Епископ Игнатије

КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ
ИКОНОПИСАЦА

НАРОДНИ МУЗЕЈ, БЕОГРАД


 


0вих дана се у Београду одржава изложба савремене српске иконографије. То је по себи крупан културни догађај. Уз то, ако имамо на уму чињеницу да оваквих догађаја код нас није било, бар у последњих 50 година, ова манифестација је још значајнија. Дакле, саме ове чињенице би изискивале да се на овај догађај осврнемо, макар укратко. Међутим, оно што је нас подстакло да напишемо овај осврт није догађај сам по себи. Наиме покушавамо да одгонетнемо темеље наше савремене културе у ширем смислу, а затим конкретно однос нашег савременог иконографа према свету и животу. Јер ова изложба речитије од сваког говора и документованије од сваког догађаја одсликава тај однос који није својствен само уметницима, већ ширем слоју људи.
Свака права уметност, па и Црквена, представља или сликом, или скулптуром, или дуборезом, слободну уметникову визију постојања света и човека. Зато она неминовно одсликава уметникову животну средину, али и темеље на којима је живот у тој средини утемељен. Другим речима, уметност представља један свет и у њему, оно што је по уметниковом виђењу истина и непролазна вредност тога света, али и оно што је овој супротно. Међутим, уметност није само прецртавање и копирање света какав он јесте, његово фотографисање, већ истовремено и покушај уметника да на слици, или другом уметничком делу, створи свој свет, онакав какав би он желео да он буде, тј. каквог га он види да треба да јесте ако жели да је истинит и непролазан. У овом контексту уметник се јавља као стваралац једног будућег света, који ће по Његовом виђењу бити бољи од садашњег, бити истинити свет. И за остварење овог циља уметник бира како врсту уметности, тако и уметничка средства и мотиве. Зато није занемарљиво, поред начина на који се нешто представља, ни избор врсте уметности којом се жели да приказе свет и човек. Врста уметности битно опредељује суштину постојања приказаног. (На пример Јелинска предхришћанска скулптурна уметност јасно показује веровање и философију старих Јелина, да је истина света и човека, колико у облицима у којима видљива природа постоји, толико и у нематеријалној идеји сваког бића на основу које је оно и створено, а који су вечни и непроменљиви. Зато су Јелинске скулптуре божански лепе у својим облицима, показујући вечност и божанственост тих облика. Међутим, оне су истовремено тако хладне и безличне, и то не случајно, јер тиме одсликавају присуство божанства као принцип и идеју. 0вакво вредновање света кроз уметност може се свакако и на други начин приказати, као што су то радили стари Египћани, али стари Јелини су нашли да је за њихово представљање истине о свету најпогоднија скулптура. И овај моменат је заједнички и световној уметности и Црквеној. Православна Црква се определила за сликовну уметност, икону и то, као што ћемо видети, не без разлога). 0но што је, међутим, суштинско за сваку уметност то је начин приказивања света, и то је последица начина живота људи у једном временском периоду и њихов систем вредности, који се и у уметности испољава. 0туда имамо различите правце у уметности у зависности од начина којим су сликане, рађене. И ово је такође заједничко како световној тако и Црквеној уметности. Међутим, оно што разликује световну од Црквене уметности и чини их на крају да једна буде световна а друга Црквена је одсуство божанског елемента код једне и његово присуство код друге у стварању и обликовању тога света. На који начин се то да приметити?
Свака слика, било световна, било Црквена се ствара светлошћу. Међутим, ако узмемо било коју световну слику на њој можемо констатовати следеће: 1 ) обликовање бића на њој се постиже контрастом, дијалектиком светлости и таме, светлости и сенке. Међутим, светлост којом се постиже приказивање бића као постојећег на једној нецрквеној слици је природна, створена светлост, а то значи да је она сама по себи ограничена својим законима постојања и зато није у стању да биће приказе, осветли целовито, а да при том и сачува његову природну форму. Да би се, дакле, постигла пластичност бића на једној слици није довољна само светлост, већ је потребна и тама. 2) Уз светлост се користе и други елементи којима се такође тежи истом циљу у сликарству; приказивању истинитости, постојања једног бића. То су перспектива; неки предмети су ближи ономе који посматра слику, други су даље. Неки су мањи, неки већи. 3) Ритам слике; зависност једног бића од другог итд. Сви ови елементи који се користе за конституисање једног бића на световној слици постоје на основу својих природних закона, као што постоје у природи.
