СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ЧЕТРНАЕСТА

И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат (Јн. 1; 16)

1. Разрешавајући недоумицу оних који су расуђивали због чега је Христос, иако је почео да проповеда после Јована, стао испред и прославио се више од њега, Јован је, као што смо недавно рекли, додао: Пре мене беше. То је један разлог. Еванђелиста износи и други, који је изречен (у Еванђељу): Од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат (ст. 16). Затим наводи још један разлог. Који? Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (ст. 17). Шта значе, рећи ћеш ти, ове речи: Од пуноће Његове ми сви примисмо? Требало би да своју реч усмеримо управо ка томе. Његови дарови, каже Еванђелиста, нису позајмљени: Он је сам извор и сам корен свих блага – самосушти живот, самобитна светлост, самосавршена истина. Он то мноштво блага не задржава у Себи Самом, него га излива и на све остале; изливајући га у изобиљу, Сам свагда остаје пун; обогаћујући друге, Он Сам се ни у чему не умањује; свагда изливајући и делећи та блага, остаје у истом савршенству. А то, што ја имам у себи, каже Јован, то је позајмљено, јер ја сам то добио од Другога. То је нешто мало од свега, и личи на оскудну капљицу у поређењу с неизрецивом пучином и морем без обала. Боље речено, ни ово подобије не може да изобрази оно што се трудимо да искажемо: издвој из мора капљицу, и море се самим тим умањује, иако је то умањење неприметно. То се, међутим, не може рећи за овај извор: ма колико да га исцрпљујемо, он се ниуколико не смањује. Навешћемо још једно поређење, које је такође слабо и не успева да изрази оно што покушавамо да кажемо, али ће нас ипак, боље него ово прво, довести до изложене мисли. Замислимо извор огња, са којег се може запалити хиљада, две или три хиљаде светиљки. Зар сам огањ, и након што своју силу пренесе на толике светиљке, не задржава једну те исту пуноту? То је свима познато. Ако се у дељивим телима, која се умањују одузимањем честица, налази нешто такво што се, и после преношења своје силе другим телима, ниуколико не умањује, онда се то у далеко већој мери мора налазити у бестелесној и бесмртној сили. Ако је оно о чему овде говоримо (тј. огањ) и суштина и тело, ако се и дели и не дели, онда у погледу силе која потиче од бестелесне суштине далеко мање можемо да сумњамо да она није изложена ничему сличном.

Због тога Јован и каже: Од пуноће Његове ми сви примисмо, и своје сведочење сједињује са Крститељевим (сведочењем). Речи: И од пуноће Његове ми сви примисмо не припадају Претечи него Христовом ученику. Ево шта значе те речи: немојте мислити да ми, као људи који су много времена провели с Њим и с Њим делили трпезу, сведочимо само због благодарности. Ево, чак је и Јован, човек који Га раније није видео и који није боравио крај Њега, а видео Га је заједно са осталима тек у оно време кад Га је крстио, ускликнуо: Пре мене беше и тиме је све рекао. Међутим, сви ми – дванаест, три стотине, пет стотина, три, пет и десетине хиљада Јевреја и уопште, васцело мноштво верујућих и тадашњег, и садашњег, и будућег времена, добили смо од Његове пуноте. Шта смо добили? Благодат на благодат. Какву благодат уместо какве благодати (грчки: ??????????????????, што дословно значи: благодат уместо благодати, и за разумевање овог дела текста мора се узети у обзир грчки изворник, прим. прев)? Нову уместо старе. Слично као што је постојала правда и правда, (по правди закона беспрекоран – Филипљ. 3; 6), вера и вера (из вере у веру – Рим. 1; 17), усиновљење и усиновљење (њихово усиновљење – Рим. 9; 4), слава и слава (кад је славно оно што престаје, много ће више бити у слави ово што остаје – 2. Кор. 3; 11), закон и закон (закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме – Рим. 8; 2), служење и служење (њихово служење, речено је – 2. Кор. 3; 7–8, а на другом месту: Духом Божијим служимо – Филипљ. 3; 3), завет и завет (учинићу с домом Израиљевим и домом Јудиним нови завет, не као онај завет који учиних с очевима њиховим – Јер. 31; 31–32), освећење и освећење, крштење и крштење, жртва и жртва, храм и храм, обрезање и обрезање – тако постоји и благодат и благодат. Овде су, међутим, обрасци једно, а истина друго. И једно и друго има исто име, али не и исто значење. И на отисцима и на изображењима (сликама) човеком се назива и оно (фигура) што је насликано црном, и оно што је насликано белом бојом, као и оно што има своје сопствене боје. И статуа, без обзира да ли је глинена или камена, подједнако се назива статуом. Међутим, једно је образ (обличје) а друго истина.

