СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ПЕТА

Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1; 3)

1. На почетку старозаветне повести, Мојсеј нам приповеда о чувственим предметима и исцрпно их набраја. Након што је рекао: У почетку створи Бог небо и земљу, додаје да је настала светлост, свод, природа звезда, животиње свих врста и све остало. Нећемо се заустављати на сваком створењу, да не бисмо одуговлачили. Еванђелиста Јован је, међутим, све рекао у једној реченици, обухвативши њом и све видљиво и све оно што је изнад видљивог. Остављајући оно што је његовим слушаоцима познато, он узводи мисао ка узвишенијим стварима и обухвата васцело стварање. Уопштено, он не говори о творевини него о Творцу, Који је све то из небића призвао у биће. Мојсеј се на тај начин дотиче само мањег дела стварања (будући да нам ништа није рекао о невидљивим силама) и на то се ограничио. Хитајући да се уздигне до Самог Творца, Еванђелиста све то с правом мимоилази, тако да и оно што је Мојсеј рекао, и оно што је прећутао сажима у једну кратку реченицу: Све кроз Њега постаде. Међутим, да ти не би помислио да он говори само о ономе, о чему је говорио и Мојсеј, додаје и следеће: Без Њега ништа не постаде што је постало, тј. ништа од онога што је створено, било да је видљиво или да се созерцава умом, није призвано у биће другачије него силом Сина. После речи ништа ми нећемо ставити тачку, као што чине јеретици. Желећи да докажу да је Дух Свети твар, читају на следећи начин: Што је постало у њему беше живот (ст. 4). У таквом читању, међутим, нема никаквог смисла. Као прво, овде није било прилике да се помене Дух. Уколико је Еванђелиста и хтео да Га помене, због чега је онда употребио тако нејасан израз о Њему? Осим тога, одакле се види да је то речено о Духу? Ми бисмо иначе, на основу таквог излагања речи, могли да закључимо не да је Дух, него да је Син произашао кроз Самога Себе. Зауставите се на том изразу, да вам не би промакао. Почећемо да читамо управо онако, како читају они. На тај начин ће нам ова бесмислица постати још очигледнија. Што је постало у њему беше живот. Они кажу да је овде животом назван Дух. Међутим, види се да је сам тај живот истовремено и светлост, јер Еванђелиста додаје: И живот беше светлост људима (ст. 4). Према њиховом мишљењу, и светлост људима код овог Еванђелисте означава Духа. Шта је то? Кад Еванђелиста у наставку каже: Би човек послан од Бога… да сведочи о светлости (ст. 6. и 7), они нужно морају да допусте да се и овде говори о Духу. Онај који је претходно назван Логосом касније се назива и Богом, и животом, и светлошћу. Живот је, каже Еванђелиста, био Логос, и сам тај живот био је светлост. Дакле, ако је Логос био живот и ако Логос постаде тело, онда и живот постаде тело, и ми смо видели Његову славу, славу као Јединородног од Оца. Према томе, ако они кажу да је животом овде назван Дух, видећеш какве бесмислице одатле проистичу. Отуда, дакле, следи да се није оваплотио Син него Дух, и да је Дух јединородни Син. Ако пак није тако, они ће, избегавајући ову бесмислицу, својим читањем запасти у бесмислицу која је још већа. Ако се сагласе да се овде говори о Сину, али ако при том не ставе наше знакове интерпункције и не почну да читају као што читамо ми, мораће да кажу да је Син произашао Сам од Себе: наиме, ако је Логос живот, а што је постало у њему беше живот, онда би, услед њиховог читања, Логос произашао од Себе и кроз Себе. Еванђелиста, између осталог, у наставку каже и следеће: Видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца. Према њиховом читању, и Дух Свети постаје јединородни Син, јер се целокупно ово казивање односи на једно Лице. Видите ли како се изопачује мисао када се удаљи од истине, и колико бесмислица одатле проистиче? Шта дакле? Зар Дух није светлост, упитаћеш ти. Наравно да је светлост, али овде се не говори о Њему. Тако се и Бог назива Духом, односно бестелесним. Не може се, међутим, кад год се помене дух, под тим подразумевати Бог. Зашто се чудиш, ако то говоримо о Оцу? Нећемо тврдити ни то да се на сваком месту, где се говори о духу, мисли на Утешитеља. Иако је то Његово најкарактеристичније име, то не значи да се свугде, где се сусретне реч дух, мисли на Утешитеља. Христос се, на пример, назива и силом Божијом и Божијом премудрошћу, али се не може тврдити да се свугде, где је реч о Божијој сили и премудрости, под тим подразумева Христос. Тако је и овде: иако Дух просветљује, Еванђелиста на овом месту не говори о Духу. Уосталом, и кад их доведемо до таквих бесмислица, они се и даље упиру да се супротставе истини. И даље се придржавају свог читања: Што је постало у њему беше живот, објашњавајући да је све, што је створено, било живот. Шта то значи? И кажњавање Содомљана, и потоп, и пакао, све је то, дакле, живот? Ми под тим, кажу, подразумевамо стварање. На стварање се, међутим, односи и ово, на шта смо ми управо указали. Да бисмо их потпуно разобличили, ја ћу их упитати: да ли је дрво – живот? Да ли је и камен – живот? Да ли су и безосећајни и непокретни предмети – живот? Да ли је човек – савршени живот? Ко то каже? Човек није самобитан живот, него само суштаство које је причасно животу.

