Djakon Andrej Kurajev

PO PITANJU O STATUSU I BOGOSLOVLJU “TEODORINIH MITARSTAVA”

«Mitarstva blažene Teodore» (ne zna se za takvu svetiteljku), ulaze u sastav «Žitija Vasilija Novog» - tekst sumnjivog porekla i sadržaja. On nije dogmatski tačan jer ne ostavlja mesta za Božiji Sud. Spasitelj je rekao da je «Otac sav sud predao Sinu» ali u toj knjižici sav sud vrše demoni. Hristu ostaje samo da uruči medalje pobednicima, slično tome kao što pobednicima šampionata uručuje medalje rukovodilac sportske federacije, koji sam možda navija za drugi tim, ali koji je prinudjen tako da postupi po protokolu.

Poreklo tog «Žitija» nije potpuno crkveno i moralno čisto iz razloga što Grigorije, autor «Žitija» bogohuli na svetitelja – konstantinopoljskog patrijarha Nikolaja 5 Mistika, koji je bio «ubrojan u likove svetih u grčkoj i rimskoj crkvi. U obe crkve praznik patrijarha se slavi 15.maja, na dan njegove smrti» (pogl. Popov N. Car Lav 6 Mudri i njegovo carevanje u crkveno-istorijskom kontekstu. M., 1892, s. 190). U «Žitiju» se ime tog patrijarha Nikolaja zlonamerno izopačuje u Agrikolaos («seljak») i «Etilaos» (isto, s.175).

Postoji korisna knjiga Irine Gricevske «Indeksi istinskih knjiga». Pokazuje se da se žitije Vasilija Novog sa Teodorinim mitarstvima u Rusiji XVI-XVII veka odnosi na apokrife: «A Vasilija Novog i Andreja Jurodivog i Metodija Patrijskog stranik treba pitati, jer je istina». Upravo se u «Žitiju Vasilija Velikog» nalazi opis vidjenja, koja detaljno govore o posmrtnim mitarstvima...

U XIX veku sv.Filaret Moskovski je takodje upozoravao da «Vidjenja koja imaju svoju istinu koje uvek najbolje pretvarati u opšte dogmate. Vi pravite dogmate o mitarstvima, a potom navodite izlaganje posmrtnih stanja po svetom Makariju, koji ne kaže ni reči o mitarstvima. Odatle nastaju komplikovana pitanja» (Pisma moskovskog mitropolita Filareta pokojnom arhiepiskopu Tverskom Aleksiju. 1843-1867. M., 1883. s.62).

Izmedju ostalog, jeromonah Serafim (Rouz) kaže: «Čak je i detetu jasno, da se ne smeju bukvalno prihvatati opisi mitarstava, iako sami opisi nisu «izmišljotine» niti «basne», već iskrena priča očevidaca u za njih najprikladnijoj formi. Ako neko smatra mitarstva samo za privid, onda je to samo iz nepoznavanja te svakodnevne nevidljive borbe, koju vodimo u ovom svetu. Ovde nas takodje neprekidno očekuju sablazni, da naše duhovno oko samo drema i mi vidimo samo rezultat demonskih zamki – grehe, koje činimo, i strasti, kojima se predajemo. Posle smrti duša progledava, vidi duhovnu stvarnost (obično prvi put) i one koji su nam neprestano dosadjivali tokom života» (citat po: jeromonah Damaskin (Hristensen). Ne od ovog; pritom: prepodobni Nikodim Svetogorac kaže: «Oni, koji su praznoslovili da se duše umrlih pravednika i grešnika četrdeset dana nalaze na zemlji i posećuju mesta gde su živeli isti», seju predrasude i mitove, jer su takva tvrdjenja «neverovatna i niko ne treba da ih prima kao istinu» (citat po Vasiliadis N. Tajna smrti. Trojice-Sergejeva Lavra, 1998. s.397)).
U XIX veku cenzor profesor Moskovske Duhovne Akademije P.S. Kazanski se borio sa sličnim tekstovima: «Najšeće se izdaju priče, pune najneobičnijih čuda, jednom rečju, duhovni romani o mitarstvima, žitija Andreja Jurodivog, Jovana Novgorodskog, i sl. Svi ti sastavi su najvećim delom odraz nepismenosti. Koliko se samo knižica moralo ispravljati ili zabranjivati, koje su bile usmerene na širenje sujevernih pojmova u narodu. Koliko puta su mi donosili žitije Kiprijana i Justine, uporno tražeći nedostatke. Savest im nije bila mirna, iako su izbor vršili iz Četi-Mineja. Da li klevetnici duhovne cenzure poznaju tu neumornu službu cenzure duhovnog obrazovanja naroda?» (Prepiska prof MDA P.S. Kazanksog sa A.N. Bahmetovoj. Pismo od 8.2.1868// Pored Trojice u Akademiji. 1814-1915. M., 1914, s.525).

Danas su upravo ti «duhovni romani» (dopunjeni već direktnim «intervjuima» sa demonima) popunili crkvene prodavnice.
Izvor romana o mitarstvima su apokrifi, koji ispituju uticaj mnogobožačkog hermetizma. Upravo u njima je taj siže logičan. Duša je kod gnostika i hermetista van-kosmička (hrišćani se s tim slažu). Ona se formira negde u svetu bogova, nepokretnih zvezda. Zatim ta duša ulazi u telo, ali na putu preseca orbite planeta. A planete su bogovi. I u zavisnosti od toga koliko je blizu ta planeta, taj bog će biti na trajektoriji kretanja te duše, toliko će biti i jak njegov pečat i njegov dar. Dar Venere, Merkura, Marsa, Jupitera ili Saturna na tu dušu. Ti kosmički pečati se kod gnostika i hermetista prihavataju kao zlo, strast, trauma. I na putu nazad, kada čovek umre, a duša se vraća u svet viših bogova, ona mora da se razračuna sa planetarnim bogovima i skine sa sebe njihov pečat.
Ali mi ništa nismo dužni ni demonima ni planetama.

(Prim.: U Žitiju jurodivog Andreja Konstantinopoljskog, napisanog u X veku, «niz proroštva o nastupajućoj sudbini imperije, ukrašenih čisto narodnim uzdanjima u bolje vreme, na svojevrsni «zlatni vek» pred poslednji kraj» (Rudakov A.P. ostaci vizantijske kulture prema podacima grčke agiografije. – SPb., 1997, s.219).



prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
preuzeto sa http://kiev-orthodox.org/site/theology/1921/
16 maj 2009 godine