СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ЧЕТВРТА

У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога (Јн. 1; 1)

1. Децу која тек почињу да уче учитељи не излажу одмах великом труду. Помало се баве наукама и при том често понављају једно исто, да би своје лекције лакше утиснули у њихове умове и да деци на самом почетку не би досадило мноштво лекција и њихова тежина за (дечје) памћење. У противном, деца би могла да постану неспособна за усвајање предавања, јер та тежина може у њима да изазове извесну слабост. Желећи да и ја на тај начин устројим своје поуке и да олакшам ваш труд, узимам нешто мало са ове божанствене трпезе и предајем вашим душама. Због тога ћу се поново осврнути на ове еванђелске речи, не зато да бих опет говорио једно исто, него да бих ономе што је речено присајединио и остатак. Вратимо, дакле, беседу на почетак: У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога. Кад су већ сви остали еванђелисти почињали од оваплоћења (Матеј каже: Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Лука нам на почетку приповеда о Марији, док Марко на сличан начин почиње казивањем о Крститељу), због чега се онда Јован само укратко дотакао тог предмета, рекавши: И Логос постаде тело (ст. 14), док је све остало – Његово зачеће, рођење, васпитање и одрастање мимоишао, да би нам одмах благовестио о Његовом вечном рођењу? Сад ћу вам рећи шта је томе узрок. Будући да су остали еванђелисти углавном казивали о човечијој природи Сина Божијег, морала је постојати бојазан да се самим тим неко од људи, који гмижу по земљи, не заустави само на тим догмама, што се и догодило Павлу Самосатском?. Уздижући људе склоне паду од таквог гмизања по земљи и привлачећи их ка небу, Јован своје казивање праведно почиње свише, од превечног бића. И док је Матеј своје приповедање започео од цара Ирода, Лука од цезара Тиберија, а Марко од Јовановог крштења, еванђелиста Јован оставља све то и усходи изнад сваког времена и века, устремивши ум својих слушалаца само ка једном: У почетку беше, не дозвољавајући уму да се било где заустави и не постављајући му границе као остали еванђелисти – Ирода, Тиберија и Јована (Претече). Упоредо с овим, достојно је дивљења и то што Јован, иако се управио ка најузвишенијој речи, није запоставио ни оваплоћење, као што ни они, приповедајући с особитом брижљивошћу о оваплоћењу, нису прећутали ни о превечном бићу. Тако је и морало да буде, јер је један Дух покретао душе свих еванђелиста. Због тога су они у свом казивању испољили савршено јединомислије. Када ти, возљубљени, слушаш о Логосу, немој да трпиш оне који о Њему говоре као о творевини, као ни оне који Га сматрају обичном речју. Постоји много божанствених речи којима дејствују и ангели, али ниједна од тих речи није само Божанство, него су само пророштво и заповест Божија. Тако Писмо обично назива законе Божије, заповести и пророштва?. Због тога оно (Писмо), када говори о ангелима, додаје: Моћни снагом, творећи реч Његову (Пс. 102; 20). Напротив, тај Логос (Реч), о коме говори еванђелист Јован, јесте ипостасно суштаство, бестрасно проистекло од Самог Оца. Управо то је, како сам и раније рекао, Еванђелиста изобразио самим именовањем Логоса (Речи). И као што израз У почетку беше Логос означава вечност, тако и израз: Он беше у почетку у Бога (ст. 2) означава Његову савечност са Оцем. Да не би, када чујеш у почетку беше Логос и прихватиш да је вечан, ипак помислио да живот Оца великим бројем векова претходи животу Сина и да не би на тај начин поставио почетак Јединородном, Еванђелиста додаје: Он беше у почетку у Бога, тј. Он је такође вечан као и Сам Отац. Отац никад није био без Логоса, него је Бог Логос свагда био у Бога Оца, али у сопственој ипостаси. Међутим, како то, рећи ћеш ти, да Еванђелиста каже да Логос у свету беше (ст. 10), ако је Он стварно био у Бога? Уистину, Он је био у Бога а био је и у свету: ни Син ни Отац нису ограничени никаквим местом. Ако је Велик Господ наш и велика је моћ Његова, и познања Његовог нема броја (Пс. 146; 5), онда је јасно да Његово суштаство нема никакав временски почетак. Да ли си слушао да у почетку створи Бог небо и земљу? Шта ти мислиш о том почетку? Несумњиво је да су небо и земља настали пре свих видљивих творевина. Када слушаш о Јединородном, и да Он у почетку беше, онда Његово биће схвати пре свега замисливог и пре свих векова. Ако пак неко каже: како је могуће да Син по времену не буде после Оца, јер онај, ко од некога потиче, нужно мора бити после онога од којега је потекао, одговарамо да су то само људска расуђивања и да ће онај, ко поставља таква питања, постављати и још бесмисленија. То, међутим, не треба чак ни слушати. Ми сада беседимо о Богу а не о људској природи, потчињеној поретку и нужности сличних умовања. Уосталом, да бисмо потпуно удовољили и оним слабијим, одговорићемо и на то питање.