То указује на чињеницу да свет на слици не обликују Божије силе и енергије које су различите од сила и енергија природних, већ искључиво природне силе. 0во звучи мало парадоксално, међутим, истинито је. То показује начин на који се једно дело слика. На пример, ако имамо у виду да је једна слика продукт односа светлости и таме, сенке, јасно је уочљиво на једној нецрквеној икони да је та светлост овоземаљска, створена, а самим тим и неслободна. Јер та светлосна енергија може да се креће једино праволинијски и зато иза осветљених предмета не допире. Све што се нађе иза предмета на које пада светлост не види се на слици, тј. не постоји, јер није осветљено. Поред тога, и сама оваква светлост која служи за стварање слике не може постојати без присуства таме. У односу на таму она је светло.
Што се пак тиче перспективе, тј. елемената времена и простора који обликују једно биће на слици и они такође постоје на природни начин и зато су један у односу на други непријатељски расположени. Нпр., да би једно биће истакли, морамо друго да умањимо, да би једно показали морамо друго да уништимо, ако желимо да сачувамо његову аутентичну природну форму.
С друге стране, сви световни сликарски правци приказују предмете и људе на слици парцијално, делимично. Зато што је ту парцијалност немогуће избећи ако тежимо природној аутентичности представљања једног бића. Њу диктирају сами закони времена и простора. 0воме треба додати да се на световној слици не ретко приказује мртва природа, тј. природа без човека. А то све због тога што се у сликању једне слике употребљавају искључиво природни закони. А они, кад је о овоме реч, пре указују на то да природа може да постоји и независно од човека, него супротно.
Једном речју овакав начин сликања изражава начин живота људи и света који се ослањају искључиво на своје и природне силе у своме постојању. Бог није њихов творац, и сведржитељ и зато елементи Божанског овде потпуно одсуствују. И овакав израз је присутан свуда у световној уметности ма колико различитих уметничких праваца постојало и о каквим се мотивима радило. Зато је ова уметност световна упркос томе што може да има и религијске, Црквене мотиве, као што с друге стране и „икона“ може бити створена без обзира што се налази у Цркви. Међутим, шта је то што, супротно световној уметности, чини једну слику иконом? То је несумњиво представљање света који је створен и одржава се у постојању Богом. На који начин Црквена икона показује те Божанске силе у свету кога представља?
Да почнемо са светлошћу. Светлост којом се слика једна икона не стоји ни у каквом дијалектичком односу са тамом. Наиме икона нема сенки а то показује да светлост на њој не сапостоји са тамом. С друге стране, она се не креће искључиво праволинијски, већ слободно. У противном она би нужно морала да има сенке или неосветљене делове. Напротив, на икони се чак штавише виде и они предмети који су у природи невидљиви. Нпр. рибе у води, унутрашњи део куће која се посматра извана итд. Такође пластичност једне иконе се постиже не дијалектиком, тј. игром светла и таме, већ различитошћу боја од којих је и сама светлост састављена. На тој основи на икони апсолутно одсуствује тама, без да то доводи у питање како њену пластичност, тако и сам начин постојања светлости, која је у природи једино у односу на таму светлост. Сва бића на икони су подједнако осветљена. Разликују се једино у начину постојања те светлости. 0на се негде показује као црвена, негде као жута и тсл. У сваком случају, ради се само о светлости, а не и о тами.
Дакле, ово је једна другачија светлост која се показује на икони него што је то природна светлост којом се сликају световне слике, а то је божанска светлост и зато се она другачије и понаша.
Други један моменат који карактерише икону јесте постојање простора и времена на њој. Простор и време су силе које битно утичу на обликовање и постојање бића у природи, Међутим, простор и време нису силе које удаљују и раздвајају бића на икони, као што то чине у природи, већ их спајају. Зато се на икони све показује у истој равни без да то утиче на то да се изгуби осећај постојања простора на њој. Што се пак тиче времена, на икони се не само приказују заједно догађаји и личности који су се збили у истом временском периоду, већ икона показује и спаја и догађаје из различитих времена. И још нешто; она показује и оно што се још није ни догодило као да се догодило. На пример, на икони васкрсења Христовог приказано је и васкрсење Адама и Еве. То је другим речима, спајање прошлости, садашњости и будућности у једно, што је пак у природи незамисливо. А да и не говоримо о томе да икона никад не представља бића парцијално, делимично, већ увек целовито. Једном речју икона представља простор и време као силе које не делују по законима природе, већ су приказане на један Божански начин постојања а при том не угрожавају постојање бића.
Дакле, православна икона представља свет, за разлику од других слика, као прожет божанским енергијама и силама. Те енергије су прицислене сваком бићу приказаном на икони и оне му дају постојање без да се сливају са њим мењајући на тај начин и себе и биће по природи. Својство ових енергија је њихова слобода у односу на створени свет којом и сам тај свет ослобађају од природних закона и детерминисаности постојања, односно смрти. То другим речима значи да ове енергије припадају једном слободном Богу који је личност, тј. истовремено је Један и Света Тројица.
