СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ОСАМНАЕСТА

Сутрадан опет стајаше Јован и двојица од његових ученика. И угледавши Исуса где иде, рече: Гле, Јагње Божије! И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом (ст. 35–37).

1. Немарна је људска природа, и лако бива привучена погибељи, али не зато што је таква саздана, него што је таква постала услед својевољног немара. Због тога ју је потребно много саветовати. И Павле, пишући Филипљанима, да би их подстакао, каже: Мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење (Филипљ. 3; 1). Земља, која је добила семе, убрзо доноси плод, и друга сетва јој није потребна. Међутим, наша душа није таква. Пожељно би било да сејач, који често сеје и у то улаже велики труд, макар једном добије плод. Пре свега, изложено учење не може лако да се утисне у душу, јер је у њој много тога скамењеног и обавијена је мноштвом трња. Осим тога, долази много клеветника који отимају та семена. Када се пак семе унедри и укорени, потребна му је иста таква брига да би могло да нарасте, а када се појави, да остане читаво и да га ништа не оштети. Уосталом, када су у питању земаљска семена, клас који је сазрео и задобио потребну силу не боји се више нити шкодљиве росе, нити жеге, нити нечег другог. У учењу, међутим, није тако: чак и кад се све у потпуности устроји, овде се често дешава да једна олуја или бура сруши све или да до тога дође услед неповољних околности, због наговора злонамерних људи или због стицаја разних других искушења. Ово вам не говоримо без циља, него зато да не бисте, слушајући Претечино понављање истих речи, почели да га оптужујете за празнословље или да о њему говорите као о беспосленом човеку који се досађује. Он је, наравно, желео да се чује и оно што је једном рекао. Међутим, како услед успаваности у почетку многи нису обраћали пажњу на оно што је речено, он их поново буди понављањем једног истог. Погледај: Онај што долази за мном преда мном би и нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој, а такође и то је онај Који крштава Духом Светим и огњем и видео сам Духа где силази са неба као голуб и остаде на Њему (Јн. 1; 27–34). Нико, међутим, није обраћао пажњу на њега, и нико га није упитао: Шта то говориш, о коме, и зашто? Због тога је рекао и ово: Јагње Божије, које узима на се грехе света. Међутим, ни тиме их није пробудио из неосетљивости (безосећајности, отупелости). На тај начин је био приморан да понавља једно исто, као да грубу и отврдлу земљу омекшава новим орањем и да речју, као плугом, подиже потиснуту душу, да би у њену дубину убацио семе. Због тога Крститељ није ни умножавао своје речи, будући да се бринуо само о једном: да их приведе и присаједини Христу. Он је знао да им, уколико Га прихвате и поверују, неће бити потребан други који ће сведочити о Њему. Тако се и догодило. Ако су Самарјани, саслушавши Христа, говорили жени Самарјанки: Сад не верујемо више због твог казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово Спаситељ света, Христос (Јн. 4; 42), онда су се далеко лакше ка Христу могли обратити Јованови ученици, како се у ствари и догодило. Након што су дошли код Христа и саслушали Га једне вечери, они се више нису ни враћали код Јована него су се у тој мери предали Христу да су на себе преузели и Јованово служење и сами почели да проповедају Христа. Он нађе најпре брата својега Симона, и рече му: нашли смо Месију, што преведено значи: Христос (Јн. 1; 41). Обрати пажњу и на следеће. Кад је Јован говорио: Онај што долази за мном преда мном би и ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој, никога није уловио. Међутим, кад је почео да говори о устројавању нашег спасења и да се изражава једноставнијим