2. Погледај какве се бесмислице и овде појављују. Закључке ћемо изводити истим редом, да бисте упознали целокупни бесмисао (њиховог учења). Они на тај начин приписују Духу оно што Му ни најмање не доликује. Почев од тога, они чак и људима приписују оно, што је према њиховом мишљењу стварно речено о Духу. Размотримо још њихово читање. Твар се овде назива животом; отуда следи да је она и светлост, и да је Јован Крститељ дошао да би о њој сведочио. Због чега онда и он сам није светлост? Речено је: Он не беше светлост. Зар се он није убрајао међу створења? Зашто онда он – није светлост? На који начин: У свету беше, и свет кроз Њега постаде? Да ли је твар била у твари и да ли је твар кроз твар постала? Како онда: свет Га не позна? Зар твар није познала твар? Онима који Га примише даде власт да буду синови Божији (ст. 12). Међутим, већ је било довољно смеха. Препуштам вам да сами испитате све те чудовишне идеје, како не бисте помислили да сам то говорио само забаве ради и да сам узалуд трошио време. Ако те речи нису изговорене о Духу (као што заиста и нису и као што сам већ доказао), нису изговорене ни о твари. Без обзира на то, они се и даље придржавају свог читања, што значи да отуда мора проистећи још већа бесмислица, односно, као што сам већ рекао, отуда следи да је Син произашао Сам кроз Себе. Ако је Син светлост истинита, и ако је та светлост и живот, и ако је живот био у Њему Самом, онда је, према њиховом читању, такав закључак нужан. Најзад, оставимо њих и вратимо се веродостојном читању и тумачењу. Како би требало правилно прочитати? Речима: Што је постало треба завршити претходну мисао, а затим започети следећу реченицу: У Њему беше живот. Те речи значе исто што и претходне: Без Њега не постаде ништа што је постало. Од свега што постоји, каже Еванђелиста, ништа није без Њега постало. Видиш ли како је тим кратким додатком (Еванђелиста) уклонио све противуречности које се могу замислити? Рекавши: Без Њега не постаде ништа и додавши: што је постало, он је обухватио васцелу творевину, па чак и ону која се може само созерцавати умом и, истовремено, искључио Светог Духа. Тај додатак је био нужан, да на његове речи: Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде неко не би рекао: "Ако је све кроз Њега постало, онда је кроз Њега постао и Дух. "Ја сам", каже Еванђелиста, "рекао да је све, што је створено, кроз Њега постало, било да је невидиво, бестелесно или небеско. Због тога нисам једноставно рекао све него све што је постало, тј. све што је створено. Дух, међутим, није створен." Видиш ли како је тачно ово учење? Еванђелиста је само поменуо стварање видљиве творевине, будући да нас је томе већ поучио Мојсеј. Људе који су већ поучени у том предмету Еванђелиста уздиже ка вишим створењима, тј. ка оним бестелесним и невидивим, али из њиховог броја сасвим искључује Светог Духа. На сличан начин говорио је и Павле, надахнут благодаћу: Њиме би саздано све (Колос. 1; 16). И овде видимо исту онакву тачност, јер је тај исти Дух управљао и Павловом душом. Да неко не би нешто створено искључио из творевине Божије, будући да постоји и невидива твар, и да, са друге стране, не би у њу убројао и Утешитеља Павле, мимоилазећи чувствене и свима познате твари набраја небеска створења и каже: Или престоли, или господства, или началства или власти (Кол. 1; 16). Речца или, постављена испред сваке именице, изражава исто што и оне речи: Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде. Ако ти се пак учини да израз "кроз" умањује Његово достојанство, саслушај шта каже Павле: Ти, Господе, у почетку основа земљу и небеса су дело руку Твојих (Јевр. 1; 10). Као што видимо, оно што је пророк рекао о Оцу (Пс. 101; 26), Павле говори о Сину, не представљајући Га никако другачије него као Творца а не тако као да Он има само значај извршиоца. Ако је пак овде речено "кроз" (Њега) (грч. ??'??????), онда је тај израз употребљен само зато да неко не би Сина сматрао нерођеним. Саслушај шта о томе, да у погледу стварања Њему припада достојанство ништа мање од Очевог, каже Он Сам: Као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава (Јн. 5; 21). Дакле, ако је у Старом завету о Сину речено: Ти, Господе, у почетку основа земљу онда је Његово достојанство као Створитеља очигледно. Ако ти кажеш да је пророк те речи изговорио о Оцу и да је Павле само приписао Сину оно што је написано за Оца, онда и на тај начин произилази једно исто. Павле се сигурно не би одлучио да то припише Сину да није био потпуно уверен да су Отац и Син равни по части. Било би крајње дрско да се оно, што припада неупоредивој природи, припише природи нижој и потчињеној.