Дакле, под Божанским силама представљеним на икони не треба схватити безличне силе. Напротив, оне су везане за једну личност, за човека и од њега су зависне. Зато икона никад не представља природу која је на овај горе споменути начин насликана без присутности човека. И више од тога, и човек на икони је увек представљен на овај начин, показујући тиме да и он постоји не по силама природе, већ као поседник божанских енергија, и цела композиција иконе од њега зависи.
Једном речју, зато што су те енергије својствене Светој Тројици а њих по учењу Цркве у свету пројављује Христос Богочовек, на свакој икони је апсолутно потребно присуство Бога који је истовремено и човек.
Ако се сада подсетимо, да је по православном учењу за обожење човека и света потребно њихово евхаристијско јединство са Христом, биће нам јасно зашто је читава Црквена уметност у свом изразу Литургијска. А то је евидентно кроз многе показатеље: На пример, сви мотиви приказани на икони су у тесној вези са Христом, али са Литургијским Христом. А то је Христос који се показује не само као човек, већ и као спаситељ и као судија и сведржитељ света, као Бог. Чак и у трагичним сценама овај моменат не одсуствује. Распеће Христово се показује тако што ни једног тренутка не одаје сумњу да је тај распети Христос Бог. Зато под крстом увек имамо сцену апостола и жена мироносица које му се моле, а молити се може само Богу а не мртвом човеку. С друге стране, светитељи се тако сликају да се увек показују елементи који означавају у ком односу су они били са Христом за време њиховог живота. Зато се свестеници сликају са видљивим знацима свестенства, мученици са крстом, апостоли са јеванђељем, подвижници испијени и мршави, показујући на тај начин да су светитељи управо због заједнице са Христом а не сами по себи. И то се све чини на такав начин да је свака икона не део једне литургијске заједнице као целине, већ литургијска целина у малом. Зато икона не допуста парцијалност, већ рекли бисмо представља делове квантно. Сваки део је целина а не део једне целине, и све те целине заједно нису многе целине, већ једна недељива целина. У природи је свет подељен силом природних закона, а на икони где делују Божанске силе она је јединствена.
Тако дакле, икона представља свет у заједници са Богом, али будући да та заједница још није у потпуности остварена сад и овде, она је још увек само икона те истине. Другим речима, икона представља есхатолоску димензију света када ће он бити у истинском заједништву са Богом не пренебрегавајући његове природне облике. За разлику од распрострањеног погрешног мишљења да Црквена уметност, икона, представља само прошле догађаје који су се десили у Цркви, желимо да нагласимо супротно; Иконом се пре свега представља свет и човек у Цркви онаквим каквим ће се они јавити у последњем догађају остварења Царства Божијег на земљи, не занемарујући при том ни њихову историјску реалност. И то због тога што је сама Црква Христова у својој Литургијској форми и историјска реалност, али и икона савршене, последње реалности човека и свега створеног. 0на још није потпуна истина света који постоји сад и овде, већ икона истине, и такав начин постојања Цркве је и темељ за постојање иконе у Цркви као њеног најаутентичнијег израза. Уз то и чланство у Цркви Христовој сад и овде није само чланство у Цркви као историјској реалности, већ и у том последњем историјском догађају света који ће тек постати истинит.
Ради тога је икона представљање и прослављање прошлости и будућности човека и света скицом и бојама на зиду, дрвету, платну као што Црква Светом Литургијом (која је догађај приношења и освећења творевине у заједници са Богом кроз Христа) представља и прославља ту исту прошлост и будућност. Иконографија је дакле типично Хришћанско православна уметност управо зато што се на овај начин најбоље може исказати њено схватање постојања и спасења света и човека. Скулптуром би то било немогуће.