речима, његови ученици су пошли за Христом. То, међутим, није једино на шта треба обратити пажњу. Запази и то да није толико мноштво привео Христу онда, кад је о Богу говорио нешто велико и узвишено, као онда, када је говорио о Његовој благости, човекољубљу и ономе што се односило на спасење слушалаца. Чули су да ће Он на Себе узети грехе света – и одмах су похитали к Њему. Ако је могуће да оперемо своје грехе, зашто онда да оклевамо, говорили су они. Ево, пред нама стоји Онај, Који ће нас од њих ослободити без икаквог нашег труда. Зар није крајње неразумно да такав дар одлажемо за нека друга времена? Нека то чују и оглашени, који своје спасење одлажу до последњег даха. Сутрадан опет стајаше Јован… и рече: Гле, Јагње Божије. Христос ништа не говори, говори само Крститељ. Тако се дешава и са жеником. Не почиње одмах он сам да говори с невестом, него најпре стоји и ћути, а други указују на њега и предају му невесту. Када се она појави, не прихвата је он сам и не уводи, него му је други предају. Када је пак прихвати из руку других људи, она је већ толико благонаклона према њему да се више и не сећа оних, који су је спојили с њим. Тако се догодило и са Христом. Он је дошао да са Собом заручи Цркву, и у почетку ништа није говорио Он Сам, него је само стајао. Његов пријатељ Јован предао Му је десницу те невесте, уручивши му, посредством своје речи, људске душе. Када их је примио, Христос их је толико приклонио Себи да се више нису враћали ономе, који их је предао.

2. И то није све, јер овде треба још нешто приметити. Као што приликом склапања брака девојка не жури ка младићу него он прилази к њој, чак и ако је царски син и чак ако је узео и девојку из нижег сталежа или робињу, тако се догодило и овде. Није се људска природа узнела на небо, него је Сам Бог сишао ка њој, презреној и убогој. Након склапања брака, Он јој није допустио да остане овде, него ју је примио на Себе и увео у Очев дом. Зашто Јован није појединачно узео своје ученике и говорио с њима о Христу, и на тај начин Му их предао, него је у присуству целог народа рекао: Гле, Јагње Божије. Зато да се не би испоставило да је то његов предумишљај. Да су код Христа отишли зато, што их је Јован у то убедио и да би угодили Јовану, могло би се догодити да убрзо и напусте Христа. Сада пак, кад су одлучили да за Христом следе на основу учења, упућеног свима, Јованови ученици били су постојани у томе, јер нису следили (за Њим) да би угодили учитељу него због сопствене усрдности и ради сопствене користи. Сви пророци и апостоли проповедали су Христа у Његовом одсуству: једни до Његовог доласка у телу, други након Његовог вазнесења. Једино је Јован проповедао о Њему у Његовом присуству. Због тога се он и назива жениковим пријатељем, јер је једино он присуствовао браку. Он је све то устројио и извршио, он је том делу поставио почетак. И угледавши Исуса где иде, рече: Гле, Јагње Божије. Он је то говорио показујући да не сведочи само гласом, него и очима. Он се у радости и усхићењу дивио Христу. Он није одмах почео да убеђује ученике, него се најпре диви и предаје усхићењу приликом јављања Христовог. Свима показује и дар са којим је дошао, и начин искупљења. Реч "јагње" изражава и једно и друго. Јован није рекао: "које ће узети" или "које је узело" него "које узима" грехе света, као да је Христос то свагда чинио. Он на Себе није примио грехе само онда, кад је пострадао, него тако, као да је стално распет. Он је једном принео жртву за грех, али тако, као да том једном жртвом свагда очишћује грехе. На тај начин, као што Његово именовање као Логоса означава превасходство Његове природе и као што Га име Сина издваја од свих осталих бића, тако и речи: Христос, Јагње, пророк, светлост