3. Син по Својој суштини није ни нижи ни мањи од Оца. Због тога се Павле и одважио да о Њему искаже не само горенаведене речи, него и нешто друго. Израз из Њега, за који ти сматраш да приличи једино Оцу, Павле користи и у вези са Сином, говорећи: Држећи се главе из које је све тело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим (Кол. 2; 19). Он се, међутим, није задовољио тиме, него вам је и са друге стране затворио уста, користећи израз "кроз којег" (грч. ??'???) примењен на Оца, израз који, према твојим речима, означава мање достојанство: Веран је Бог кроз којег сте позвани у заједницу Сина Његовог Исуса Христа (1. Кор. 1; 9).? Исто тако: Јер је од Њега, и кроз Њега и ради Њега све (Рим. 11; 36). Не каже се само о Сину: "из Њега" (грч. ????????), него се примењује и на Духа Светога. Тако је ангео рекао Јосифу: Не бој се узети Марију жену своју, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога (грч. ????????????, грубо преведено: из Духа). Израз "у Њему", који се односи на Духа, пророк примењује и на Оца, говорећи: У Богу (грч. ????????????) ћемо учинити снагу (у српском преводу: Богом ћемо учинити снагу). И Павле је говорио: Молећи се свагда Богу… да би ми некад вољом Божијом (грч. ???????????????????????) успело да дођем к вама (Рим. 1; 10). На Христа се односи и израз: У Христу Исусу. Такве изразе много и често налазимо у Писму, што се не би могло догодити ако се не би претпостављало једно и исто суштаство. Немој мислити да се речи све кроз Њега постаде односе на чудеса. О њима су приповедали остали Еванђелисти. Јован после ових речи додаје: У свету беше и свет кроз Њега постаде (ст. 10) – свет, дакле, а не Дух, јер Он није створење и јер је изнад сваке твари. Међутим, пожуримо даље. О творевини је рекао: Све кроз Њега постаде и и без Њега ништа не постаде, што је постало. Јован томе додаје и учење о промислу, изговарајући следеће речи: У Њему беше живот. Те речи: У Њему беше живот, додао је због тога да нико не би подозревао на који је начин све кроз Њега постало. Као што са дубоког извора можемо да црпемо воду а да га не умањимо, тако се ни стваралачка сила Јединородног, ма шта да је њоме створено и саздано, ниуколико није тиме умањила. Боље би било да употребим поређење, које је у већој мери својствено тој сили, и да је назовем светлошћу, као што и сам Еванђелиста каже у наставку: Живот беше светлост људима. Као што светлост, ма колико безбројних предмета да обасјава, не губи ништа од своје блиставости, тако је и са Богом и пре и после стварања: Његова сила се ниуколико није исцрпела и није се умањила, нити је ослабила због многобројности створења. Чак и кад би требало да настану хиљаде или безбројно мноштво таквих светова, Његова сила била би довољна за све, не само да их створи, него и да их одржи након стварања. Назив живот, који је овде употребљен, не односи се само на творевину, него и на промишљање о одржању створенога. Осим тога, када говори о животу, Еванђелиста полаже темељ учењу о васкрсењу и наговештава чудесну благовест о томе да ће доласком живота бити срушена сила смрти, да ће нас озарити светлост и да више неће бити таме, да ће живот свагда обитавати код нас и да смрт више неће моћи да га победи. О Сину се, дакле, у потпуности може рећи оно, што је речено о Оцу: Свима даје живот, и дисање и све (Дела ап. 17; 25). То изражава и Павле следећим речима: Све је Њиме саздано… и све у Њему постоји (Кол. 1; 16–17).

