СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТА

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече: Хајде са Мном! А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова (Јн. 1; 43–44).

1. У сваком труду има добитка (Приче Сол. 14; 23), каже Књига Прича. Међутим, Христос нам саветује и нешто боље од тога, када каже: Који тражи, налази (Мт. 7; 8). Због тога ме и задивљује како је Филип кренуо за Христом. Андреј је кренуо за Њим након што је о Христу чуо од Јована, а Петар – тако што је чуо од Андреја. Филип ни од кога није ништа дознао о Њему, него се, чим му је Христос рекао: Хајде за Мном, без оклевања повиновао и не само да Га није напустио, него је о Њему проповедао и другима. Пожуривши ка Натанаилу, Филип каже: Нашли смо Онога за Којег писа Мојсеј у Закону и пророци (ст. 45). Видиш ли, колико је брижна била његова душа, и колико је често размишљао о ономе што је писао Мојсеј, колико је жудно ишчекивао долазак Христов? Речи: нашли смо означавају људе који стално трагају. Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју. Он никога није позвао к Себи пре него што се неко сам присајединио к Њему. То није чинио случајно, него по сопственој мудрости и разуму. Ако Му неко не би приступио добровољно и ако би га Он Сам привукао, сасвим је могуће да би Га тај касније и напустио. Међутим, како су се они сами одлучивали на то, остајали су постојани у својој намери. Филипа је, међутим, призвао као човека којег је боље познавао. Рођен и одгајен у Галилеји, Филип је, наравно, познавао Христа боље него остали. Када је дакле, придобио неке ученике, Христос је пошао у лов на остале, и тада је придобио Филипа и Натанаила. С обзиром да се у то време глас о Христу беше раширио по читавој Сирији, Натанаилово обраћање Христу не задивљује у тој мери, као што задивљује обраћање Андреја, Петра и Филипа, не само зато што су они поверовали и пре него што су видели чуда Исусова, него и зато што су сви они били из Галилеје, из које никада није дошао ниједан пророк и из које није могло да дође ништа добро (в. ст. 46). Галилејци су били необразовани, дивљи и груби. Христос је, међутим, и овде пројавио Своју силу, јер је на земљи, која никада није доносила плодове, убрао своје најдостојније ученике. Тако је, дакле, Филип вероватно пошао за Христом видевши Петра и његове сапутнике и слушајући о Христу од Јована. Вероватно је, такође, да је и глас Христов на њега извршио снажан утицај. Христос је знао ко ће Му бити потребан. Еванђелиста, међутим, све то изоставља. Филип је знао да треба да дође Христос; а да је Христос Исус, то није знао, и ја мислим да је то чуо или од Петра или од Јована. Еванђелиста наводи и место у којем живи Филип, да би показао да слабо пред светом изабра Бог (1. Кор. 1; 27). Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо Онога за Којега писа Мојсеј у Закону и пророци, Исуса, сина Јосифова, Назарећанина (ст. 45). Он то говори да би својој проповеди дао веродостојност, због чега се позива на Мојсеја и пророке и тако да побуђује пажњу слушаоца. Натанаило је био прецизан човек и у свему је испитивао истину, као што је то Христос посведочио о њему и како се и на делу показало. Због тога је Филип добро поступио што га је упутио на Мојсеја и на пророке, јер је на тај начин подстакао Натанаила да се приклони Ономе, о Којем му је проповедао. Нека те не збуњује што Филип назива Исуса Јосифовим сином. Одакле се, Филипе, види, да је Он управо тај о Којем су писали Мојсеј и пророци? Чиме ћеш нам то доказати? Није довољно само сведочанство речи. Какво си знамење видео? Какво чудо? Зар у тим стварима није опасно веровати просто и без доказа? Какав доказ ти имаш? Филип нам одговара исто што и Андреј. Као што ни Андреј није био у стању да изобрази благо које је нашао нити да нађе речи којима би описао ту ризницу, због чега је брата одвео код Онога, Којег је нашао, тако чини и Филип. Он не говори Натанаилу због чега је Исус – Христос, и како су о Њему предсказивали пророци; он га само одводи код Исуса, да би окусио Његове речи и Његово учење: И рече му Натанаил: Из Назарета може ли бити шта добро? Рече му Филип: дођи и види. А Исус виде Натанаила где долази к Њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства (ст. 46–47). Христос хвали и велича Натанаила јер је рекао: Из Назарета може ли бити што добро? Зар није требало да га осуди због тога? Не, то нису биле речи неверујућег, и нису заслуживале осуду, него је то била похвала. Како и због чега? Зашто што је он пророштва познавао боље него Филип. Из Писма је знао да Христос треба да дође из Витлејема, из места у којем је био Давид. Такво мишљење је владало међу Јеврејима, а што је и пророк одавно предсказао говорећи: А ти, Витлејеме, Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће изаћи који ће бити господар у Израиљу (Мих. 5; 2. и упор. Мт. 2; 6 и Јн. 7; 42). Због тога се Натанаил, када је чуо да Христос долази из Назарета, збунио и био у недоумици, налазећи да Филипова вест није у складу са предсказањем пророка. Погледај, међутим, како је Натанаил, и поред своје недоумице, разборит и умерен. Он није рекао: "Ти ме обмањујеш, Филипе, ти ме лажеш! Не верујем ти и нећу да пођем. Из пророштава знам да ће Христос доћи из Витлејема. Ти кажеш да је из Назарета! То онда није Христос!" Натанаил, међутим, ништа такво није рекао. Он одлази код Христа и, не саглашавајући се с једне стране да ће Христос доћи из Назарета, показује и темељно познавање Писма и опрезност у поступцима, док са друге не одбацује ни Филипову вест, показујући тиме своју силну жудњу за доласком Христовим. Он је једноставно помислио да је Филип погрешно навео место Његовог порекла. Обрати пажњу и на то, с каквом опрезношћу он изражава своју сумњу: у виду питања. Он не каже: "Из Галилеје не долази ништа добро", него: Из Назарета може ли бити што добро? И Филип, је међутим, био веома разборит. Наишавши на приговор, он се не срди и не жалости, него само и даље тврди своје, желећи да тог човека приведе Самом Христу и од почетка испољавајући чврстину духа каква је својствена апостолу. Због тога је Христос и рекао: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Израиљац, наравно, може бити и лажљив. Овај, међутим, није такав. Његов суд је непристрасан, он не изриче своје речи, ни пријатне, ни непријатне. Истина, и Јудеји су, на питање где ће се родити Христос, одговорили: У Витлејему и навели сведочанство: И ти. Витлејеме, Ефрато, иако си најмањи међу хиљадама Јудиним… Они су о томе сведочили пре него што су видели Христа. Међутим, када су Га видели, из зависти су прећутали ово сведочанство и почели да говоре: Христос када дође нико неће знати откуда је (Јн. 7; 27). Натанаил није тако поступио: какво је мишљење имао на почетку, такво је имао и касније, односно, да Он није из Назарета. Због чега су Га онда пророци називали Назарећанином? Зато што је тамо одгајен и васпитан. Ни Христос, међутим, није хтео да каже Натанаилу: "Ја нисам из Назарета, како ти је рекао Филип, него сам из Витлејема", јер није хтео да од самог почетка уноси сумњу у Своје речи. Осим тога, уколико би и убедио Натанаила у то, то још не би био довољан доказ да је Он Христос. Зашто Он, чак и да није Христос, не би могао потицати из Витлејема, као и многи други људи који су се тамо родили? Дакле, Христос то оставља, а чини оно, што је највише могло привући Натанаила к Њему, односно, показује да је Он био присутан док је Филип разговарао с њим. Кад Га је Натанаил упитао: Откуда ме познајеш, Он одговара: Пре него те позва Филип, видех те кад бејаше под смоквом (ст. 48). Ево чврстог и постојаног човека! Када му је Исус рекао: Ево правог Израиљца, он се није погордио, нити су га привукла одобравања. Остајући на своме, он је још упорније тражио и испитивао истину, да би нешто поуздано дознао. Он се распитује као човек, а Исус одговара као Бог. Пре него те позва Филип, видех те. Он је већ познавао Натанаилову добронамерност, не као човек, за којим је овај следио, него као Бог. И сада: Видех те кад бејаше под смоквом, кад тамо никога није било, осим Филипа и Натанаила који су о томе разговарали. Због тога је и речено: Видевши Натанаила где долази к Њему, рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Те речи је Христос изговорио и пре него што је Филип довео Натанаила, да би Његово сведочанство било несумњиво. Због тога је навео и време, и место, и само дрво. Да му је рекао: "Видео сам те пре него што ти је Филип пришао", могло би се посумњати да је Он Сам послао Филипа, и Његове речи не би имале никакву важност. Међутим, кад је Он указао и на место, на којем се налазио Натанаил када га је позвао Филип, када је поменуо и само дрво, и време разговора, показао је Своју несумњиву прозорљивост. Христос није тада само показао Своју прозорљивост. Он је Натанаила убедио и на други начин, односно подсетио га је на речи које је овај изговорио: Из Назарета може ли бити што добро? Тиме га је још више приклонио Себи, подједнако као и тиме што га због тих речи није осудио и оптужио, него похвалио. Отуда је и Натанаил разумео да је Он уистину Христос, тј. како из Његове прозорљивости, тако и отуда, што је Христос поуздано знао његово мишљење. Тиме је показао да зна и оно, што је скривено у његовој души. Поред тога, није га осудио за мишљење које је изрекао, него га је и похвалио. Христос је рекао да је Филип призвао Натанаила; о ономе међутим, што је он говорио Филипу и Филип њему ништа није рекао, препуштајући то његовој (Натанаиловој) савести и не желећи више да га разобличује у томе.

