СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ПЕТНАЕСТА

Бога нико није видео никад; Јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави (Јн. 1; 18).

1. Бог не жели да ми само слушамо речи и имена која се помињу у Писму, него жели да их и разумемо. Због тога је блажени Давид многе од својих псалама написао овако: Отвори очи моје и схватићу чудеса Твоја у закону Твоме (Пс. 118; 18). После њега је његов син, који је заузео његово место, поучавао да за мудрошћу треба трагати више него за сребром и стицати је више него злато. Господ је Јеврејима саветовао да изучавају Писмо и тиме нас још више подстакао да га истражујемо. Он није говорио у том смислу да ћемо, чим прочитамо Писмо, моћи одједном и да га разумемо. Нико, наравно, неће испитивати оно што је у близини и на дохват руке, него оно што остаје у сенци и што се може открити тек након дугог трагања. Писмо се због тога и назива тајном ризницом, како би нас побудило да га истражујемо. То нам се саветује стога, да речима Писма не бисмо приступали просто и случајно, него веома обазриво: онај ко без расуђивања почне да слуша шта се у њему говори и ко све буде прихватао дословно, онако како је и речено, могао би да о Богу претпостави многе недоличности. Могао би да допусти и да је Бог човек, и да се састоји од бакра, и да се гневи и срди, као и још много рђавих мисли. Међутим, уколико неко проникне у дубину смисла, избећи ће сваку сличну недоличност. Ето, и у одломку који данас читамо, каже се да Бог има наручје, а што је својствено телима. Нико, међутим, неће бити толико глуп да бестелесног сматра за тело. Да бисмо све то разумели у духовном смислу и како доликује, исцрпније ћемо испитати ово место. Бога нико није видео никад. Којим је путем Еванђелиста дошао до тога? Након што је показао преимућство дарова Христових, које је такво да се између њега и дарова које је пренео Мојсеј налази неизмерна раздаљина, он хоће да укаже и на довољан разлог за толику разлику међу њима. Мојсеј је, као слуга, служио нижим делима, док нам је Христос као Владика, Цар и Царев Син донео неупоредиво узвишеније дарове, будући да свагда сапостоји са Оцем и да Га стално гледа. Због тога је Еванђелиста и додао: Бога нико није видео никад. Шта да кажемо на речи громогласног Исаије? Видех Господа где седи на престолу високу и уздигнуту (Ис. 6; 1). Шта да кажемо на сведочење самог Јована о томе да је Исаија то рекао онда, када је видео славу Божију (в. Јн. 12; 41)? Шта да кажемо на Језекиљеве речи? Он је видео Бога како седи на херувимима. Шта затим да кажемо на Данилове речи, јер и он каже: Старац дана седе… (Дан. 7; 9). А шта да кажемо на речи Мојсејеве: Покажи ми славу Своју (2. Мојс. 18)? Јаков је чак и име добио од Њега, јер га је назвао Израиљем. Израиљ, наиме, значи онај који је Бога видео. Бога су видели и други. Због чега је онда Јован рекао: Бога нико није видео никад? Он показује да је све то било дело снисхођења, а не виђење саме божанске суштине. Да су видели саму суштину Божију, онда је не би виђали на различите начине, јер је она проста, безоблична, несложена и неописива: не стоји, не седи, не хода. Све је то својствено само телима. То, како Бог постоји, зна једино Он Сам и Бог Отац је то огласио кроз једног од пророка: Говорићу