Када чујеш да У Њему беше живот, не замишљај Га као сложеног, јер Он касније говори и о Оцу: Јер као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи (Јн. 5; 26). Ти нећеш овим поводом за Оца рећи да је сложен; немој то говорити ни о Сину. На другом месту је речено да је Бог светлост (1. Јн. 1; 5), а такође и Он живи у светлости неприступној (1. Тим. 6; 16). Све то нам је речено зато да би нас постепено уздигло на висину догми, а не да би нам створило појам о сложености. Будући да је народу било тешко да схвати на који начин Он Сам у Себи има живот, он им је у почетку говорио о ономе што није тако узвишено, да би их потом, кад их је научио, повео ка узвишенијим истинама. Онај, који је рекао да му је Отац дао живот, и Сам затим каже: Ја сам живот и Ја сам светлост. Каква је та светлост? То није чувствена, него духовна светлост, она која просветљује душу. Како је Христос говорио: Нико не може доћи Мени ако га не привуче Отац (Јн. 6; 44), тако и Еванђелиста, наговештавајући ове речи, каже да је Он тај који просветљује. То је речено стога да ти, када нешто слично чујеш о Оцу, не би то приписао једино Оцу а не и Сину, јер, каже Он, све што има Отац Моје је (Јн. 16; 15). Еванђелиста нас, дакле, најпре поучава о стварању, а затим говори о духовном благу које нам је даровано доласком Спаситељевим, означавајући га једном реченицом: Живот беше светлост људима. Он није рекао: беше светлост Јеврејима него: свим људима, јер познање о Њему нису добили само Јевреји него и незнабошци, и та светлост се даје свима. Због чега Еванђелиста овде није придружио и ангеле, него говори само о људима? Зато што Еванђелиста на том месту говори о људском роду, и зато што је Спаситељ дошао да би њима (људима) благовестио благо. И светлост светли у тами (ст. 5). Под тамом се овде подразумевају смрт и заблуда. Чувствена светлост не светли у тами него кад нема таме. Међутим, еванђелска проповед светлила је у мраку заблуда који је све обавијао, и она га је развејала. Та светлост је проникла и у саму смрт и победила је, јер је оне, који су већ били њоме обузети, избавила од ње. Будући да ни смрт ни заблуде нису надвладали ту светлост која, напротив, свугде блиста и светли сопственом силом, Еванђелиста каже: Тама је не обузе. Осим тога, она је несавладива и није наклоњена обитавању у душама које не желе просветљење.

