Свети Јован Златоуст

БЕСЕДА ШЕСТА НА ШЕСТОДНЕВ

О дрвету. Да ли је Адам од њега добио знање добра и зла, или је он то знање имао и пре окушања. О посту. О томе како је код куће потребно размишљати о свему што је речено у Цркви.

1. Волим пост јер је он мати смирења и извор сваке мудрости. Волим га и због вас и ваше љубави, јер је он окупио ово свештено и уважено сабрање, омогућава ми да опет видим ваша драга лица и да се слободно наслађујем овим прекрасним празником и слављењем. И заиста, неће погрешити онај ко наше сабрање назове празником, слављем и великим благом. Ако се неко ослобађа чамотиње када дође на пијацу и сретне пријатеља, како онда да се ми не ослободимо сваке чамотиње када уместо трга дођемо у цркву и уместо са једним пријатељем сретнемо се са таквим и толико великим мноштвом браће и отаца? Како онда да се не испунимо задовољством? Уосталом, ово сабрање није само по мноштву народа боље од гомиле људи на пијаци, него и по суштини самог разговора. Они се тамо окупљају и разговарају један са другим често и о бескорисним стварима, воде празне разговоре и разматрају оно што их се уопште не тиче. Јер већином се људи, и то са великом усрдношћу, занимају и баве туђим пословима. Нећу се сада упуштати у то колико је опасно и штетно водити и слушати такве разговоре, и колико је погубно заносити се њима, како су се често многе буре подизале по кућама због таквих сабрања. Нико неће порећи да су све то бескорисни, празни и свакидашњи разговори и да на таквом сабрању тешко да некада бива речи о нечем духовном. А овде није тако, него је све управо супротно. Одавде је изгнана свака бескорисна реч и уведено је свако духовно поучавање. Ми разговарамо и о нашој души, и о добрима која су јој потребна, и о венцима који су јој припремљени на небесима, и о дивним житијима, и о човекољубљу Божијем, и о промислу у васељени, и о свему осталом што нам је нарочито блиско, и о томе због чега смо створени, каква ће нас судбина задесити по одласку одавде, и какво ће тада бити наше стање. И на овом сабрању не учествујемо само ми, него и пророци и апостоли, и што је најважније: међу нама се налази Сам Владика света  Господ Исус. Он Сам каже: Где су двојица или тројица сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18,20). Ако се Он налази тамо где се сабрало двоје или троје људи, онда тим пре присуствује тамо где је толико људи, толико жена, толико отаца, где су апостоли и пророци.

Због тога ми, користећи ту помоћ, говоримо са већом усрдношћу и журимо да испунимо дато вам обећање. Раније смо вам обећали рећи о дрвету, да ли је од њега Адам добио знање добра и зла, или је то знање имао још пре окушања. Ми сада смело можемо рећи да је он имао то знање још пре окушања. Када он не би знао шта је добро, а шта зло, онда би био неразумнији и од самих бесловесних животиња и господар би био шупљи од слугу. Зар није чудно замислити да козе и овце знају каква им је трава корисна, а каква штетна, те не хитају на све што угледају, него праве разлику и јасно виде шта је погубно за њих, а шта корисно, а да човек нема таквог спасоносног знања? Када га он не би имао, онда ништа не би вредео и био би ништавнији од свих. Далеко боље би било за њега да живи у тами, да изгуби вид, да се лиши светлости, него да не зна шта је добро, а шта зло. Ако нам то одузмеш, срушићеш сав наш живот и у свему ћеш изазвати велики хаос. Јер по томе се и ми и разликујемо од бесловесних животиња и по томе смо бољи од звери, што ми видимо порок и врлину, знамо шта је зло, а шта добро. Ако ми сада то знамо, и не само ми, него и Скити и Варвари, онда је тим пре човек то знао пре пада у грех. Удостојен таквих преимућстава као што је стварање по образу и подобију, и осталих доброчинстава, он није могао бити лишен главног блага. Добро и зло не разликују само они који по природи немају разума, а Адам је поседовао велику мудрост и могао је препознавати једно и друго. Да је он био испуњен духовном мудрошћу, види се из његових дела. Доведе, каже, Бог Адаму звери да види како ће коју да назове, иа како Адам назове коју животињу, онако да јој буде име (1 Мој. 2,19). Размисли какву је мудрост поседовао онај који је могао да да имена, и уз то лична, тако многим, различитим и разнородним врстама животиња, гмизаваца и птица. Сам Бог је прихватио та имена и није их променио, чак ни после пада у грех није хтео да измени имена животиња. Речено је: како Адам назове коју, онако да јој је име.