пророцима, виђења ћу умножити, и у рукама пророчким уподобих се (Ос. 12; 10 – према тексту Септуагинте и према црквенословенском преводу), односно, Ја сам сишао и јавио се, али не оним што Ја јесам. Како је требало да нам се Син јави у стварном телу, Он је од почетка припремао људе за созерцавање суштаства Божијег, онолико колико је њима било могуће да га виде. Оно, међутим, што је Бог Сам у Себи, не само да нису видели пророци, него ни ангели и архангели. Ако би их ти упитао о томе, као одговор не би чуо ништа што се односи на суштину него само појање: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2; 14). Ако би пожелео да о томе нешто дознаш од херувима и серафима, зачуо би само тајинствену трисвету песму, и то да су небо и земља пуни славе Његове (Ис. 6; 2). Ако би се с тим питањем обратио још вишим силама, ништа не би дознао осим тога да оне имају само једно дело – да хвале Бога. Хвалите Га, речено је, све силе Његове (Пс. 148; 2). Дакле, Самог Бога Оца виде једино Син и Свети Дух. Како би уопште неко створено биће, ма какво да је оно, и могло да види Нествореног! Ако не можемо јасно да видимо ни неку бестелесну силу, такође створену, а што се много пута показало у случају ангела, онда утолико пре не можемо да видимо нестворено и бестелесно суштаство. Због тога Павле и каже: Кога нико од људи не виде нити може видети (1. Тим. 6; 16). Да ли то преимућство припада само Оцу, али не и Сину? Не, оно такође припада и Сину. А да припада и Сину, саслушај шта каже Павле, који то потврђује и каже: Који је икона Бога невидљивога (Кол. 1; 15). Као икона Невидљивога, Он је и Сам невидљив, иначе не би био икона. Немој да се чудиш што Павле на другом месту каже: Бог се јави у телу (1. Тим. 3; 16). То јављање се извршило у телу, а не по суштини. Да је Он невидљив не само за људе него и за небеске силе, поново потврђује Павле. Након што је рекао: Бог се јави у телу, додаје: и показа се ангелима (1. Тим. 3; 16).

2. На тај начин се и ангелима показао онда, када се обукао у тело. Пре тога Га ни они нису видели, јер је и за њих Његова суштина невидљива. Како је онда, рећи ћете ви, Христос рекао: Гледајте да не презрете једнога од малих ових, јер вам кажем да ангели њихови на небесима стално гледају лице Оца Мога небеског (Мт. 18; 10). Шта то значи? Зар Бог има лице и зар Се ограничава небесима? Нека нико не буде у тој мери лишен ума да би то тврдио! У ком је смислу то речено? У оном истом у којем и Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5; 8). Овде се говори о виђењу какво је нама могуће, о виђењу умом и о богомислију. На тај начин се и за ангеле може рећи да они по својој чистој и будној природи ништа друго не созерцавају осим Бога. Због тога и Сам Господ каже: Нико не зна Оца до Син (Мт. 11; 27). Шта то значи? Зар ми живимо у незнању о Њему? Не. То значи да нико не зна Оца тако, како Га зна Син. И раније су Га многи видели, у оној мери (виђења) која је за њих била доступна, али божанску суштину нико није видео. Тако и сада, сви ми знамо за Бога. Међутим, какав је Он по Својој суштини – то не зна нико осим Оног, Који је Од Њега рођен. Он овде знањем назива тачно созерцање и поимање, и то онакво, какво има Отац о Сину: као што Отац познаје Мене и Ја Оца (Јн. 10; 15).