2. Према томе, на основу сличности имена не смеш закључивати о истоветности ствари, као ни о њиховој разлици. Ако је постојао образ, он није био туђ истини. Међутим, како је у себи садржао само сенку, он је био нижи од истине. Каква је разлика међу свим овим наведеним појмовима? Хоћете ли да се посветимо тумачењу једног или два наведена појма? Тако ћете разумети и остале, и сви ћемо видети да су једни били лекције за децу, а други за снажне и одрасле људе, да су једни били дати као закон само за људе, а други као да су дати за ангеле. Одакле да почнемо? Хоћете ли да почнемо од самог усиновљења? Дакле, каква је разлика између старозаветног и новозаветног усиновљења? Оно прво је било част на речима, а ово друго и на делу. О ономе је речено: Богови сте и синови Вишњег сви (Пс. 58; 6), а о овоме: Који се од Бога родише (Јн. 1; 13). Како и на који начин? У купељи вечнобића и обновљења Духа Светога. Они су, и поред имена синова, имали дух ропства; иако су били почаствовани тим именом, остали су робови. Ми смо ослобођени, тако да смо ту почаст добили не само по имену него и у стварности. Указујући на то, Павле је говорио: не примисте духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Авва, Оче! (Рим. 8; 15). Ми се називамо синовима као они који су рођени свише и који су, да тако кажемо, пресаздани. Ако би пак неко хтео да упозна старозаветни и новозаветни начин освећења, видео би да и ту постоји разлика. Стари су се тим именом (тј. именом светих) називали уколико нису служили идолима, ако нису блудничили и ако нису чинили прељубу. Ми, међутим, не постајемо свети само кроз уздржање од тих порока, него и кроз задобијање највиших савршенстава. Тај дар најпре добијамо самим наиласком Духа Светога, а затим и сопственим животом, који је далеко узвишенији од јеврејског. А да те речи нису самохвалисање, саслушај шта је речено онима: "Не гатајте, и не водите децу своју кроз огањ, јер сте свети народ" (в. 5. Мојс. 18; 10–12). Њихова светост се на тај начин састојала у удаљавању од паганских (незнабожачких) обичаја. Код нас, међутим, није тако: Да буде света, речено је, и телом и духом (в. 1. Кор. 7; 34). Старајте се да имате мир са свима и светост без које нико неће видети Господа (Јевр. 12; 14). Творећи светињу у страху Божијем (2. Кор. 7; 1). Зависно од тога на кога се примењује, реч свети не изражава увек једну исту мисао. Ми кажемо да је и Бог свет, али не онако, као што смо свети ми. Види шта каже пророк, саслушавши глас који је долазио од серафима: Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана (Ис. 6; 5), иако је овај пророк био свет и чист. Међутим, уколико о својој светости судимо по вишњем обрасцу, онда се показује да смо нечисти. Свети су ангели и архангели, свети су серафими и херувими. Међутим, постоји разлика између наше и светости вишњих сила. Могао бих да испитам и све преостале појмове, али видим да се беседа већ исувише одужила. Због тога ћу, оставивши даље испитивање, препустити вама самима да расудите о осталим предметима. Ви бисте код куће могли да их упоредите и да уочите разлику међу њима, и да на сличан начин испитате и све остало. Кажи мудроме, и биће још мудрији (Приче Сол. 9; 9). На тај начин ћете ви окончати оно што смо ми започели. Сада пак морамо да се вратимо пређашњем редоследу ове беседе.

