ДРЕВНИ ЈЕРЕТИЦИ

МАРКИОН И САВЕЛИЈЕ

 

ГНОСТИК МАРКИОН

 

Маркион је јеретик гностик из II века. Рођен је у Синопи у Понту у Малој Азији. Био је син тамошњег епископа, али је због једног моралног преступа искључен из Цркве. Око 140. године обрео се у Риму. Тамо је 144. год. такође био искључен из црквене заједнице. Убрзо је Маркион створио око себе круг својих присталица. Рим је постао средиште његовог учења одакле се оно шири по целој Европи. Маркионити су представљали велики проблем за Цркву.

 

Суштина Маркионовог учења јесте неспојива разлика између Старог и Новог завета, између 3акона и Јеванђеља. Бог Стараг завета, по Маркиону, је строг и гневљив, немилосрдан, а Бог Новог завета је љубав и доброта. Маркион доказује ове тезе бројним примерима из Светог писма. Старозаветни Бог је демијург, судија. Попут осталих гностика, и Маркион је говорио да је Христов земаљски живот био привидан (докетизам). Христова проповед је одвлачила људе од демијурга, зато је и био разапет. Из овога се види да је Маркион чист гностик, докет и дуалиста, и да одбацује Стари завет. Његово главно дело је Антитезе. Он је највише ценио Лукино јеванђеље и десет Посланица светог Павла. Павле га је одушевио као велики мисионар и противник јудејства. Међутим, Маркион није у свему следовао светом Павлу. Говорио је још да се Господ Христос није родио од Дјеве Марије, већ се изненада појавио и проповедао у Капернауму. Проповедао је аскетизам, уводио је нове постове слично монтанистима. Што се тиче организације маркионитске заједнице, она се није разликовала од Цркве. Маркионити су имали епископе, презвитере, ђаконе. Крштавали су такође у води и помазивали уљем. По много чему није их било лако уочити као јеретике тако да су многи пристајали уз њих. Тако Св. Јустин Мученик и Философ каже: Многи верују овом човеку као једином који зна истину, а нама се смеју". Крајем IV века многи маркионити су се претопили у манихејце,али су и даље наставили да постоје, истина у малом броју. Против маркионита писали су: Иринеј, Тертулијан, Ориген, Епифаније.

 

Маркион од кога су маркионисти, од напред реченог Кердона имао је повод свом учењу, а и сам је наступио у свету попут змије. Обмануо је велико мноштво, установио је учење које се и до сада на многе начине продужава. Ова јерес је и сада у Риму и у Италији, у Египту и у Палестини, у Арабији и у Сирији, на Кипру и Тиваиди, и чак и у Персији, и у другим местима. Јер је овај лукави у овим земљама стекао велику силу у обмани.

 

Маркион је био родом из Понта, кажем из Еленопонта, из града Синопе, како о њему сведочи мноштво гласина. На почетку свог живота подвизавао се у девичанству: био је монахоподвижник, и био је син епископа наше свете католичанске Цркве. После мало времена, пао је у искушење са неком девојком, а оскврнивши је, лишио је себе и њу наде, и због учињеног скрнављења био је од свог оца истеран из Цркве. Јер, његов отац је био знаменит у побожности и приврженик истине и био је украс епископског служења. Много је молио и тражио од свог оца покајање, али није добио опроштај од сопственог оца. Тешко је било достоуваженом старцу и епископу, не само зато што је син пао, већ и што је и њему нанео срамоту. Пошто Маркион није додворавањем добио опроштај за који је имао потребу, то је, подносећи од многих исмејавање, побегао из свог града, и дошао је у сам Рим, после кончине римског епископа Игинона. Он (Игинон) био је девети после апостола Петра и Павла. Тада су се сакупили сви ондашњи преостали старци и апостолски ученици, и Маркион је од њих тражио да буде примљен у општење (заједницу), али му нико није снисходио. После тога, огорчен што није добио настојништво и приступ у Цркву, намислио је против себе самог и нашао прибежиште у јереси обмањивача Кердана.

 