2. Реци ми, да ли сијање сунца проистиче из саме сунчеве природе или из нечега другог? Свако, ко има неповређена чувства, мора признати да сијање проистиче из саме сунчеве природе. Међутим, иако сијање проистиче из самог сунца, никако не можемо да кажемо да оно постоји после сунчеве природе, јер се ни сунце никад не појављује без сијања. Дакле, ако и у видљивим и чувственим телима оно, што происходи од нечега другог, не постоји нужно после тога (из чега происходи), зашто онда не можеш да поверујеш у то кад је у питању невидиво и неизрециво суштаство? И овде се дешава то исто, али на начин саобразан вечном суштаству. Због тога је Павле и назвао Сина сјајем славе Очеве (Јевр. 1; 3), изражавајући тиме да се Син рађа од Оца, али и то да је Син савечан Оцу. Сад ми реци ово: зар сви векови и сва временска растојања нису произашла кроз Сина? То нужно мора да призна свако, ко није изгубио разум. Дакле, између Оца и Сина не постоји никакво временско растојање, а ако оно не постоји, то значи да Син не постоји после Оца него да је савечан Оцу. Изрази пре и после означавају временске појмове. Без векова или без времена, такве појмове нико не би могао ни да замисли. Бог је, међутим, изнад времена и векова. Ако ти, и поред тога, будеш тврдио да Син има почетак, потруди се да кроз такве закључке не дођеш до нужности да и Самог Оца подведеш под неки почетак, макар и први, али ипак почетак. Реци ми сада и ово: ако Сину приписујеш ма какву границу или почетак, и од тог почетка узлазиш још више, зар тиме не говориш да Отац постоји пре Сина? Очигледно да је тако. Кажи ми и ово: колико пре постоји Отац? Без обзира на то да ли ћеш навести мали или велики (временски) размак, неминовно ћеш Оца подвести под почетак. Очигледно је да ћеш, одредивши тај размак као мали или као велики, нужно морати да га измериш. То, међутим, не може да се измери, јер ни са те ни са друге стране нема почетка. Ти, дакле, уколико то од тебе зависи, и Оцу дајеш почетак. Према томе, на основу вашег расуђивања ни Отац више неће бити беспочетан (безначалан). Видиш ли колико је истинито оно, што је рекао Спаситељ, и како Његова реч увек испољава своју силу? Која је то реч? Ко не поштује Сина, не поштује ни Оца (Јн. 5; 23). Знам да је ово, што је речено, многима неразумљиво. Због тога смо често веома опрезни упуштајући се у сличне закључке, јер прост народ не може да их прати, а ако би и почео да их прати, ништа од њих не би задржао као поуздано и тачно. Мисли смртних људи су бојажљиве, а наше намере непоуздане (Прем. Сол. 9; 14). Међутим, радо бих наше противнике упитао шта значи оно, што је речено код пророка: Пре Мене није било Бога нити ће га после Мене бити (Ис. 43; 10). Ако Син постоји после Оца, како је онда речено: нити ће га после Мене бити? Или ви можда одбацујете и саму суштину Јединородног? Најзад, нужно је или да се на то дрзнете или да признате једно Божанство у личним ипостасима Оца и Сина. Осим тога, како би у том случају речи све кроз Њега постаде биле истините? Ако је век постојао пре Њега, како је онда оно, што је постојало пре Њега, могло постати кроз Њега? Видите ли до какве дрскости доводи њихово мудровање, након што су једном поколебали истину? Због чега Еванђелиста није рекао да је Син проистекао из небића (из не–суштога, из непостојања)? као што је то Павле протумачио о васцелој творевини, говорећи: назива непостојеће као постојеће (Рим. 4; 17), него је уместо тога рекао: У почетку беше? Последњи израз је противан првом, али је он сасвим правилан: Бог не происходи ни из чега, и нема ништа пре Себе. Кажи ми и ово: зар ти не признајеш да је Творац неупоредиво превасходнији од Своје творевине? Међутим, ако би јој он био сличан по томе што би, као и она, потицао из непостојећег (не–суштог, небића), где би онда било то Његово неупоредиво превасходство? Шта у том случају значи израз: Ја, Господ, први и последњи, Ја исти (Ис. 41; 4). Ако Син није једне и исте суштине као Отац, онда је Он други Бог; ако није савечан Оцу, онда је после Њега; ако није произашао из Његове суштине, онда је очигледно да је створен. Ако приговорите да је то речено зато, да би се Бог разликовао од идола, зар онда нећете признати да се овде због разликовање од идола говори о једном и истинитом Богу? Ако је то заиста речено због разликовања од