2. Према томе, зар он није знао шта је добро, а шта зло? Из чега се то још види? Опет, када му је Бог довео жену, видевши је, одмах је препознао да је она исте природе као он. И шта каже? Сада ето кост од мојих костију, и тело од мога тела (1 Мој. 2,23). Пошто му је претходно Бог привео све животиње, сада Адам жели да покаже како то створење не спада међу њих, па каже: сада ево кост од мојих костију, и тело од мога тела. Неки чак кажу да он овде не указује само на то, него и на сам начин стварања. И знајући да се такав начин рођења за жену неће поновити, он каже: сада ево. Други, веома савесни преводилац, тумачи ово речима: „ево једном" и тиме као да каже: само сада је жена произашла од самога мужа, а касније тога већ више неће бити, него ће настајати од обоје. Кост од мојих костију, и тело од мога тела. Из целог састава узет је један део. Она је створена на тај начин да би у свему била у заједници са мужем. Биће јој, каже Адам, име жена (човечица), јер је узета од мужа (1 Мој. 2,23). Видиш ли да и сам начин стварања и указивање на јединство природе служе као темељ свагдашње љубави и везе у једнодушности. А шта затим каже? Због тога ће оставиши човек оца својег и матер своју и прилепиће се жени својој (ст. 24). Није рекао само „сјединиће се", него прилепиће се, означавајући тиме најтешње јединство: и биће двоје једно тело. Према томе, реци ми, зар онај који је толико знао да не зна шта је добро, а шта зло? Са чим је то онда сагласно? Ако он (Адам) пре него што је окусио са дрвета није знао шта је добро, а шта зло, него је то сазнао када је окусио, онда из тога следи да је за њега грех био учитељ мудрости, а змија није била кушач, него корисни саветник који је од звери начинио човека. Али то није тако! Ако није знао шта је добро, а шта зло, како је онда могао примити заповест? Не даје се закон ономе ко не зна даје њено кршење зло. А Бог је Адаму дао закон, Бог гаје и казнио због преступања тог закона. Он не би учинио ни једно ни друго да у почетку није створио Адама као способног да препознаје и врлину и порок. Видиш ли како нам се са свих страна открива да Адам није сазнао за добро и зло када је окусио од дрвета, него је то и раније знао?

Драга браћо, све ово задржимо у сећању, а када се вратимо кући поставимо двоструку трпезу, једну од јела, а другу од овога што сте чули. Муж нека објашњава оно што је речено, а жена нека се учи. Нека слушају и деца да и укућани не буду лишени ове поуке. Учини да твоја кућа буде црква, јер ти одговараш за спасење и деце и укућана. Као што ћемо ми дати одговор за вас, тако и сваки од вас носи одговорност и за слугу, и за жену, и за сина. Од таквих разговора ће и снови ваши бити пријатнији, далеки од било каквог маштања, јер чиме је душа обузета дању, то јој се обично приказује и у сну. И ако будемо чували у сећању оно што се сваки дан говори у цркви, онда вам неће бити потребан велики труд, јер ће вам тада свака следећа поука бити јаснија, а и ми ћемо бити усрднији у поучавању. Према томе, да би нам родио било какав плод, нама од поучавања, а вама од слушања, нека се у вашој кући заједно са телесном постави и духовна трпеза. То ће вам бити ослонац и украс, а дела садашњега живота Бог ће уредити на добро, и све ће нам бити веома удобно и лако. Тражише, каже Он, најпре Царства небеског, и остало ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Зато ћемо га, драга браћо, и тражити да бисмо добили овдашња и тамошња блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Кога и са Којим је слава Оцу и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова. Амин