Рекавши да од пуноће Његове сви примисмо, Еванђелиста додаје: благодат уместо благодати и тиме показује да се и Јевреји спасавају благодаћу "Нисам вас изабрао ради вашег умножења, него ради ваших отаца", каже Бог. Ако од Бога нису изабрани по својој заслузи, онда је очигледно да су ту почаст добили по благодати. И сви ми смо спасени благодаћу, али не као они, и не у том, него у далеко важнијем и узвишенијем степену. На тај начин, ни наша благодат није таква. Нама није даровано само опраштање грехова (то нам је заједничко с њима јер сви сагрешише – Рим. 3; 23), него и оправдање, и освећење, и усиновљење, и благодат Духа која је далеко светлоноснија и изобилнија. Кроз ту благодат смо постали возљубљени од Бога, али не као слуге (робови), него као чеда и пријатељи. Због тога је и речено: благодат уместо благодати. Дело благодати био је и домострој под Законом, па чак и само наше постање из небића. За какве смо претходне заслуге могли да добијемо ту награду, када нас уопште није ни било? То се догодило због тога што нам Бог у сваком случају претходи Својим доброчинствима. И не само наше постање из небића него и моментално, непосредно након постања, поучавање о томе шта треба а шта не треба чинити, полагање тог закона у саму нашу природу и укорењивање у нас непоткупљивог суда савести – све су то дела највеће благодати и неизрецивог човекољубља. Дело благодати је и његово обнављање (тј. обнављање овог закона), након (његовог) изопачења, кроз писани закон. Требало би да они, који преступе једном дату заповест, буду изложени казнама и мучењима. То, међутим, није учињено: опет је уследило исправљање, и опет је дарован опроштај, али не по праву него по милости и благодати. А да је то уистину било по милости и благодати, саслушај шта каже Давид: Чини милостињу Господ, и суд свима онеправдованима. Казао је путеве Своје Мојсеју, синовима Израиљевим вољу Своју (Пс. 102; 6–7), као и на другом месту: Добар је и праведан Господ, зато ће закон поставити онима који греше на путу (Пс. 24; 8).

3. Добијање закона је, дакле, дело милости, саосећања и благодати. Због тога Еванђелиста, говорећи благодат уместо благодати, додавањем следећих речи још снажније показује величину дарова: Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. Видите ли како Јован Крститељ и ученик Христов (тј. Јован Еванђелиста) постепено узносе слушаоце ка све узвишенијем разумевању, припремивши их за то једноставнијим мислима? Упоређујући са собом Онога, Који неупоредиво све превазилази, Јован Крститељ тиме указује на Његово превасходство, због чега каже: Испред мене је, а затим додаје: јер пре мене беше. Еванђелиста исказује много више од њега (Крститеља), иако је и то још увек далеко испод достојанства Јединородног Сина. Еванђелиста га не пореди са Јованом, него са неким кога су Јевреји много више поштовали, и при том мислим на Мојсеја. Јер се Закон, каже, даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. Запази његову разборитост. Он не пореди личности, него дела. Пошто је указано да дела једног превазилазе дела другог, чак би и неблагодарни нужно морали да прихвате такво учење и уверавање о Христу. Када сведоче сама дела, која су таква да се у погледу њих ни најмање не може сумњати нити у пристрасност, нити у непријатељство према било коме, онда то представља необорив доказ чак и за недобронамерне људе. Због тога је сведочење таквих дела ван сваке сумње. Погледај и то, какво поређење прави Еванђелиста, учинивши га разумљивим чак и за слабе људе. Он превасходство (благодати над законом) не описује речима, него тако што разлику међу њима изражава самим њиховим именовањем, супротстављајући закону благодат и истину, а речима даде се реч постаде. Између једног и другог постоји велика разлика. Даде се – тај израз се односи на служитеља, који је закон примио од другога и предао га онима, за које му је заповеђено да им преда. Постаде благодат и истина – тиме се изображава Цар, Који Својом влашћу опрашта све грехе и дели Своје дарове. Због тога је Господ и говорио: Опраштају ти се греси твоји и Да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме: Теби говорим, узми одар свој и иди дому своме (Мк. 2; 10–11). Видиш ли како кроз Њега происходи благодат? Запази то исто и у погледу истине. На благодат указује и та околност, и догађај са разбојником, и дар крштења, и благодат Духа која се даје кроз Њега, и много тога другог. Истину ћемо пак јасније разумети ако проучимо (пра)образе. Домострој који је требало да се изврши у Новом Завету унапред је наговештен кроз праобразе, а Христос га је извршио Својим доласком. Размотримо, дакле, неке од тих образа (обличја, слика), јер је немогуће да у садашње време истражимо сваки од њих. Када изучите неке, које вам овде представим, онда ћете на основу њих разумети и остале. Хоћете ли да почнемо од самих страдања? Шта говори праобраз? Узмите јагње и принесите га на жртву, као што је наредио и заповедио Господ (в. 2. Мојс. 12). Међутим, Христос није то учинио; Он то није заповедио, него је Он Сам постао као јагње и Самога Себе принео Оцу као дар и жртву.

