СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА

Одговори Натанаил и рече Му: Равви, Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев! Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овог (Јн. 1; 49–50).

1. Потребно нам је много будности и бриге, возљубљени, да бисмо проникли у дубину божанствених Писама. Иначе, уколико се будемо препуштали дремежу, не можемо разумети њихов смисао. Нужно је брижљиво испитивање и, осим тога, нужна је и непрестана молитва, да бисмо макар мало прозрели у светилиште речи Божије. Данас нам предстоји не мало важно питање, које захтева велику пажњу. Кад је Натанаил рекао: Ти си Син Божији, Христос му је одговорио: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога. Шта је то у тим речима, што треба испитати? То, што се Петар, исповедивши: Ти си Син Божији (Мт. 16; 16) након многих чуда и након таквог учења, велича као онај који је добио откровење од Оца, док Натанаило, који је то рекао и пре чуда и пре учења, ништа слично није чуо од Христа, него му само обећава да ће видети још већа откровења. Какав је разлог за то? Иако су Петар и Натанаил изговорили исте речи, нису их изрекли с једном истом мишљу. Петар је исповедио Исуса као Сина Божијег и истинског Бога, а Натанаил као обичног човека. Одакле се то види? Из речи које је Натанаил након тога изговорио. Када је рекао: Ти си Син Божији, он је одмах затим додао: Ти си Цар Израиљев. Син Божији, међутим, није Цар само Израиљу, него читавој васељени. Уосталом, то се не види само одатле, него и из следећег. Христос ништа није додао Петровим речима. Међутим, како је Петрова вера већ била савршена, рекао је да ће Он на том исповедању сазидати Своју Цркву. У односу на Натанаила није поступио тако, него сасвим противно. Натанаиловом исповедању као да је недостајало много тога, и Христос попуњава тај недостатак. Шта Он каже? Заиста, заиста вам кажем, од сада ћете видети небо отворено и ангеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега (ст. 51). Видиш ли како га Христос постепено уздиже са земље и напомиње му да Га не замишља као обичног човека? Може ли, у ствари, бити човек Онај Којем служе ангели и због Којег ангели силазе и узлазе? Због тога је и рекао: Видећеш и више од овога и, објашњавајући те речи, додао (речи) о ангелском служењу. Смисао Његових речи је следећи: "Теби се, Натанаиле, то учинило важним?? и због тога Ме признајеш за Цара израиљског. Шта ћеш тек рећи кад видиш, да ангели узлазе и силазе на Мене?" Таквим речима је Христос саветовао да Га призна и за Владику ангела. Као на истинског Цара, на Христа су силазили и узлазили ти царски служитељи, и то у време страдања, васкрсења и вазнесења. Они су и пре тога долазили и служили Му: на пример, кад су благовестили о Његовом рођењу, и када су клицали: Слава на висини Богу, и на земљи мир (Лк. 2; 14), кад су приступали Марији и Јосифу. Христос, међутим, сада није поступио као у мноштву других случајева. Он изговара два предсказања, и истинитост једног се одмах потврђује, док се друго, које се односи на будућност, потврђује кроз садашње. Једно од њих, већ доказано, јесте следеће: Пре него што те позва Филип, видех те кад бејаше под смоквом. Друго је требало да се испуни у будућности – односно, усхођење и силажење ангела, као приликом Његових страдања, васкрсења и вазнесења, и Он их је у то, и пре него што се догодило, убедио оним што се дешавало у садашњости. Ко је из прошлог спознао Његову силу, тај ће, слушајући о будућности, лакше прихватити предсказање о будућем. Шта се догодило са Натанаилом? Он на то ништа није одговорио. Због тога је Христос овим речима и завршио Своју беседу са њим, препуштајући му да о свему размисли и не желећи да му све каже одједном. Бацивши семе у плодну земљу, Он му даје могућност да само у своје време донесе плод. Он је то на другом месту изразио следећим речима: Царство небеско је као човек што посеја добро семе на њиви својој; а кад људи поспаше, дође његов непријатељ па посеја кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13; 24–25).

И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и онде беше мати Исусова. А позван беше и Исус и ученици Његови на свадбу (Јн. 2; 1–2). Већ сам рекао да су Га највише познавали у Галилеји. Због тога су Га и позвали на свадбу, и Он је дошао. Он, на нашу корист, није гледао на сопствено достојанство. Не одбијајући да прими на себе обличје слуге, није одбио ни да дође на свадбу слугу. Они, који су Га на свадбу позвали, нису, наравно, имали одговарајућу представу (појам) о Њему. Нису Га знали чак ни као великог човека, него као човека обичног и свог познаника. На то указује и Еванђелиста када каже: А онде беше и мати Исусова, и браћа Његова (Јн. 2; 1), тј. Исуса су позвали исто онако, као што су позвали и Његову браћу. И кад неста вина, рече мати Исусова: Немају вина (ст. 3). Овде би требало да обратимо пажњу на то, одакле је Његова мати помислила нешто велико о свом Сину. До тог времена Он још не беше сатворио никакво чудо. Овим, у Кани Галилејској, учини Исус почетак знамења (ст. 11).

