Епифаније Кипарски

Панарион

(ПГ 42, 72)

 

МАНЕСОВО УЧЕЊЕ МАНИХЕЈСТВО

 

 

Манихејство се појавило као јерес крајем III века. Оснивач је Монес или Мани (216-276), родом из Селевкије код Ктесифона, главног града Персије. Древно персијско предање тврди да је Монес био чак хришћански свештеник. Покушао је да у свом учењу споји хришћанско учење и Зороастрину религију. Око 240. год. почео је да проповеда своје учење у време персијског цара Сапора I. Једно време боравио је на Истоку, у Индији. У Персију се вратио око 270. год., али није био радо примљен. Око 276. год. био је мучен и убијен разапињањем.

 

Од Манеса је остало више његових писаних дела, од којих су најпознатија: Књига дивова (гиганата) и Основна посланица. Због недостатка аутентичних изворних текстова није лако реконструисати манихејско учење. На основу 123. Беседе антиохијског патријарха Севера (512-518) и Књиге дивова, Монес је учио следеће: од вечности постоје два начела: добро и зло, светлост и мрак, или дрво живота и дрво смрти. Међу овим начелима владају велике супротности.

 

По маникејској космогонији, царство светлости чине пет атрибута или еона: разумевање, мисао, расуђивање, воља. Област мрака има пет потпуно супротних начела. У време тријумфа злобе, Отац ствара Мајку живота, а она првог човека који добија пет синова. Првог човека са синовима прождиру синови мрака. Отац ствара другу тројицу, од којих је последњи животворни Дух. Синови првог човека су и даље остали у ропству. Дух заповеда синовима да убију архонте, синове мрака. Од њихових кожа Мати живота је распрострла небеса. Он и даље ради на ослобођењу светлости од таме. Део мрака је пао на земљу - у воду и на копно, и тако се пренео на биљни и животињски свет и на самог човека. Адам и Ева су деца мрака. Светлост је затворена у нечисто људско тело. Зато долази Спаситељ Исус који је Адаму дао да проба од дрвета живота. Тако је дакле човек схватио себе као и начин како да се избави: дужан је да чува чистоту своје душе од сваке телесне нечистоте кроз самоодржање и уздржавање како би мало по мало из материје ослободио божанску суштину која је у њему затворена и разливена у свету. Бог је у ту сврху у помоћ људима слао пророке у учитеље: Ноја, Авраама, Исуса Навина, а међу њима је и Манес.

 

Морал манихејаца је строго уздржавање од сваког чулног задовољства. Они посте недељу и понедељак. Међусобно се деле на савршене и слушаче. Ови други се само уздржавају од проливања крви, идолопоклонства, врачања, лажи. Имају још и учитеље (синови кротости), управитеље, епископе, старце, презвитере (синови разума). По блаженом Августину, манихејци су имали 12 учитеља и 72 епископа. Култ им је веома једноставан, састоји се из молитава и химни. Највећи празник код њих је Вима, у спомен Манесове смрти, у марту месецу. Од тајни имају крштење и причешће.

 

Према новијим истраживањима, персијско религија није била пресудна за манихејство што се тиче његовог учења. Већи су утицај на њега имала вавилонска веровања, затим Хришћанство и персијско религија. Монес је поштовао Христа, али не историјског већ онога кога је признавао познати гностик Василид и Маркион. Слично Маркиону Манес је схватао Стари завет и дела и личност светог Павла. Чак се може говорити о утицају будизма на маникејство. Манихејство је задало велике бриге и Римском царству. Подлога за његово брзо ширење положена је источњачким култовима на почетку царске епохе, нарочито култом бога Митре, чије присталице и прихватају манихејство. Манихејство затим има много заједничког са гностицизмом (Маркион, Валентин). Манихејски рационализам је радикални дуализам. Дуализам је био популаран, јер је на упрошћен начин објашњавао порекло зло. Манихејство учи да је зло не само дело еона, него је оно постојање, биће равно Богу. За неке хришћане посебно је био занимљив манихејски аскетизам. Монес је себе сматрао већим од Исуса, а његови следбеници су мислили да су се у Манесу испунила Исусова обећања.

 

Однос римске државне власти према манихејству био је непријатељски. Цар Диоклецијан издао је против њих законе зато што су се противили званичној државној вери, посебно култу цара као божанства. Касније су и хришћански цареви, Теодосије Велики (379-395), Валентинијан III, Теодосије II и Јустинијан I, законима потискивали манихејство. Манихејство није било масовна појава у време када Хришћанство постаје државна вера, јер строги аскетизам није никада био широко распрострањен и прихваћен.