Погледај с каквом то пунотом изражава Еванђелиста. Рекавши: Бога нико није видео никад, он након тога није рекао: "Син који Га је видео, Он Га објави", него износи нешто што је још потпуније од виђења, односно: Који је у наручју Оца, будући да обитавање у наручју означава далеко више него виђење. Онај ко једноставно види, још увек нема поуздано познање о виђеном предмету. Међутим, онај ко пребива у наручју, има потпуно познање. Дакле, ако Оца нико не зна осим Сина, онда ти, кад то чујеш, немој да помислиш да Син, иако Оца зна савршеније него други, ипак не зна какав је Он Сам по Себи. Еванђелиста је управо због тога и рекао да је Син у наручју Очевом. И Сам Христос обзнањује да Он зна Оца онолико, колико и Отац зна Сина. Дакле, онога ко почне да противуречи, упитај: зна ли Отац Сина? Он ће, уколико није сишао с ума, свакако одговорити: да. Ми ћемо затим упитати: има ли Отац потпуно знање о Сину и види ли шта је Син? Противник ће се, наравно, и с тим сагласити. Одатле изведи и закључак о потпуном знању Сина о Оцу. Сам Син је рекао: Као што Отац познаје Мене, и Ја познајем Оца (Јн. 10; 15) и Не да је ко видео Оца, осим Онога Који је од Бога; Он је видео Оца (Јн. 6; 46). Због тога је, као што сам рекао, Еванђелиста поменуо наручје, и том једном речју све нам је објаснио: и сродство, и јединство суштине, и нераздељиво знање, и једнакост власти. Осим тога, Отац у Свом наручју не би могао да има ниједно друго биће; ни Син се, да је слуга и један од многих, не би одважио да обитава у наручју Владике. То је својствено само истинском Сину, Који има велику одважност пред Својим Родитељем и Који у Себи нема ничега мање него Он. Хоћеш ли да дознаш за вечност Сина? Саслушај шта Мојсеј говори о Оцу. Упитавши Га шта да одговори Египћанима уколико буду питали ко га је послао, добио је заповест да каже: Послао ме Онај Који јесте (2. Мојс. 3; 14). Онај Који јесте означава постојано биће, биће безначално (беспочетно), биће у правом и истинском смислу те речи. То исто означава и израз у почетку беше, који означава постојано биће. Тај израз Јован на овом месту користи да би означио да Син беспочетно и вечно постоји у наручју Очевом. А да ти, због заједничког именовања, не би помислио да је Он само један од оних који су постали синови по благодати, овде је дописан члан (?), који Га и разликује од синова по благодати. Ако ти ни то није довољно, и ако се још увек приклањаш доле, саслушај именовање које је Сину својственије: Јединородни. Ако и после тога гледаш наниже, нећу одбити да за Бога употребим људски израз – при том мислим на наручје, само да ти не би замишљао ништа унижавајуће. Да ли сагледаваш промисао и човекољубље нашег Владике? Бог допушта да на Њега применимо недостојне речи, само да би ти на тај начин отворио очи и помислио на нешто велико и узвишено, а ти и даље остајеш доле? Најзад, реци ми зашто се овде помиње наручје, као груб и телесни појам? Да ли зато, да бисмо Бога замишљали као тело? Не, нипошто, кажеш ти. Због чега онда? Ако он не изражава нити истинитост Сина, нити то да је Бог тело, онда је тај израз набачен узалудно и без икакве потребе. Зашто? Нећу престати да те испитујем о томе. Зар није очигледно, да је тај израз употребљен зато, да бисмо посредством њега схватили да је Он уистину Јединородни Син и да је савечан Оцу? Он Га објави. Шта је Он објавио? Да је Бог један? То су често говорили и пророци, то је често ускликивао Мојсеј: Господ је Бог наш једини Господ (5. Мојс. 6; 4), као и Исаија: Пре Мене није било Бога нити ће га после Мене бити (Ис. 43; 10).