Он почиње, како бих рекао, од самог почетка, од уводних питања која поставља тадашњим презвитерима, пита их говорећи: Кажите ми шта значи: не сипа се ново вино у мехове старе (Мт 9:17), и, "Не пришивају се нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадрети је (Мк 2:21), и старој не одговара; јер ће већа рупа бити?" (Мт 9:16) Када су ово чули кротки и свесвети презвитери и учитељи свете Божије Цркве, то су, последујући и сагласно дајући одговор, и изјавили су му кратко, и рекли су му: Чедо, стари мехови - то су срца фарисеја и књижевника, који су остарели у греховима, и нису примити проповед Јеванђеља; а стара одећа, то је Јуда, који је остарио у среброљубљу, и није примио проповед наде о новој, и светој небеској тајни. Био је придружен једанаесторици апостола, и призван од самог Господа, али по својој, а не по било чијој кривици, показао се, као претерани убица, зато што његов разум није био усаглашен са вишом надом и небеским призвањем за будућа блага уместо овдашњег богатства и хвале и пролазног пријатељства, наде и пријатности. На ово је Маркион одговорио: Није, не тако; није то, већ друго значе речи". И нису га хтели примити. Он им је јавно казао и ово: Зашто ме нисте хтели примити?" они су одговорили: Не можемо то учинити без одобрења часног твог оца. Јер је једна вера, и једно једномислије, и ми се не можемо противити добром саслужитељу, оцу твоме. Он, Маркион је ревновао и надимао се великим гњевом и високим уздизањем, произвео је раскол, сам себи стварајући јерес, говорио је: Ја раздељујем цркву, и унећу раскол у њу до века". Он је заиста унео не мали раскол, али Цркву није раздело, већ самога себе одвојио и оне који су му поверовали.

 

Повод своме учењу он је узео од горе поменутог Кердона, обмањивача и варалице, јер је овај проповедао два начела. Придодао је своје ка његовом, кажем Кердоновом учењу, и представио нешто друго у поређењу с њим, говорећи да постоје три начала: једно више, које се не може именовати (исказати) и невидљиво, које се може назвати добрим Богом, и оно није створило овај свет. А друго је видљиви Бог, и Творац, и демијург, а треће је тако рећи средина између два прва, видљивог и невидљивог, ђаво. О Творцу и демијургу и видљивом Богу говори то што је Он Бог Јудеја, и он је Судија. Код самог Маркиона говори се и о девичанству. Он проповеда о посту и суботи. Тајне по њему савршавају се видљиво за оглашене. У тај нама он употребљава воду. У суботу се пости из овог разлога: наиме, говори он, субота је дан почивања јудејског Бога, који је створио свет, и у седми дан је починуо; ми ћемо постити у суботу, да не би у дан почивања јудејског Бога радили. Подобно многим јересима, он одбацује васкрсење тела, док пак говори да само души припада васкрсење, живот и спасење.

 

Не врши се, по њему само једно крштење, него и до три и више крштења, како сам чуо од многих. Ово се дозвољава давати онима који то желе. Допуштење да се дају три крштења или више, произишло је од њега поводом исмејавања којем је био он изложен од његових ученика који су га познавали, а из разлога скрнављења девојке које је учинио. Оскврнивши девојку у свом граду, он је побегао, и будући да се нашао у великом паду, то је намислио овај обмањивач за себе друго крштење; говорио је: дозвољена су за отпуштење грехова, да се даду три купке, то јест три крштења. Ако је неко пао у првом, покајавши се прима друго, а тако и треће, ако после другог, учини грех. Он то говори зато да би себе спасао од исмејавања, и представио се после свога пада опет очишћен и прибројан броју невиних. Лажно је прибавио сведочанство о томе као да је истинито, а које може завести, али не значи сасвим да је истинито то што говори. Он је говорио: Господ када је био крштен од Јована, рекао је ученицима: имам се крстити крштењем, и што хоћу, нисам ли већ свршио?, и опет: чашу имам испити (Мт 20:22), и што хоћу, нисам ли већ испунио? и тако је заповедио да се даје крштење".

 

И не само то, него и закон одбацује, и све пророке, говорећи да су они пророковали од кнеза који је створио овај свет. А Христос је, говори он, сишао с више од невидљивог и неисказаног Оца за спасење душа, да би изобличио јудејског Бога, и закон, и пророке, и томе слично. Господ је сишао до ада да би спасао све од Кајина, Кореја, Датана и Авирона, Исава и све народе који су знали јудејског Бога. Њих, и Авеља, и Еноха, и Ноја, и Авраама, и Исаака, и Јакова, и Мојсеја, Давида и Соломона, Он је њих оставио тамо у аду, зато што како је он (-Маркион) говорио, јер су они признавали једног Бога, Творца и саздатеља, и живели су добро му чинећи, а не поуздањем у невидљивог Бога. Маркион даје одобрење женама да врше крштење. Код њих је све испуњено комедијом, и нема ништа друго. Они се усуђују да тајне обављају у присуству оглашених.

 

Маркион је такође признао како је сам рекао, не васкрсење тела већ душа - и признаје спасење душа а не тела. Слично овоме, он утврђује претварање душа и пресељавање из једних тела у друга тела.

 

Епифаније Кипарски, Панарион, ПГ, 41, 696.