истинита, пастир добри и остале, употребљене за Њега, представљају изразе којима је дописан члан (?), да би показале разлику између ових и уобичајених израза. Било је много јагањаца, пророка, помазаника (грч. "христос") и синова. Међутим, Јован показује велику разлику између Њега и свих њих. Он то није потврдио само додавањем члана, него и додавањем назива "Јединородни", будући да Христос нема ничег заједничког са творевином. Ако се некоме учини да те речи нису изговорене благовремено, с обзиром да је био десети час (то је било време дана: а бијаше, каже, око десетог часа – ст. 39), онда тај, према мом мишљењу, много греши. За многе људе, који робују телу, време после засићења није, наравно, погодно за важна дела јер је душа оптерећена храном. То су, међутим, били људи који нису користили чак ни уобичајену храну, који су и увече били онолико трезвеноумни колико смо ми ујутро или, боље речено, далеко трезвеноумнији (зато што многима од нас остаци вечерње хране испуњавају душу нечистотом, док они ничим сличним нису оптерећивали ту лађу). Због тога не чуди што је Јован и у вечерњим сатима говорио о таквим стварима. Поред тога, он је живео у пустињи, поред Јордана, где су сви са страхом долазили да се крсте, тако да су се у то време мало бринули о житејским делима, слично као што је и народ без хране три дана провео крај Христа. Дужност је усрдног проповедника, исто као и марљивог земљоделца, да не напушта своје дело док не види да се засађена реч укоренила. Зашто Јован није прошао по читавој Јудеји проповедајући о Христу, него се зауставио на реци очекујући Његов долазак, да би Га затим, кад Он дође, показао народу? Јован је хтео да сама дела посведоче о Христу, а посебан циљ Јованов био је само да огласи долазак Христов и да приволи (убеди), макар и неколицину, да саслушају Живот вечни. Веће сведочење Јован је препустио Самом Христу, односно сведочење дела, као што каже и Сам Христос: Али ја имам сведочанство веће од Јовановог, јер дела која Ми даде Отац да их свршим ова дела… сведоче за Мене (Јн. 5; 36). Погледај колико је то сведочанство било јако. Јован је бацио само малу искру, и одмах је букнуо висок пламен. Они, који до тог времена нису слушали Јованове речи, најзад су проговорили: Све што каза Јован за Овога истина беше (Јн. 10; 41).

3. У противном случају, односно да је Јован проповедао пролазећи читавом Јудејом, могло би се учинити да он то чини из људских разлога, и проповед би била сумњива. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом (ст. 37). Јован је имао и друге ученике. Међутим, они не само да нису пошли за Христом, него су Му и завидели. Равви, говорили су они Јовану, Онај што беше с тобом преко Јордана, за Кога си ти сведочио, ено крштава, и сви иду Њему (Јн. 3; 26). И други пут се појављују с оптужбама: Зашто ми постимо, а Твоји ученици не посте (Мт. 9; 14). Међутим, најбољи међу њима нису тако поступали, него су, чим су чули Христа, кренули за Њим. Они Га нису следили зато, што су презрели свог учитеља, него из послушности према њему, представљајући највећи доказ за то, да су поступили по здравом убеђењу. Неки су то учинили само зато што је Јован предсказао да ће Христос крштавати Духом Светим. Они нису напустили свог учитеља, али су хтели да сазнају да ли ће Христос даровати нешто више него Јован. Запази како се њихова брижност сјединила са скромношћу. Они нису одмах пришли и почели да испитују Исуса о важним и неопходним стварима. Нису хтели да разговарају с Њим отворено и у присуству свих, нити узгред и случајно, него насамо. Знали су да речи њиховог учитеља нису изражавале само смирење него и чисту истину. А један од двојице који чуше од Јована и одоше за Њим бејаше