3. Шта још дознајемо од Сина, као од Оног Који је у наручју Оца? Шта дознајемо од Јединородног? Као прво, да управо то чини Његову дејствену (делатну) силу. Затим смо добили јасније учење и познање о томе да је Бог Дух и да они, који Му се клањају, треба да се клањају духом и истином; поред тога, чули смо да је немогуће видети Бога и да Њега не зна нико осим Сина, и да је Он Отац истинског Јединородног. Такође и све остало, што се о Њему приповеда. Сама реч: објави указује на јасније и очигледније учење, које није предато само Јеврејима него читавој васељени. Дакле, објављивање овде означава особиту јасност учења. Због тога се Он и назива Логосом и Ангелом Великог савета. Ако смо удостојени узвишенијег и савршенијег учења, након што нам Бог у последња времена није говорио само кроз пророке него и кроз Јединородног Сина, онда смо и ми дужни да покажемо узвишенији живот, достојан такве почасти. Као што Он снисходи ка нама дотле да хоће да са нама беседи, и то не посредством слугу него непосредно, онда би с наше стране било недолично да у себи не покажемо ништа боље од пређашњих времена. Јевреји су за учитеља имали Мојсеја, а ми самог Владику Мојсејевог. Показаћемо, дакле, мудрољубље достојно те почасти, и нећемо имати ништа заједничко са земљом. Он нам је ради тога и донео учење свише, са небеса, да бисмо тамо узнели своју мисао и да бисмо, сразмерно својим снагама, подражавали свог Учитеља. Како да ми подражавамо Христа, рећи ћеш ти. Чини све за опште (заједничко) добро и не тражи своје. Јер и Христос не угоди Себи, него као што је написано: ружења оних који руже тебе падоше на мене (Рим. 15; 3). Нека нико не тражи своје. И нека, тражећи своје, сваки има у виду ближњег. Што је наше, то је и њихово. Тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно уди смо једни другима, речено је у Писму (Рим. 12; 5). У односу једног према другом нећемо бити као да смо раздељени. Нека нико не каже: тај и тај ми није пријатељ, тај и тај ми није рођак, или није ми сусед; ја немам ништа заједничко с њим; како да му приђем; како да започнем разговор? Ако ти он и није рођак, чак и ако ти није пријатељ – он је свеједно човек, има исту природу као ти, има једног Владику, он је твој саслужитељ и сажитељ, јер живи у истом свету у којем и ти. Ако, поред тога, држи и једну веру, онда је он део твога тела. Које пријатељство може да створи такво јединство, као сродство по вери? Ми нећемо испољавати ону блискост и општење какве међусобно имају пријатељи с пријатељима, него ону (блискост и општење) какве међусобно имају телесни удови. Нико и никад неће наћи пријатељство и општење које би било узвишеније од овог. Ти не можеш да кажеш: откуд сам ја близак и повезан с тим и тим, као што то не можеш да кажеш ни за свог брата, јер би то било смешно. Сви ми се крстисмо у једно тело (1. Кор. 12; 13). Зашто у једно тело? Зато да се не бисмо делили, него да бисмо узајамном сагласношћу и пријатељством очували повезаност целог тела. Нећемо, дакле, презирати једни друге, да не бисмо презрели саме себе, јер је речено: Никада нико не омрзну на своје тело, него га храни и негује (Еф. 5; 29). Бог нам је због тога дао један дом – овај свет, и све подједнако поделио: за све је зажегао једно сунце и раширио један кров, а то је небо. Устројио нам је једну трпезу – земљу, а дао нам је и другу (трпезу), која је далеко важнија од ове прве, али је такође заједничка. Саучесници у Тајинству знају о чему говорим. Свима нам је дао један заједнички начин духовног рођења, сви ми имамо заједничку отаxбину на небесима, сви ми пијемо из једне чаше. Ни богаташу није дао ништа више ни драгоценије, нити је сиромаху дао нешто мање и безвредније, него је све подједнако призвао. Подједнако је поделио како духовна, тако и телесна блага. Одакле потиче таква неједнакост у животу? Од користољубља и надмености богатих. Браћо, нека убудуће не буде тако. Будући да сви ми имамо нешто заједничко и најнеопходније, што нас сједињује у једно, нећемо се делити због овоземаљских и ништавних дела, под којима подразумевам богатство, сиромаштво, телесно сродство, непријатељство, пријатељство. Све је то сенка, па је чак и ништавније од сенке за оне, који су повезани ланцима узвишене љубави. Сачуваћемо те ланце непокиданима, и никакав зао дух не може продрети међу нас да би разрушио то јединство. Нека оно буде у свима нама, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којега и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.