2. Ако пак неко каже да чудо у Кани Галилејској још увек није довољан доказ да је то био почетак чудотворења, да додатак: у Кани Галилејској показује само да је то било прво чудо (сатворено) у Кани, а не прво од свих чуда уопште и да је вероватно да је Христос и раније, у другим местима, творио чудеса, ми ћемо одговорити управо оно што смо и раније рекли. А шта заправо? Оно што говори и Јован: Ја Га не видех, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом (ст. 31). Да је Христос и у дечјем узрасту творио чудеса, Израиљцима не би био потребан други човек који би Га јавио. Када је био у зрелом добу, постао је толико познат по свом чудотворењу да се глас о Њему није раширио само по Јудеји него и по читавој Сирији и даље. Поред тога, Он је та чуда творио током три године, или, боље речено, Њему није био потребан одређени број година да би се јавио свету, јер се глас о Њему свуда раширио од самог почетка. Ако се, дакле, за тако кратко време Он прославио мноштвом чудеса, тако да је Његово име свима било познато, онда би утолико мање могао да буде непознат у случају да је чудотворио од самог детињства. Тиме би побудио још веће дивљење, а број Његових чуда био би два или три пута већи. Он, међутим, у детињству није творио никаква чуда, осим онога о којем приповеда Лука: кад Му је било дванаест година, стао је међу учитеље и саслушао их, а затим Својим питањима изазвао њихово дивљење. Уосталом, није било без разлога то, што Он није чудотворио још од најранијег узраста, јер би у том случају Његова чуда многи сматрали за привид. Ако су и у Његовом зрелом узрасту многи сумњали, онда би утолико било више оних, који би сумњали да је чудотворио у младости. Осим тога, Јевреје је прождирала завист и они би Га много раније и пре одговарајућег времена одвели на крст, и дело нашег спасења не би било прихваћено с вером. Одакле је, рећи ћеш ти, Његова мајка помислила нешто велико о Њему? Он већ беше започео да открива Себе – и кроз сведочење Јованово, и кроз оно што је и Сам говорио ученицима. А пре свега, само Његово рођење и догађаји који су затим уследили напомињали су Његовој мајци да створи узвишен појам о Њему. И мати Његова чуваше све речи ове у срцу своме (Лк. 2; 51). Због чега то онда, рећи ћеш ти, није и пре показала? Зато што је, као што сам већ рекао, тек тада Он Сам почео да Се открива. До тог времена живео је као обичан човек. Из тог разлога Му ни она није о томе раније говорила. Чим је чула да је због Њега дошао Јован и дао такво сведочанство, и чим је сазнала да Он већ има ученике, смело је, при недостатку вина, затражила од Њега и рекла: Немају вина. Она је желела и да угоди гостима и да се сама прослави кроз Сина. Можда је при том у мислима имала и нешто људско, слично Његовој браћи која су говорила: Покажи се свету (Јн. 7; 4), јер су желели да се и сами прославе Његовим чудесима. Због тога јој је Христос управо тако и одговорио: Шта хоћеш од Мене, жено? Још није дошао час Мој (Јн. 2; 4). Он је много поштовао Своју родитељку, о чему сведочи и Лука, говорећи да је Исус био послушан родитељима. То показује и сам Еванђелиста (Јован), сведочећи да се Он и у само време крсних страдања побринуо за мајку. Кад родитељи не спречавају и не забрањују богоугодна дела, онда смо дужни да им се повинујемо, јер је непокорност у том случају веома опасна. Међутим, ако они нешто захтевају неправовремено или забрањују неко духовно дело, онда нам штети да им се повинујемо. Зато је у овом случају Христос тако одговорио а у другом овако: Ово је мати моја и браћа моја (Мк. 3; 35). Они у то време још нису имали одговарајућу представу (појам) о Њему. Услед тога што Га је родила, Његова мајка је, као и све мајке, хтела да Му у свему заповеда, мада је била дужна да Га поштује као Господа и да Му се клања. Зато јој је Он тада тако и одговорио. Замисли, уосталом, како се то догодило, када је поред мноштва народа који Га је окруживао, поред многобројних пажљивих слушалаца које је поучавао, Његова мајка дошла на тај скуп и удаљила Га од проповеди да би с Њим насамо разговарала. Ето због чега је Он рекао: Ово је мати моја и браћа моја. Он тиме није ражалостио мајку, него јој је подарио највећу корист, не допустивши да она помисли да је понижена. Ако се Он бринуо о другима и све управљао ка томе да створе одговарајућу представу о Њему, онда се у том погледу утолико више бринуо за мајку. Међутим, како она, чак и пошто је то чула од Сина, вероватно није хтела да Му се повинује него је, као свака мајка, хтела да у свему задржи првенство, Он јој је тако одговорио. Уосталом, да јој се Он увек повиновао као мајци она никад не би задобила узвишену представу о Њему и никад Га не би поштовала као Господа. Из тог разлога је Он овде рекао: Шта је теби до Мене, жено? Постојао је још један, ништа мање важан разлог. Какав? Он је желео да не посумњају у чудеса која (Он) твори. Требало је да то од њега затраже они којима је вино било потребно, а не Његова мајка. Зашто? Оно, што се чини на молбу рођака, ма колико да је важно, онима који посматрају са стране изгледа одбојно. Међутим, када моле они којима је потребно, чудо бива изнад сваког подозрења. Похвала је тада непристрасна, а корист велика.