Андреј, брат Симона Петра (ст. 40). Зашто Еванђелиста није навео и име другог ученика? Неки то објашњавају тиме да је ученик, који је пошао за Христом, био онај исти који је ово и написао. Други пак мисле да он није био међу изабраним ученицима и да је Еванђелиста помињао само имена значајнијих личности. Каква је корист и да знамо име тог ученика, када имена седамдесет двојице (ученика) не знамо? То исто се може видети и код Павла: А посласмо с њим и брата кога хвале по свим црквама због проповедања Еванђеља (2. Кор. 8; 18). Андреја је поменуо и из другог разлога. Који је то разлог? Ти знаш да Симон и Андреј, када су чули: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људским (Мт. 4; 19), нису посумњали у то необично обећање. Требало би, међутим да знаш и то, да је зачетке вере још пре Симона положио његов брат Андреј. А Исус обазревши се и видевши их где иду за Њим, рече им: Шта тражите? Отуда можемо да научимо да дарови Божији не претходе нашим жељама. Кад ми почнемо да испољавамо жељу, тад нам Он даје много начина за спасење. Шта тражите? Шта то значи? Зар то пита Он, Који познаје људска срца и прониче у наше помисли? Он, међутим, не пита зато да би дознао (како би то било могуће?) него да би их тим питањем још више приближио Себи, да би им омогућио да буду одважнији и да би им показао да су достојни да беседе с Њим. Они су се вероватно стидели и плашили, као људи који су Га познавали само на основу сведочења њиховог учитеља о Њему. Да би из њих искоренио све то, тј. и стид и страх, Он сам поставља питања и не допушта да ћутке дођу до Његовог обитавалишта. Уосталом, можда би се то исто догодило и да Он није постављао питања, јер они не би престали да иду за Њим и по Његовим траговима дошли би до Његовог обитавалишта. Зашто их је питао? Зато да би, као што сам рекао, умирио њихова збуњена и узнемирена срца и да би их подстакао на одважност. Своју оданост Христу нису изразили само тиме што су Га следили него и самим питањима. Иако још нису били Његови ученици и још ништа од Њега нису чули, они Га већ називају учитељем, придружујући се Његовим ученицима и показујући Му разлог због којег су Му се придружили, односно, да желе да од Њега дознају нешто корисно. Запази и њихову разборитост. Они нису говорили: научи нас догмама или нечему неопходном него: Где станујеш? Као што сам већ рекао, желели су да с Њим о нечему разговарају насамо, да Га саслушају и да науче од Њега. Они због тога и не одлажу своју намеру, не говоре: доћи ћемо другог дана и саслушаћемо Те кад будеш говорио на сабору народа, него показују сву своју усрдност за слушање, тако да их ни само време не спречава у томе. Сунце се већ беше приклонило западу: беше око десетога часа, како је речено. Због тога им Христос ни не одређује место за беседу, него их само све више и више привлачи да следе за Њим, показујући да их прима код Себе. Није им рекао ништа слично овоме: сад није време да идете у мој дом, дођите сутра, ако будете хтели да нешто чујете, а сад идите кући. Напротив, беседи с њима као с друговима и пријатељима, који су већ дуго времена уз Њега. Зашто Он на другом месту каже: Син Човечији нема где главу склонити (Лк. 9; 58), а овде: Дођите и видите где живим (ст. 39). Речи: Нема где главу склонити показују да Он није имао лично уточиште а не да Он није живео ни у каквом дому. Еванђелиста у наставку каже да су тај дан провели код Њега, а због чега – то нам није рекао, јер је циљ само по себи јасан. Ни због чега другог они нису следили за Христом, нити их је Христос привукао к Себи, осим због поуке. Они су се те ноћи наслађивали Његовим учењем, и то у таквом изобиљу и у таквој радости да су обојица без оклевања пошли да и друге приведу Христу.