2. Шта дакле? Зар је Христос видео Натанаила тек онда, кад га је позвао Филип, зар га Својим недреманим оком није видео и пре тога? Видео га је, и томе нико неће противуречити. У то време је, међутим, речено само онолико, колико је било потребно. Шта је било са Натанаилом? Добивши несумњив доказ о предзнању Христовом, он Га је исповедио и, као што је пре својим оклевањем показао опрезност, тако је сада својим спремним прихватањем чињенице (да је Христос Син Божији; прим. прир) показао добронамерност. Он је Христу одговорио на овај начин: Равви, Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев (ст. 49). Видиш ли душу која се усхитила и својим речима обгрлила Христа? Ти си, каже, Онај Којег желимо и Којег очекујемо. Видиш ли како се он усхићује, диви и скаче од радости? Тако треба да се радујемо и ми, који смо се удостојили да познамо Сина Божијег, и то не само да се радујемо у души, него да и самим својим делима покажемо ту радост. А шта је својствено радоснима? Да верују Ономе, Којег су познали, а верујућима да чине оно, што је Њему угодно. Ако пак будемо делали оно што Га гневи, како ће се видети да се радујемо? Зар не видите како се и у домовима, у којима примају драгог госта, ништа не штеди и све чини да би се њему угодило? Ако пак неко, позвавши к себи госта, не би настојао да му угоди и кад се не би трудио да га прихвати, онда му, макар и хиљаду пута говорио да се радује, гост никад не би поверовао. И то је сасвим исправно, јер радост треба показати и на делу. Дакле, пошто је Христос дошао код нас, покажимо Му да се радујемо. Нећемо чинити ништа што би Га ражалостило. Украсимо дом у који је дошао, јер је то својствено радоснима. Понудимо Му трпезу какву Он Сам жели, јер је то својствено веселима. Каква је то трпеза? Он Сам каже: Јело је моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао (Јн. 4; 34). Нахранимо Га гладног, напојимо Га жедног. Понудимо Му само чашу хладне воде – Он ће и то прихватити, јер те љуби. Дарови оних које љубимо, ма како да су мали, чине се великим онима, који их љубе. Само немој да покажеш немар. Изнеси пред Њега две лепте, и Он их неће одбацити, него ће их примити као највеће богатство. Њему ништа не недостаје, и ништа не прима зато, што Му је то потребно. Због тога је и праведно да се не мери мером онога који даје, него благонаклоношћу онога којем се даје. Само покажи да љубиш тог Госта, да се трудиш да све за Њега учиниш и да се радујеш Његовој посети. Погледај колико Он тебе љуби. Он је дошао ради тебе, ради тебе је положио Своју душу, и након свих тих доброчинстава не одбија ни да те моли. Уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас (2. Кор. 5; 20). Ко је, рећи ћеш ти, толико безуман да не љуби свог Господа? Ја и говорим и знам да Га се нико од нас неће одрећи ни на речима, ни у мислима. Међутим, онај којег љубе хоће да се та љубав не показује само речима, него и делима. Ако говоримо да љубимо, а при том не чинимо оно, што је својствено онима који љубе, онда је то смешно, не само у односу на Бога, него и у односу на људе. Дакле, ако Га исповедамо само на речима а не и на делима, онда је то не само бескорисно него и штетно. Због тога вас молим да своје исповедање изразимо и делима, како бисмо се удостојили исповедања Самог Господа, у онај дан кад Он пред Својим Оцем буде исповедао достојне. Помолимо се за то у Христу Исусу Господу нашем кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.