ВАЖНА НАПОМЕНА:
Предавања  Епископа браничевског Игњатија која доносимо на Православној презентацији ВЕРУЈЕМ, нису ауторизована. Она су плод труда студената који су записивали и снимали предавања а која су касније прекуцана. Свака грешка или нејасноћа треба да буде стављаена на терет уносиоца (Александар Ђаковац) а не на терет аутора. Ова предавања су постављена, пре свега због недостатка објављених радова који се квалитетно баве овим темама. У сваком случају, надамо се да ће ова предавања нашег врсног Епископа и професора Догматике многима бити од користи


Еп. Игнатије (Мидић)

ИСКУПЉЕЊЕ И ОБОЖЕЊЕ

Предавање II

 
3/16. XII 1992, Св. Пророк Софонија
Београд, сала Патријаршије,

 Прошли пут смо говорили о улози Духа Светога, о Његовој служби у делу спасења света и човека. Видели смо да се Дух Свети везује за Христа и то на два начина, и то смо назвали два типа пневматолигије која је присутна у Новоме Завету и касније у светоотачкој литератури. Један је начин тај, где Дух Свети чини Христа Христом: посредством Духа Светога Син Божији улази у свет и постаје човеком. Други начин је тај, где Дух Свети зависи од Христа, односно даје се Његовим ученицима и уопште људима, свету од Христа. Дакле, после Христовог Вазнесења, Христос је посало Духа Светога како и сам каже, како је говорио "који од Оца исходи, Дух Истине, али који ће од Његовог узети и дати ученицима." Ова два типа пневматологије су нажалост у каснијем периоду, пост-новозаветном, раздвојена и сучељена један у односу на други итако су дали две различите духовно традиције. Једну коју везујемо за Источну традицију, а другу коју везујемо за Западну. О томе смо говорили прошли пут и не бих се сада на овоме задржавао, на тим изразима духовности које су присутне на Западу и на Истоку, али једно је сигурно, да није случајно да су те две традиције, односно та два типа службе Духа Светога у делу спасења света, у Светоме Писму Новога Завета тесно повезана. Ја сам и напомињао да Дела Апостолска управо говоре о томе да је Дух Свети дат од Христа Његовим ученицима, сила којом се распростире учење Христово и слава Његова по свој земљи. Захваљујући управо Духу Светоме десило се то што се десило, да су се многи крштавали.

 На другом месту, Дух Свети је такође присутан у једној другој форми, а то је да је Он тај који доноси Бога у свет и увек је у заједници са Христом и на неки начин чини Христа Христом. На тој основи, ако је Духом Светим Христос Спаситељ света, дакле Бог дошао у свет и на тај начин је показан као Спаситељ света, и ако се од Христа даје Дух Свети другим људима да би и они на неки начин дошли у спасење, дошли у заједницу са Христом, онда је Дух тај који чини Цркву, дакле конституише Цркву, јер без Христа нема Спаситеља и једина личност која је дата овоме свету да се кроз њу спасе, је Христос. Сви они који желе да се спасу, а свако учење црквено, па и о Духу Светоме, о пневматологији, о духовности, има за циљ управо то - спасење света, не могу без Христа. Тако дакле Христос постаје не више једна индивидуа, већ постаје једно Саборно Тело спашених, дакле људи који имају заједницу са Њим и спашавају се, и на тај начин постаје Црква. Зато смо и констатовали: где је Дух тамо је и Црква, тамо је Христос, тамо је заједница.

 Данас ће мо нешто говорити о улози Бога Оца у делу спасења света и у контексту тога, говорити о Цркви, о њеном идентитету, шта је то Црква.

УЛОГА БОГА ОЦА У ДЕЛУ СПАСЕЊА СВЕТА;
ЦРКВА И ЊЕН ИДЕНТИТЕТ

 Често се заборавља да је Бог Отац кључна Личност и у икономији спасења. Све од Њега потиче, све од Њега полази, Он је тај који благовољењем Својим почиње то дело икономије. Свети Оци су то називали, односно исказивали на различите начине, тако што су говорили да је све створио Бог Отац, али опет кроз Христа у Духу Светом, односно кроз Сина у Духу Светом. Нови Завет, такође када говори о спасењу света и то везује за рођење Спаситеља, Господа Исуса Христа, говори посредно или непосредно и о улози Бога Оца у том спасењу. Зато се тамо каже да је Бог Отац, дакле Бог, послао Архангела Гаврила Пресветој Дјеви, да јој објави радосну вест и Архангел Гаврило говори да ће Сила Вишњега осенити Пресвету Богородицу и Дух Свети сићи ће на њу и оно што се буде родило биће Спаситељ света.