идола, како ћеш онда објаснити речи: после Мене неће бити Бога (с. 43; 10)? Говорећи тако, реч Божија не одбацује Сина, него исказује да осим Бога (истинитог), не постоји бог идолски, а не да не постоји Син. Добро, рећи ће неко, али зар онда и речи Пре Мене није било Бога не би требало схватити тако, као да није било бога идолског, и да је, према томе Син био пре Оца? Који би демон могао то да каже? Ја мислим да то ни сам ђаво не би рекао. С друге стране, ако Син није савечан Оцу, због чега онда Његово биће називаш безграничним? Ако Он има почетак, онда Он, макар и био бесмртан, не може да буде бесконачан. Бесконачно не може имати границу ни са једне, ни са друге стране. Тумачећи то, и Павле каже: Нити му дани имају почетка, нити му живот има свршетка (Јевр. 7; 3). На тај начин изражава и беспочетност (безначалност) и бесконачност, тј. Он нема границу ни у једном ни у другом погледу: као што нема краја, тако нема ни почетка.

3. Осим тога, ако је Син живот, на који је начин онда некад могло да постоји време, у којем Њега није било?? Ако је Он живот, као што заиста и јесте, сви ће се сагласити да живот мора свагда да постоји, да буде беспочетан (безначалан) и бесконачан. Ако је постојало време, када Њега није било, на који би начин Он онда био живот за друга бића (суштаства), кад некад ни Он Сам није био живот? Неко ће можда рећи да Му сам еванђелиста Јован поставља почетак, говорећи: У почетку беше… А због чега би ти, кажем ја, обратио пажњу на изразе у почетку и беше, а да при том не помислиш на израз: беше Логос? Зар пророк, када говори о Оцу: Од века до века Ти јеси (Пс. 89; 3), поставља Њему неке границе? Нипошто, јер он тако изражава вечност. Тако расуђуј и овде. Говорећи овако о Сину, Еванђелиста му не поставља границу. Уосталом, он није рекао да је Син имао почетак, него: У почетку беше, да би кроз то беше подстакао мисао о беспочетном постојању Сина. Неко ће можда рећи и да се о Оцу говори уз додатак члана (?), а о Сину без члана?. Шта је то? Кад апостол каже: великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа или овај над свима Бог, он и ту помиње Сина без члана. Међутим, он то чини и у односу на Оца. Тако, на пример, у Посланици Филипљанима каже: Који будући у обличју Божијем није сматрао за отимање то што је једнак са Богом (2; 6)?. Такође и у Посланици Римљанима: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа (1; 7). С друге стране, било би сувишно овде додавати члан, јер је претходно био често дописиван уз реч Бог. Говорећи о Оцу, Еванђелиста каже: Бог је Дух (Јн. 4; 24), и ми не поричемо бестелесност Бога зато што уз именицу Дух није дописан члан. Тако је и овде: иако приликом говорења о Сину није употребљен члан, Син због тога није мањи Бог. Због чега је тако? Због тога што нам Еванђелиста, понављајући реч "Бог" и "Бог" не указује ни на какву раздељеност у Божанству. Напротив, пошто је претходно рекао: Логос беше Бог, а да божанство Сина нико не би могао да сматра мањим, одмах додаје и доказ о истинитости Његовог божанства, приписујући Му вечност: Он беше и стваралачку силу: Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало (ст. 3). То исто (стваралачку силу) је и Отац кроз пророке увек износио као превасходни доказ свог божанског суштаства. И сами пророци често користе тај доказ, и то не само као такав, него и онда кад се супротстављају поштовању идола: Богови који нису начинили небо и земљу нестаће са земље и испод неба (Јер. 10; 11), или на другом месту: Ја сам разапео небеса Својим рукама (Ис. 45; 12). У сваком случају, Он то износи као обележје божанствености. Еванђелиста се, међутим, није задовољио тим изразима него Га назива животом и светлошћу. Ако је, дакле, Он свагда био с Оцем, ако је све Сам створио, и устројио, ако све садржи (што се изражава речју "живот") и ако Он све просветљује, ко је онда толико безуман да каже да је Еванђелиста тим изразима хтео да укаже на мањи степен Његовог божанства, кад се управо тиме и може доказати Његова једнакост и нераздељеност са Оцем? Нећемо мешати твар са Творцем, да не бисмо и ми зачули речи: Више поштоваше и послужише твари него Творцу (Рим. 1; 25). Иако неки говоре да је то речено о небесима, када реч Божија говори о њима она потпуно забрањује служење свакој твари уопште као незнабожачко дело.