4. Погледај какви су још (пра)образи дати кроз Мојсеја, док се истина извршила кроз Исуса Христа. У време када су Амалићани напали Јевреје на Синајској гори, Мојсејеве руке биле су раширене, а придржавали су их Арон и Ор, стојећи један с једне, а други са друге стране. Христос је Сам држао Своје руке раширене на крсту. Разумеш ли сада како је био дат праобраз, а како се извршила истина? Закон је, поред тога, говорио: Проклет да је који не би остао на речима овог закона, и творио их (5. Мојс. 27; 26). А шта каже благодат? Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11; 28). Ево шта каже Павле: Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3; 13). Пошто смо добили толику благодат и истину, нећемо, услед саме величине дара, постати немарни. Уколико смо удостојени веће почасти, утолико смо више дужни да узрастамо у врлини. Онај, ко није много облагодаћен, не показује ни велику ревност према себи, тако да не заслужује ни велику осуду. Онај, међутим, који је уздигнут на највиши степен почасти, а у себи показује ниске особине и понижавајућа дела, заслужује далеко већу казну. Нека не да Бог да то било кад помислим о вама. Уздамо се у Господа, да су се ваше душе узнеле на небеса, да су се одрешиле од земље и да се ви, иако сте у свету, нисте предали световним страстима. И поред таквог мог уверења, не престајемо да вам саветујемо једно исто. И током телесних борби сви посматрачи убеђују борце да не падају, да не леже ничице, него да буду крепки и да се одрже на ногама. Они, међутим, који и поред тих савета не могу да устану једном за свагда бивају лишени победе и, као неспособни за подвиг, с презиром остају у таквом положају. Овде, међутим, можемо да очекујемо нешто добро, не само од вас који сте будни, него и од оних који су пали, само уколико пожеле да се исправе. Због тога ми и чинимо све ово, и молимо, и досађујемо, и прекоревамо, и похваљујемо, само да бисмо устројили ваше спасење. Немојте се стога срдити због наших честих савета да водите врлински живот. Ми не говоримо као они који осуђују вашу лењост, него као они који у погледу вас гаје највеће наде. Поред тога, оно што је до сада речено и оно што ће тек бити исказано, не тиче се само вас, него и нас који говоримо. И нама самима је потребна таква поука, и мада сами говоримо, ништа нас не спречава да те речи упутимо и нама. Сусревши кривога за грех, беседа га поправља; онога пак који не учествује у греху и који је слободан од њега, одводи још даље. Ни ми, наравно, нисмо чисти од сагрешења. Према томе, лечење је исто за све, и лекови се свима нуде. Исцелење, међутим, није исто за све и сразмерно је са вољом онога који се њиме користи. Онај, ко лекове користи како би требало, има и користи од лечења а онај, ко лекове не полаже на рану, само појачава зло у себи и управља га ка најнесрећнијим последицама. Према томе, нећемо се срдити кад нас лече, иако би нам лекови могли изазвати горке патње, јер ће они (лекови) на крају донети најслађи плод. Све ћемо учинити да очишћени од рана и озледа које је на души начинио грех пређемо у будући век, да се удостојимо да гледамо лице Христово, и да не будемо препуштени суровим и осветничким силама, него онима које нас могу увести у небеско наслеђе, приуготовљено онима који Га љубе. Нека све то и добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем нека је слава и сила у векове векова. Амин.