 

САВЕЛИЈЕ

 

Савелијани су јеретици антитринитарци модалисти. Име имају по своме оснивачу Савелију, који је живео у III веку. Као јеретик деловао је најпре у Риму у време тамошњих епископа 3ефирина и Калиста (217-222) и веома ученог Иполита Римског. Савелије је због јереси био искључен из црквене заједнице зато што је учио о једном а не тројичном Богу. У том погледу следовао је Праксеја који је такође у Риму крајем II века говорио искључиво о једном Богу позивајући се на речи из Светог писма: Ја сам у Оцу, и Отац је у мени", као и на, Ја и Отац једно смо" (Јн 15:911; 10-30). Бог је по њему примио само облик (модус) Сина (Господа Христа), да би пострадао. Отуда за Савелијеве присталице назив патрипасијани, јер су учили да је сам Бог Отац пострадао у облику Сина. Отац је, према томе, умро, али не по Божанству, већ по човечанској природи. Још је Савелије говорио о синооцу" (иопаторство). То је уствари Отац који је истовремено и свој син. Сем тога, тврдио је да у јеванђељима појмови Отац и Син имају исто значење. Појам синоотац" (иопатир), по њему, уперен је против учења о подређености (субординацији) или потчињености лица у Светој Тројици. По Савелију, једно ипостас (лице) има једну суштину. Ипостас Оца се губи када се јавља као Син. Када се пак јавља као Дух, престаје да буде Син. Рани Оци Цркве (Јевсевије Кесаријски, Атанасије Велики, Василије Вслики, Епифаније Кипарски...), побијају Савелијево учење наглашавајући веру Цркве у Свету Тројицу - Тројицу у Јединици и Јединицу у Тројици. Света Тројица је од вечности, јер од вечности постоје Отац, Син и Дух. Савелијани су осуђени на Другом васељенском сабору у Цариграду (381). Ако пак савелијани желе да се поврате у Цркву, подвргавају се као многобошци - пролазили су све неопходне припреме за крштење (канон 7. Другог васељенског сабора).

 

Неки Савелије устао је у не тако давна времена. Он је нови јеретик, од њега су они који су названи савелијани. Он је учинио нешто слично ноецијанима, изузев неких малих разлика. Многи су били увучени у ово учење и безумље у Месопотамији и у деловима Рима.

 

Он и од њега проистекли савелијанци, уче да је један исти Отац, и Син, и Дух Свети, тако што је у једној ипостаси три именовања (ipнtS о#оцавtаS), или као у човековом телу, и душа, и дух ( кан yrvxr# кан #ги#ица). Оца можемо назвати као тело, а душом можемо назвати Сина, и као што је дух у човеку, тако је у Божанству Дух Свети. Или као у Сунцу, будући да је оно по суштини једно, има три дејства, то јест осветљава, и загрева, и округлог је облика. Оно што загрева, или топлота и жар, то је Дух, а оно што осветљава то је Син, а сам облик (вид, изглед) целе суштине је Отац. Својевремено је Син био као зрак (луча), и Он је извршио у свету сав јеванђелски домострој, и спасење људи, а потом се узнео на небеса, слично зраку посланом од Сунца, и опет се вратио у Сунце. Дух Свети се шаље у свет, и остаје, и у сваком који се њега удостоји; таквог он оживљава, и тако рећи оживотворава, загрева, и одуховљава (одушевљава), и чини врућим, силом Духа. Тако уче савелијани.

 

Они употребљавају Свето писмо Старог и Новог завета, а користе се неким речима које они сами изабирају према њиховим сопственим измишљањима повређеног ума и безумља. Најпре речима које је Бог рекао Мојсеју: Чуј Израиљу; Господ Бог је твој, једини је Господ" (Пост б:4). Не прави себи друге богове. Нека не буде у тебе нових богова" (Изл 20:2-3); јер ја сам Бог први, и после свих (Иса 41:4), и осим мене нема другог Бога" (Иса 44:6). Као и све остало према њиховом сопственом уму, што доприноси потврди овога. Опет по Јеванђељу: Ја сам у Оцу, и Отац је у мени, и нас двојица, једно смо" (Јн 4:11; 0:30).

 

А сва њихова заблуда и сила њихове заблуде потиче од некаквих Апокрифа (тајних списа), а особито из такозваног Египатског јеванђеља, такво су ми неки дали. Јер у њему се излаже, много слично овом, доста тајанствено; у њему се о лицу Спаситеља говори тако што, као да Он сам објашњава својим ученицима да су једно Отац, Син и Дух Свети. А када се неки од најдобродушнијих или неискусних сусретну са овим учењем, и који немају знања о Божанским писмима, те на први поглед доводе у сумњу следећим речима: Шта да кажемо? Једнога ли, или три Бога имамо? Када то чује богобојазни човек, али несавршено сигуран у Истини, тада се, смућен умом, саглашава са њиховом заблудом, и показује се као онај који одбацује Бага, и показује се и као онај који одбацује биће (-постојање) Сина и Светог Духа.

 

Епифаније Кипарски, Панарион, ПГ, 1052.