 

Ако желите да сазнате Манесову веру, послушајте мене укратко. Он поштује два бога нерођеног, самобитног, вечног и један-другом супротстављеног. Једног представља добрим, а другог злим, једном је дао име светлост, а другом тама. У души људи је честица (-део) светлости, а тело је производ материје и оно је честица таме. Њихово пак сједињење и сливање, он представља на други начин и овако објашњава: као два цара исконски непријатељи који се међусобно боре, и сваки влада у сопственој области. Тако је тама припремивши се и иступивши из својих предела, почела борбу са светлошћу. Када је добри Отац сазнао да се тама појавила на Земљи, испустио је из себе силу названу Мајка живота и она је произвела првог човека и пет стихија, које су: ветар, светлост, вода, огањ и материја. Он се обукао у њих као да је припремљен за борбу, сишао је доле и заратио са тамом. Вође пак таме ратујући против њега појели су од његовог оружја које је његова душа. Тада је први човек био доле страшно мучен од стране таме. Да Отац није услишио његову молитву и да није послао од њега испуштену другу силу названу Живи дух и да није сишао и пружио му десницу и извео из таме, то би први човек одавно, будући побеђен био у опасности. Тада је он оставио душу доле. Због тога када се манихејци међусобно сусретну, један другом дају десницу, у знак захвалности што су спасени од таме. Јер говори се да се у тами налази свака јерес. Тада је Живи дух створио свет (космос), и обукао се у остале три стихије, сишао доле и избавио вође (архонте) и учврстио их на тврђави, која је њихово тело или сфера (-круг).

 

Тада је Живи дух још створио светила која су остаци душе, и тако их је начинио и учврстио да круже. Још је начинио Земљу тако што је Див придржава доле, а кад пре стане да је држи она се тресе и тако се јавља узрок земљотреса (сеизмос) у предвиђено време. Зато је благи Отац из својих недара послао Сина свог у срце 3емље и у њен најдоњи део да би задовољио његову праведну жељу. Сваки пут када бива земљотрес то значи да се Див (Омофорос) или тресе од умора, или премешта Земљу на друго место. Тада је и материја (вештаство) произвела из себе растиње, и када је оно било отето од стране неких архоната (вођа), окупила је све најугледније вође и добила од њих по једну силу и створила човека, по образу оног првог човека, и сјединила га с душом. Таква је претпоставка о сједињењу (душе и тела). А када је Живи Отац сазнао да је душа притешњена -заробљена) у телу, он будући благоутробан и милостив, послао је Сина свог љубљеног за спасење душе. Он га је послао тим поводом, и још ради Дива. Када је Син дошао, он се преобразио у облик човека, и представио се људима као човек, али он није био човек, а људи су помислили да се он родио.

 

Када је дошао предузео је дело спасења људских душа, и устројио је орган (тело) од дванаест сасуда који је обраћајући се целом свету оживео душе умрлих. Велико светило узима их светлошћу и очишћава их и предаје Месецу, и тако испуњава Месечев круг, како се код нас зове. Ова два светила он назива чамцима (бродови), или сасудима за превожење. Затим, када се Месец напуни, он их превози према источном ветру и тако ослободивши се товара, наноси штету, а потом се опет пуни и поново се подиже и креће са посудама душа, и све тако док сопствени део душе не спасе. Јер свака душа и свако живо биће које се креће, говори он, учествује у суштини доброг Оца. Када Месец преда товар душа еонима Оца, оне пребивају на стубу славе који се назива и савршени ваздух. И овај ваздух је стуб (-столп) светлости ако је испуњен очишћеним душама. То је средство којим се душе спасавају.

 

А зашто људи умиру? Ево у овоме је: нека лепа девојка, украшена и све преварна, настоји да заведе архонте (вође) који су Живим духом узнесени на копно (-суво) и разапети; она се мужевима представља као лепа жена, а женама као наочит и пожудан мушкарац, а када архонти увиде лепоту њену, и бивају рањени љубављу и не могући да је схвате, силно се распале љубавном страшћу и лишавају се ума. Када се они удаље, дјева постане невидљива, тада велики архонт испусти из себе облаке, како би гњевом својим помрачио свет. Тако, ако силно притиска, као човек изнемогао од зноја, а његов зној је киша. Слично и архонт Жетве, ако је заведен од девојке, шири кугу по целој Земљи како би усмртио људе. А тело се назива свет у односу на велики свет. И сви људи имају коренове доле повезане са горњим када девојка некога заведе, тада почиње да сече коренове људи, и када буду посечени њихови корени, тада почиње да се јавља куга, и тако они умиру.

 

Ако се врхови коренова потресу, настаје земљотрес, и следи потрес Дива. Ово је узрок смрти.

 

Рећи ћу вама и ово, како се душа прелива у пет облика. Најпре се очисти њен мали део, затим се пресељава у тело пса, или у камилу, или у друго неко живо тело. А ако је душа начинила убијство, пресељава се у тело прокажених (-губавих). Ако се нађе на жетви, одлази у тела немих. Имена душа су ова: ум, поимање, разумевање, размишљање, смисао.

 

А жетеоци који жању слични су архонтима, од искони налазе се у тами, појели су део свеоружија првог човека. Зато им је потребно да се преселе у траву, или у пасуљ, или у јечам, или у клас, или у воће, како би били пожњевени и посечени. А ко једе хлеб и он мора постати хлеб и бити поједен. А ко убије птицу, биће птица. Ко убије миша, он ће бити миш. А ко је опет богат у овом свету и оде из свог тела, нужно му је да се пресели у тело сиромаха, и ићи ће да проси, и после тога прећи ће у вечну муку. Пошто ово тело припада архонтима и материји, ко засади персијско дрво, биће потребно да пређе у многа тела док се то дрво не обори. Ко сагради себи кућу, биће расејан по свим телима. Ко се умива у води, његова душа ће се згрчити. А ко не даје изабранима ради своје побожности, биће мучен у поколењима и преселиће се у тела оглашених док не принесе много побожности. Због тога они приносе изабранима најбоље у храни.

