуњен безбројним добрима (ако се може назвати добром оно што ми једемо на осуду своје нечовечности), када је, рекох, за нас припремљен сто, ми и тада остајемо безосећајни, без обзира што чујемо како сиромаси напољу пролазе уским улицама и гласно вичу на раскршћима, како страдају у дубокој тами и савршеној пустоши. А када се наједемо и кренемо на спавање, и тада опет чујемо како они гласно јадикују, али ни тада не обраћамо пажњу, него као да чујемо лавеж паса, а не људски тас. И не погађа нас то што у касну ноћ већ сви спавају, а он остаје сам и плаче, нити обраћамо пажњу на то колико је ситна његова молба, јер он нас моли за парче хлеба или мало новца и ништа више, и није нас брига што се он бори са непрекидном глађу, нити смо дирнути његовом скромношћу, јер он се не усуђује да приђе вратима и стане близу, него нас моли са великог растојања. Ако штогод добије, он узноси безбројне молитве, а ако не добије, не изговара грубу реч, не грди и не псује они који би му могли дати, а не дају. Напротив, као што онај кога џелат води на сурову смрт моли и преклиње све пролазнике, али не добија никакву помоћ, него без милости бива доведен на стратиште, тако и овај, кога глад као џелат изводи у ноћ на тешко бдење, пружа руке и громким вапајима преклиње оне који седе по кућама, али не налази у њима нимало човекољубља, него чак бива бездушно и са великом суровошћу одбачен. И све то нас нимало не погађа. И после такве нечовечности ми се још усуђујемо да уздижемо руке ка небу, да молимо Бога за милост и молимо за опроштај грехова! После такве бездушности и нечовечности ми се још молимо и не бојимо се да ће нас за то као муња сустићи гнев Божији! Реци ми, како одлазимо на спавање и покој, а не бојимо се да ћемо сањати истог тог просјака, мршавог, прљавог, дроњавог, жалосног, који плаче и окривљује нас за бедушност? Од многих сам често слушао како су у току дана одбили да помогну сиромасима, а ноћу су сањали како су свезани у конопце, како их вуку руке просјака, како се муче и подносе многа страдања. Али то је само сан, привид и привремено мучење. А плашимо ли се ми да ћемо истог тог жалосног сиромаха, који вапије и плаче, видети у наручју Авраамовом, као онај богаташ што је видео Лазара (Лк. 16,23)? Шта следи из овога, остављам да осети ваша савест: и ону горку и неумољиву казну, и оно када је богаташ молио за мало воде, али није добио ни капи, и како је горео његов језик, како без обзира на велику молбу није био помилован и како се мучио бесконачно. Дај нам, Боже, да не осетимо све ово, него да чујемо претњу на речима и избегнемо је на делима, да се покажемо као достојни љубави праоца Авраама, да доспемо на оно место где је он, по благодати и човекољубљу Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем и Светим Духом нека је част, слава и моћ, сада и увек, и у векове векова. Амин.