3. Ако би лекар, макар био и изврстан, дошао у кућу где има много болесника и ако ништа не би чуо од њих самих или од оних који их окружују и кад би затим само мајка почела да га испитује, онда би он болесницима био сумњив и непријатан, тако да ни они, који леже због болести, ни они око њих, не би од њега очекивали ништа добро. Због тога је и Христос прекорео мајку и рекао: Шта је теби до Мене, жено, напомињући јој да убудуће не чини ништа слично. Он се бринуо о поштовању мајке, али и о душевном спасењу и добру људи, због којих се и обукао у тело. Христос, дакле, те речи није изговорио због неке надмености, него са особитим циљем, односно, да и њу саму постави у одговарајући однос према Себи. Спаситељев одговор мајци није значио њено одбацивање него то, да јој ни само рађање (Њега) неће помоћи уколико и сама не задобије велику веру и врлину. Ако без душевне врлине и вере ни самој Марији не би користило то, што се од ње родио Христос, онда утолико више никакве користи не можемо имати ми ако имамо врлинског и одважног оца, брата или сина, док смо ми сами далеко од његове врлине. Брат неће избавити, хоће ли избавити човек, каже Давид (пс. 48; 8). После благодати Божије, наду у спасење можемо да полажемо само у сопствена савршенства. Да је рађање Христа само по себи могло да донесе корист Дјеви, онда би оно користило и Јеврејима (јер је Христос био њихов рођак по телу), а користило би и граду у којем се он родио или Његовој браћи. Његова браћа, међутим, нису имала никакву корист од овог узвишеног сродства док се нису побринули сами о себи, него су, заједно са осталим људима, били изложени осуди. Када су заблистали сопственим врлинама, тада су се и прославили. Град је срушен и спаљен, и није имао никакве користи од тога, што се Он у њему родио. Његови рођаци по телу су истребљени и гинули су на најстрашнији начин, јер од сродства с Њим нису задобили никакву корист, односно, нису имали заштиту у сопственој врлини. Међутим, највише од свих прославили су се апостоли, јер су кроз послушање Христу достигли истинско сродство са Њим. Христови рођаци су још дуго времена након тога уживали поштовање, јер су их називали "господарима", али ми данас не знамо чак ни њихова имена. Међутим, житија и имена апостола свуда су се прославила. Нећемо се гордити због племенитог порекла по телу, чак и кад бисмо имали на хиљаде славних предака. Напротив, трудићемо се да их превазиђемо у врлини, знајући да нам туђе заслуге неће бити ни од какве користи на будућем суду него да ће увећати нашу осуду јер, имајући тако врлинске оце и тако блиске примере, ништа нисмо учинили да бисмо следили такве учитеље. То говорим имајући у виду многе незнабошце који, када их убеђујемо да постану хришћани, кажу: "Сви моји рођаци, преци и домаћи, већ су постали верни хришћани." Шта ти, несрећниче, имаш од тога? Управо то ће те и погубити јер, имајући тако блиске примере, ниси пожурио да се обратиш ка истини! Други пак, који су већ верујући али немарни, када их саветујемо врлинском животу говоре то исто: "Мој отац, деда и прадеда, били су врлински и побожни људи!" То ће особито и допринети твојој осуди, јер, иако потичеш од таквих људи, чиниш оно што је недостојно твог рода. Саслушај шта Христос каже Јеврејима: Авраам, отац ваш, био је рад да види дан Мој, и виде, и обрадова се (Јн. 8; 56). Врлине предака не служе за похвалу, него за још већу осуду, и то не само Јеврејима. Знајући све то, све ћемо учинити да се спасемо сопственим делима, како се не бисмо обмањивали надом у друге, и своје заблуде постали свесни тек онда, када од тога више не будемо имали никакве користи. У аду ко ће те славити, речено је (Пс. 6; 6). Дакле, поправимо се овде, да бисмо тамо задобили вечна блага, којих нека се сви ми удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава и сила Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.

Превод:

Антонина Пантелић