 

А кад зажеле да једу хлеб, најпре се овако моле говорећи: Ја те нисам ни жео, ни месио, ни у пећ ставио, него те други умесио, и мени принео да једем без кривице. И кад то каже себи онда говори оглашеном: Помолих се за тебе, и тако он одлази. Јер како сам вам мало пре рекао, ко жање биће пожњевен; тако ако неко носи пшеницу у млин, и сам ће бити самлевен, или ко меси биће умешен, или ко испече хлеб биће испечен. Због тога је њима забрањено да чине тај посао. Постоје још и други моћни светови светлости који ишчезавајући из овог света, тамо и даље опстају. Ко иде по земљи, шкоди земљи, а ко покрене руку шкоди ваздуху, зато што је ваздух душа људи, и животиња, и птица и риба, и гмизаваца. Рекао сам вам, ако се ко налази у свету, то тело није од Бога већ од материје и тама је, и мора бити помрачено.

 

О рају: Он се не назива светом. Растиње у њему је похота, и остале преваре које заводе помисли оних људи. Дрво у рају, преко кога су спознали добро, то је био Исус и познање њега у свету, и примајући га, разликује се добро и зло. Сам пак свет, није дело Божије, већ се образовао из дела материје, и зато ће све пропасти. А што су архонти узели од првог човека, то испуњава Месец, и свакодневно се очишћава од света. Ако душа отуда изађе не сазнавши истину, она се предаје демонима да би је они укротили у паклу огњеном. После казне она се пресељава у тела да би се укротила, и тако се баца у велики огањ до краја.

 

О нашим пак пророцима он овако говори: постоји Дух безбожности, или безакоња таме, који од почетка происходи, и зато нису говорили лажи јер им је архонт ослепио ум. И ако ко последује њиховим (-пророчким) речима, занавек ће умрети привезан у блато зато што није спознао Утешитеља. Он је заповедио само својим изабраницима, није их више на броју од седам: Када престанете да једете, помолите се и ставите на главу уље заклето многим именима, ради утврђења те вере. А имена ми нису откривена, само их седам употребљавају. И још ми поштујемо велико име Саваота: оно је природа човека, и отац похоте. Зато се они просто клањају похоти признајући је за бога.

 

О Адаму овако говори, да је он створен, рекавши: Хајде да створимо човека по слици (образу) нашем и по подобију (Пост 1:26), или по лику који видим, а то је архонт који је рекао другим архонтима: дођите, дајте ми од светлости коју смо добили, и створимо човека по облику нас архоната које ми видимо; то је први човек, и тако је створен човек. Слично је и Ева створена, дато јој је од њихове похоте, како би обманула Адама, и кроз њих се творачком силом архоната завршило образовање света.

 

Бог нема удела у овом свему, и не радује му се, зато што су га архонти од почетка опустошили и причинили му штету. Због тога он шаље и свакодневно од њих избавља душу своју уз помоћ тих светлости, Сунца и Месеца, од чега се цео свет и сва творевина отима. А о ономе који је говорио са Мојсејем, и Јудејима, и свештеним лицима, каже да је то био кнез таме, а хришћани, Јудеји и многобошци су једно и исто јер поштују једног истог Бога. Он их вара у својим похотама будући да није истинити Бог. Зато они који се уздају у Бога који је говорио преко Мојсеја и пророка, заједно с њима сходно њиховим страстима. После свега овога на крају он говори како је сам написао: када Старац покаже свој лик, тада Див скине са себе Земљу, и тако изађе велики огањ, и опустоши цео свет. Потом отпусти стену (-санту) са новим Еоном да би све душе грешника биле занавек свезане. То ће се догодити тада када дође човек. А сви: Исус који је у малом броду, и Мати живота, и дванаест управљача, и девојка светлости, и трећи старац који је на великом броду, и Живи дух, и Стена великог огња, и стена ветра, ваздуха, воде и унутрашњег живог огња, пребивају при малој светлости све док огањ не уништи цео свет. А кроз колико ће се година то догодити, то не знам. А после тога биће васпостављене две природе. Архонти ће пребивати у својим доњим пределима, а Отац у горњим, добивши опет своје. Цело ово учење Манес је предао тројици својих ученика заповедивши сваком да иде у разне области. Ада је добио у свој удео области Истока, а Тома је добио Сирију, а Ермија даље у Египту је предузео пут. И до данас они тамо живе желећи да утврде тамо своје учење.

 

 

КО СУ ХРИШЋАНИ

 

5. Јер, хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер, нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат, нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара, нити су они, као неки други, присталице људске науке. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота свога.

 

Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина.

У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.

 

Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.

Бораве у телу, али не живе по телу.

На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.

Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.

Воле све људе, а сви их гоне.

Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.