4. Ти не треба да се збуњујеш кад чујеш да та светлост не обухвата све. Бог нам се не приближава принудно и противно нашој вољи, него на основу наше жеље и благонаклоности. Не затварај врата тој светлости, и добићеш велику насладу. Та светлост нам приступа посредством вере. Кад једном дође, изобилно просветљује онога ко је прима. Ако јој понудиш чист живот, она ће постојано обитавати у теби. Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи, и у њему ћемо се настанити, каже Спаситељ (Јн. 14; 23). И као што нико не може користити сунчеву светлост уколико не отвори очи, тако ни у овом просветљењу нико не може да учествује уколико у потпуности не отвори и не изоштри душевне очи. Како се то може учинити? Очишћењем душе од сваке страсти. Грех је тама, и то тама дубока. То се види отуда, што се он извршава непромишљено и тајно. Сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости (Јн. 3; 20). Срамно је и говорити о ономе што они тајно чине (Еф. 5; 12). Као што у тами не разазнајемо ни пријатеља ни непријатеља, и не видимо особине ствари, тако је и у греху. Користољубив човек не разликује пријатеља од непријатеља, док завидљивац чак и на онога, који му је најнаклоњенији, гледа као на непријатеља. Клеветник се подједнако наоружава против свих, једном речју: сваки који чини грех ни по чему се не разликује од пијаних и махнитих људи, јер ни он не разазнаје особине предмета. И како је током ноћи нашим очима сасвим свеједно да ли је нешто дрво, олово, гвожђе, сребро, злато или драги камен јер за разазнавање тих предмета недостаје светлост, тако и човек, који води нечист живот, не досеже нити племенитост целомудрености нити лепоту мудрољубља. Као што сам рекао, у тами ни драго камење не показује своју лепоту, али не само по себи, него услед незнања оних који га гледају. То, међутим, није једина несрећа која нас сустиже када живимо у греху јер ми, поред тога, тада живимо и у сталном страху. Као што они, који се у ноћи без месечине нађу на путу, осећају страх чак и ако нема ничега страшног, тако ни грешници не могу да буду одважни, чак и ако их нико не разобличује. Осећајући грижу савести, свега се плаше и у све сумњају, све им изазива страх и ужас, на све гледају бојажљиво, од свега дрхте. Клонићемо се тако мучног живота. За таквим мучењем следи смрт, и то бесмртна. Тада казнама неће бити краја. Они који, као у сну, замишљају невиђене ствари, ни по чему се не разликују од умоболних. Такви замишљају да су богати, иако то нису; замишљају да живе у раскоши, иако немају никаквог задовољства. Ове заблуде не постају свесни све дотле, док се не ослободе ове пометености ума, док са себе не стресу сан. Због тога Павле свима саветује да буду трезвеноумни и будни. То исто заповеда и Христос. Онај, ко је трезвеноуман и будан, чак и ако буде привучен грехом, без оклевања га одбија од себе. Међутим, онај који спава или чини лудости чак и не осећа какву власт грех има над њим. Нећемо спавати, јер сад није ноћ, него дан, и зато ходимо поштено као по дану (Рим. 13; 13). Ништа није срамније од греха. У том погледу није толико срамно ни без одеће ходати, колико је срамно ходати у греху и безакоњу. Нагота и није такав преступ, јер она често потиче и од сиромаштва. Ништа међутим, није срамније и достојније презира, него што је грех. Замислимо оне које изводе на суд због крађе и кривотворења: какав их срам и смех прати, као људе бестидне, лажљиве и безочне! Непријатно нам је да трпимо уколико нам је горња одећа одевена немарно и наопако, тако да то исправљамо чак и кад видимо на другима. Не примећујемо, међутим, када и ми, и наши ближњи, ходамо наглавачке. Реци ми, шта је срамније од мушкарца који одлази код раскалашне жене? Да ли још нешто заслужује такав подсмех као свадљив човек, склон клеветању и зависти? Због чега нам се чини да то није тако срамно, као ходање у нагости? Само због навике. То никада нико није себи добровољно допустио. На грех се, међутим, сви одлучују, и то без икаквог срама. Најзад, ако би неко ступио међу ангеле, где се нешто такво никад није догодило, видео би колико је све то достојно подсмеха. Шта ја то говорим о ангелима? Ако би неко у царске одаје увео блудницу и искористио је, ако би се напио или пак допустио себи неки други, безочан поступак, био би изложен најстрожој казни. Ако у царским одајама не трпимо сличне дрскости, онда утолико пре морамо бити најстроже кажњени ако се на таква дела одважимо у присуству свагдапостојећег и свевидећег Цара. Због тога вас молим да у начину свог живота покажемо скромност и чистоту. Ми имамо Цара који непрестано мотри на сва наша дела. Да бисмо свагда били изобилно озарени вишњом светлошћу, на себе ћемо привући њене луче. Тад ћемо се наслађивати и садашњим и будућим добрима, благодаћу и човекољубљем Господа Нашег Исуса Христа, кроз Којег и с Којим нека је Оцу и Светоме Духу слава у векове векова. Амин.