4. Нека ни на кога од нас не падне та клетва! Син Божији је због тога и дошао на земљу, да би нас ослободио од таквог служења. Да би нас избавио од тог ропства, Он је прихватио обличје слуге. Зато се изложио пљувању и шамарима, због тога је претрпео срамну смрт. Не желимо да све то остане бесплодно (за нас), и нећемо се враћати на претходно или, боље речено, на далеко теже безбожништво. Није једно исто служити твари и Самог Творца унизити до ништавности твари, уколико то зависи од нас, будући да је Он свагда онакав какав јесте, као што је речено: Ти си исти, и година Твојих неће нестати (Пс. 101; 28). Прослављаћемо Га према очинском предању, прослављаћемо Га вером и делима. Исправне догме ни најмање не могу да допринесу нашем спасењу ако је наш живот развратан. Због тога ћемо га управити ка угађању Богу, удаљујући од себе сваку нечистоту, неправду и користољубље, и живећемо као странци и придошлице, туђи свему овдашњем. Ако неко има много новца и имања, нека их користи као странац који ће након извесног времена, вољно или невољно, морати да их напусти. Ако неко трпи нечије увреде, нека се не гневи вечно, а још је боље ако ни привремено не буде гневан. Апостол нам није допустио да се гневимо дуже од једнога дана. Сунце да не зађе у гневу вашем, каже он (Еф. 4; 26). Тако је и праведно: требало би да желимо да нам се за тако кратко време не догоди ништа непријатно. Ако нас још и ноћ затекне у гневу, онда ће то бити још горе за нас, јер ће и само подсећање на њега (гнев) бити довољно да се у нама распламса силан огањ, и ми ћемо с великим огорчењем размишљати о њему. Због тога апостол заповеда да се спречи и одврати опасност, пре него што на нашу пропаст наступи спокој ноћи и ми у себи распламсамо велики огањ. Страст гнева је силна, силнија од сваког пламена, и зато је потребно да се с великом ужурбаношћу обузда сила огња и да му се не допусти да се распламса. Та болест узрокује многа зла. Она руши читаве куће, раскида давна пријатељства, и врло брзо доводи до непоправљивих случајева. И само покретање гнева пад је за човека (Сирах 1; 22). Нећемо, дакле, ту звер оставити необуздану, него ћемо јој са свих страна поставити чврсту узду, односно страх од будућег Суда. Ако те ражалости пријатељ или те огорчи неко од твојих ближњих, помисли на своја сагрешења пред Богом, и на то да ћеш својом кротошћу у односу на њих и ти умилостивити будући Суд, јер је речено: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк. 6; 37). Гнев ће се истог часа удаљити од тебе. Обрати пажњу и на то када си, пошто си пао у гнев, био уздржан, а када си се препустио страсти. Упореди једно и друго, па ћеш се и тиме значајно поправити. Реци ми, када се хвалиш: када те победи гнев, или када ти њега победиш? Зар нам се не догађа да управо онда, кад нас надвлада гнев, највише оптужујемо себе и стидимо се иако нас нико не разобличује, да се управо онда највише кајемо због својих речи и дела? И зар онда, кад савладамо гнев, не тријумфујемо и не хвалимо се као победници? Победа над гневом не састоји се у томе да на увреду одговоримо истом мером (јер то није победа него потпуни пораз), него да кротко подносимо ожалошћења и увреде. Истинско преимућство није творење него трпљење зла. Зато у гневу немој говорити: "И ја ћу устати, и ја ћу њега напасти!" Не противи се онима, који ти саветују да обуздаш гнев, и не говори: "Нећу да трпим да ми се тај и тај смеје!" Када надвладаш гнев, не тражи славу код безумних, и задовољи се славом коју ћеш имати код разумних људи. Због чега те уопште изводим на малу и ништавну позорницу, састављену од људи? Одмах погледај на Бога, и Он ће те похвалити. Осим тога, онај, којега Он прослави, не треба да тражи поштовање од људи. Људско поштовање зависи од људског пријатељства и непријатељства, и у сваком случају не доноси никакву корист. Напротив, суду Божијем је страно такво расположење и он доноси велику корист ономе, кога Бог прослави. Ми ћемо, наравно, стремити ка таквој слави.