4. Научимо се одавде да слушање божанственог учења претпостављамо свему осталом. Ниједно време нећемо сматрати непогодним за то. Међутим, ако би требало да уђемо у туђи дом, ако би ти, непознат, требало да се упознаш са знаменитим људима, макар то било и неправовремено или у било које време, никада нећемо пропустити такав добитак. Нека храна, вечера, купање и остала световна дела имају одређено време. За изучавање вишњег мудрољубља не треба да постоје никакви одређени сати: требало би да њему припада свако време. У време и невреме покарај, запрети, утеши (2. Тим. 4; 2). И Мојсеј је Јеврејима заповедио да то чине у било које време. Овоземаљска дела – мислим на вечере и купање – ако су и потребна, уколико се често упражњавају слабе тело. Напротив, што се више умножавају душевне поуке, оне све крепкијом чине душу која их прихвата. Сада све време проводимо у бескорисном и неозбиљном празнословљу, ради тога се састајемо и у свануће, и ујутро, и у подне, и увече, па чак и означавамо одређена места за то. Када пак божанствене догме слушамо једном или два пута недељно, мучимо се и замарамо. Зашто? Зато што рђаво приклањамо своју душу. Ми у њој потпуно уништавамо склоност и ревност ка таквим предметима. Због тога и не тежите духовној храни. Осим других знакова болести, њу доказује и то што не желите ни да једете ни да пијете него и према једном и према другом осећате одвратност. Ако вам то, кад се појави у телу, служи као знак тешке болести и изазива слабост, онда се то утолико пре може применити на душу. Како да је, тако палу и изнемоглу, укрепимо? Каквим делима, и каквим речима? Окренимо се речима божанственим, пророчким, апостолским и свим осталим. Тада ћемо дознати да је далеко боље хранити се тим речима него нечистом храном, како би требало да назовемо неправовремене скупове и празнословљење. Реци ми, шта је боље: разговарати о народним, судским и војним питањима или о стварима небеским и ономе, што ће се догодити када одемо одавде? О чему је боље причати: да ли о суседима и њиховим стварима и, уопште, занимати се туђим пословима, или беседити о ангелима и стварима које се тичу наше сопствене користи? Суседови послови се тебе уопште не тичу, док се ствари небеске односе и на тебе. Неки ће рећи: довољно је једном говорити о томе па да се све каже. Зашто тако не мислите и о ономе, о чему водите празне и бесмислене разговоре него, употребивши читав живот на то, ипак не исцрпите предмете за такве беседе? Још не говорим о ономе, што је далеко горе од тога. О овим предметима међусобно говоре људи који су прилично скромни. Беспосленији и немарнији у својим разговорима баве се шалама, плесачима и тркачима, скрнавећи своје уши и обешчашћујући душу таквим причама, опијајући своју природу сладострашћем и уносећи таквим говором у своју машту свакакве развратне призоре. Чим језик изговори име плесача, душа истог тренутка замишља његово лице, косу, танку одећу и њега самог, који је размажен због свега тога. Други подстиче пламен у души помињући блудницу, њене речи, одећу, развратне очи, сладострасне погледе, плетенице, шминкање, мазање трепавица. Зар и при самом мом казивању о томе не осећате нешто страшно? Немојте се стидети, и немојте црвенети: то је неизбежно, јер је сасвим природно да снага беседе врши такав утицај на душу. Ако и због самог мог казивања, стојећи у цркви и далеко од свих ствари, осећате нешто већ од самог слушања, размислите онда шта се мора догађати са онима који седе у самом гледалишту, имајући потпуну слободу и будући изван овог поштованог и уваженог скупа, и са крајњом бестидношћу гледају и слушају шта се тамо догађа. Зашто нас оптужујеш, рећи ће неко од непажљивих, губећи из вида да је то сасвим природно па чак и неизбежно, да то врши такав утицај на душу? Дакле, када се они разнеже слушајући оно, онда је то сасвим природно?! То, међутим, није дело природе него воља греха. То, што онај који се приближава ватри мора бити повређен сасвим је природно и до тога долази услед слабости природе. Међутим, не привлачи нас сама природа ка ватри и повреди која отуда следи. То зависи једино од изопачене воље. Хоћу да тога не буде и да се то исправи, како не бисте својевољно пали у понор нити били бачени на пучину зла, да не бисте и противно својој вољи налетели на огањ и на тај начин скривили огњу приуготовљеном за ђавола. Нека се сви ми удостојимо да, ослободивши се њега, пређемо у крило Авраамово, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.