Међутим, то представљање света онаквим какав ће он постати на крају историје на икони, нити је произвољно, нити неодређено, као што је то обично на сликама профане уметности које представљају будућност, упркос чињеници што је будућност сама по себи непозната, или недовољно одређена, јер се још није збила. Црква је по себи, по своме литургијском постојању, икона те последње реалности, света, и то конкретна икона, онолико колико је и Света Литургија конкретна. Другим речима, Црква у светој Литургији и кроз Литургију конкретно открива будућност света и човека и кроз Литургију и у Литургији, а самим тим и на икони, та будућност је присутна сад и овде у свету. (То подразумева израз „0ткровење“ у Православној Цркви. Бог се открио свету и открио је и оно шта 0н жели да свет постане. И ми гледамо ту реалност света у икони). Икона само преноси ту реалност скицом и бојама. Зато, православна икона увек представља конкретне људе и места који учествују на Светој Литургији, али преображене, какви ће се они јавити у последњем дану као прослављени од Бога. То преображење се тиче укидања смрти и јединства свега створеног и свих чланова Цркве ма у ком времену они живели и било на ком простору. Зато је једина и најпотпунија икона те реалности човека и света Света Литургија Педесетнице, силаска Светог Духа у свет, а свака уметничка икона у православној Цркви управо ово представља. Све остале иконе, као што су иконе Христовог рођења, васкрсења, вазнесења, иконе светитеља и свих догађаја који су се збили у историји Цркве, су део ове једне и јединствене иконе, Свете Педесетнице.
0ва богословска подлога, или теорија Црквене уметности, укратко овде изнесена, нужна је да би одредили шта чини једну икону иконом; и у чему је разлика између иконе и световне слике. Једино тако можемо дођи и до одговора на питања шта се дешава у савременој иконографији код нас? Шта ова изложба показује о нашем Црквеном животу данас? Јер данас углавном постоје два мишљења, одомаћена код нас, о разлици Црквене од профане уметности. Прво је да је Црквена уметност онај која слика Црквене, религијске мотиве и личности, а световна је она која то не чини. Друго, Црквена уметност треба да буде, поред тога што садржи Црквену тематику, и освећена у Цркви. 0 самом начину сликања који изражава нас начин живота, а који је у суштини и једина разлика између ове две врсте уметности, скоро да се и не говори. А сад да се осврнемо на саме изложене радове и у њима потражимо одговор на горе постављена питања.
Пре свега о самим радовима и уметницима, о њиховој позитивној страни, могло би се много говорити. Међутим, ја бих радије указао на њихове недостатке, у најбољој намери да ова критика буде конструктивна и корисна за све нас.
Сви радови се глобално могу поделити на две групе. Једна је група коју сачињавају доста верне и успеле копије оригиналних икона, а друга је покушај да се створи оригинална икона, али на уштрб многих елемената које смо горе навели као одлику иконе. 0вим свакако не желимо да оспоримо нити првима оригиналност, нити другима иконописање. Ради се о једној врло суштинској ствари. Свакако и код једних и код других се уочава недовољно познавање теологије у њеном изворном изразу, а то је као што се види и највећа препрека да се неко активно укључи у Црквени живот а затим да га на икони и представи. Међутим, независно од тога да ли неко познаје теологију или не, ова изложба може да да повода да се наша, пре свега Црквена стварност објасни на следећи начин. Већина нашег уметничког света данас не учествује делотворно и лично у животу Цркве. Нека врста суделовања у животу Цркве постоји и код једних и код других, међутим оно је више пасивно и зато, што се уметности тиче, недовољно је јасно. 0но је пре религијско него лично општење са Богом. Шта подразумевам под овим? Прва група одаје људе који рекао бих, прихватају Цркву и црквени живот као нешто само по себи објашњиво и нормално, али толико „свето“ да је далеко и недодирљиво. То може бити и позитивна констатација, али се бојим да је у питању религијски однос са Богом, тј. обичајна вера и живот са Богом који не претендује да буде лични и да обухвати све поре живота, и да мења живот. Свакако зеља да се укључи у Црквени начин живота постоји, али је истовремено присутна и дилема на који начин то постићи а не укинути Цркву. Зато с једне стране прва група, безживотно копира оно што се десило у прошлости, неразумевајући често ни разлоге зашто нешто треба на икони да буде насликано тако а не другачије, а с друге стране, друга група аутора сведочи о недовољном познавању Црквеног живота или, бојим се, неповерења у његову делотворност и истинитост. Зато је овде израженија тенденција да се Црква промени, а не да свет постане Црквеним, што не значи да не постоји и једно и друго.
У сваком случају, ова изложба показује и нешто врло позитивно а то је да њени ствараоци теже да открију један нови свет, помало заборављен на нашим просторима, и не само на нашим, и да га кроз свој уметнички таленат, а њега несумљиво имају, покажу другима. Међутим, то треба урадити на најадекватнији начин и у складу са учењем Цркве и њеним животом. Али ако оно сад и одсуствује, само постојање иконографије је велики успех и напредак. Такође да свет, коме се ови уметници обраћају, жели да погледа њихову визију стварности, а то показује прихватање ове изложбе од стране Народног музеја, је исто велики напредак. То показује да је ово друштво отворено и за један друкчији начин постојања него што је он до сад био.