5. Хоћеш ли да знаш колико је зло гнев? Заустави се на тргу, када се тамо свађају други. У себи самом не можеш да видиш ту наказност, јер се у гневу, као и у пијанству, помрачује разум и губи свест. Међутим, кад се очистиш од те страсти, тада у другима посматрај себе самога, јер у то време твој разбор неће бити помућен. Погледај, дакле, гомилу која их окружује и усред ње те непристојне и раздражене људе, сличне бесомучнима. Када се побуни и помахнита јарост која се распламсала у грудима, дах постаје врео, очи испуштају пламен, лице бива надувено, руке се пружају на све стране а ноге смешно поскакују и налећу на оне, што покушавају да их задрже. Разгневљени се ни по чему не разликују од умоболних и све што чине, чине без свести. Не разликују се чак ни од дивљих магараца, када се ови туку и уједају један другога. Уистину, разгневљен човек је изобличен. Када се после тог смешног призора врате кући и освесте, осете велику жалост и страх, јер размишљају о онима који су присуствовали њиховој свађи. Понашају се као безумници који најпре не виде присутне, а затим, кад се освесте, почињу да расуђују о томе, да ли су их посматрали пријатељи или непријатељи. Подједнако страхују и од једних и од других. Пријатеља се плаше јер ће их прекоревати и тиме увећати њихов стид, а непријатеља зато што ће се радовати њиховој срамоти. Ако се при том догоди и да један другога ране, највише страхују да се рањенику не догоди нешто лоше и да болест изазвана раном не узрокује његову смрт или да неизлечиви оток не доведе његов живот у опасност. "Зар ми је требало да се свађам! Каква туча и свађа! Нека сасвим нестану!" Тада већ почињу да проклињу све оне случајне околности које су послужиле као повод за свађу. Најглупљи међу њима почињу да за тај догађај оптужују и лукаве демоне и зао час. До тога, међутим, не долази због злог часа, јер такво нешто не постоји, нити до тога долази због лукавог демона, него због злобе људи обузетих гневом. Они сами привлаче демоне и наводе на себе свако зло. Неко ће рећи да се услед жалости помућује и кида срце. И сам то знам. Због тога и величам оне, који кроте ту страшну звер. Ову страст, уколико желимо, можемо да одбијемо од себе. Због чега нас ова страст не обузима кад нас прекоревају надређени? Да ли можда због тога што се тада у нама јавља страх, подједнако снажан као и та страст, који нас савлађује и не допушта гневу чак ни да се зачне у нама? Због чега и слуге, које од нас добијају на хиљаде прекора, све то ћутке подносе? Да ли можда због тога, што су и на њих стављени ти исти окови? Тако и ти помисли на страх Божији, на то, да те у том тренутку Сам Бог смирава и да ти заповеда да ћутиш, па ћеш и ти све кротко подносити. Ономе који те нападне реци: "Шта ја могу да ти учиним? Неко други зауздава моју руку и мој језик!" Та мисао ће и њега и тебе подстаћи на разборитост. Понекад због људи трпимо неподношљиве увреде, а ипак онима, који су нас увредили кажемо: "Ниси ме увредио ти, него тај и тај." Зар према Богу нећемо показати макар толико страхопоштовања? Чиме ћемо се оправдати? Дакле, својој души ћемо рећи: "Сада ме Бог понижава, и Бог задржава моју руку. Нећу се храбрити, како према Богу не бих показао мање поштовања него према људима." Ви се плашите ових речи? Ја, међутим, и желим да се плашите, не само речи него и дела. Бог нам је заповедио да трпимо када нас шамарају, али и да будемо спремни да претрпимо и горе од тога. Ми, напротив, улажемо велики напор да се супротставимо, и не само да нисмо спремни да трпимо него настојимо и да се осветимо, па се често догађа и да први подигнемо неправедну руку. Поред тога, сматрамо се пониженима уколико не узвратимо истом мером. Ми, међутим, треба да се сматрамо победницима управо онда, кад доживљавамо највећи пораз и кад нас непријатељ обара на земљу. Спознајмо, молим вас, ту врсту победе, и побеђујмо на тај начин. Страдати значи бити овенчан. Ако хоћемо да нас прослави Бог, нећемо се придржавати световних подвига него закона који нам је Бог дао за подвиге духовне. Све ћемо подносити с дуготрпљењем, и на тај начин победити и оне што се с нама препиру, и све остало што је у овом свету, а затим добити обећана блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа кроз Којега и са Којим нека је слава и сила и част Оцу и Светом Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.