 Бог Отац је тај који почиње ту драму, да тако кажемо, спасења света и човека, дакле икономију. Све од Њега почиње и оно што чини и Христос, дакле Син Божији, и Дух Свети, чине увек испуњавајући вољу Очеву. Та је воља да свет буде створен ни из чега и да се свет спасе, односно да живи вечно. Међутим, посредно улога Бога Оца у спасењу одговара на једно друго питање, а то је питање везано за Божанство Господа Исуса Христа: ако Бог Отац нема улоге у спасењу света, тада све оно што ради Христос, што ради Дух, није у контексту са Божанством, није у контексту са Богом, дакле то није дело Божије. Зато  питање, која је улога Бога Оца у спасењу света, је питање у ком контексту, у ком односу стоји Христос као Спаситељ света са Богом Оцем, дакле са том библијским Богом, који је пре свега био Бог, јер су Јевреји, а хришћанство је, као што сам много пута напомињао, природни наставак јеврејства, веровали у Бога Оца. Дакле, и оно што се у Светом Писму говори о Богу, увек се говори о Богу Оцу, дакле о Богу и Оцу Господа нашег Исуса Христа итд. Друго питање, које из овога проблема улоге Бога Оца и Личности Бога Оца у спасењу света извире, то је везано такође за страдање Господа Исуса Христа, а посредно за Његово Божанство. Ако је Бог у таквом односу са Христом и Христос са Богом, да Они нису раздвојени никада, као што је то теологија показивала и као што ћемо видети касније да Свето Писмо показује, и на тој основи је Христос Бог, како је могао да страда, ако знамо да појам Бога нужно подразумева то да је Бог једно биће нестрадално. Зато је и Он Спаситељ наш, зато што је по себи, по суштини својој бесмртан. Сва ова питања ће наћи одговора управо у томе односу Христа са Богом.

 Како нам описује Свето Писмо Новога Завета, у ком односу стоји Христос са Богом Оцем? Прво, да се сетимо халкидонске формуле о Христу, а која је такође настала на темељу новозаветног описа и свега онога што су Оци од В века, дакле од Халкидонског Сабора говорили, као што су Апостоли и касније Игњатије Богоносац и сви велики Оци - Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики и др. Дакле, шта је то важно што је Халкидонски Сабор рекао о Христу? Рекао је да је Христос потпуни Бог и потпуни човек, јединство Божанске и човечанске природе у једној личности, Личности Сина Божијег. То нас упућује, то нам указује, да је једна личност Свете Тројице, дакле Син Божији, тај који уједињује то што називамо Богом, дакле Божанску природу, са човечанском. На тој основи су Свети Оци говорили да се само Христос, дакле само Син оваплотио, није се оваплотио нити Отац, нити Дух Свети, али Они на свој један начин сарађују у том јединству, том дакле оваплоћењу које се збило ради тога јединства Божанске и тварне природе. То смо рекли још на првом предавању, зашто је требало да дође до јединства тварне природе са нетварном, управо због тога што је тварна природа, зато што је тварна, смртна по себи и не може сама по себи да постоји вечно, нема силе у себи, ако не стоји у једном нераздељивом, а то је сталном јединству са Богом. Зато је ова формула Халкидонског Сабора и донела таково једно тумачење, да је тварна природа у једном нераздељивом и несливеном јединству са нетварном природом, али у једној личности.

 Дакле, Христос је био потпуни Бог и потпуни човек, али једна Личност и то Личност Сина Божијег. Одакле то знамо и како су Свети Оци могли да говоре о томе да је у Христу било једне личности? Да би одговорили на ово питање, морамо видети прво шта је личност?
 Личност је, по учењу Светих Отаца Кападокијаких и уопште Отаца који су придонели разрешењу овога проблема, као што су Свети Атанасије Велики и касније Свети Максим Исповедник, веза односно заједница. Она извире из заједнице и чини једну заједницу да би постојала као личност. Дакле, једна личност увек претпоставља заједницу. Рецимо ми: кад ја кажем да сам ја, то моје ја, као мој идентитет, идентитет моје личности, увек подразумева једно ти, нешто друго. То друго битно мора да постоји да би ја могао да кажем за себе да сам ја. Оно што каже Мартин Бубер: нема ја без ти. Рецимо, ако ја кажем сам ово што јесам, нисам дакле овај сто, то значи у односу на овај сто, ја сам ја, ја сам то што јесам. Чак и тад кад је човек сам, када човек претпостави да не постоји нико изван њега и на тој основи жели да да себи идентитет, да каже да је он тај који јесте, увек од тога ништавила, од тога ништа, мора да претпостави да је то нешто, и у односу на то ништа добија свој идентитет. Једна личност, дакле, нужно претпоставља другу личност, нешто друго, и тек у односу, у заједници са тим другим, постаје то што јесте, дакле то што чини једну личност личношћу, то што називамо идентитет једнога човека.
 Шта је то што Христу даје идентитет? Која је то веза и које је то друго ти у односу на које Христос каже и јесте оно што јесте, једно ја, један апсолутни идентитет? Ако пажљиво читамо Свето Писмо Новога Завета, видећемо да се Хростос назива Сином Божијим управо из оних догађаја и ти догађаји пројављују Христа као Сина Божијега, који су везани за Његов однос према Богу, према Богу Оцу. То је та веза, дакле, Христа са Богом Оцем, која Христу даје тај апсолутни идентитет. Он долази као човек у заједницу са многим другим људима и са читавим тамо неким светом јусаистичким и са природом која га окружује, све то улази у тај идентитет Христов. Ми га називамо да је Он из Јудеје, што подразумева да био у заједници са Јудејима, да је Он из Назарета, да је Он син Марије, да је Он учитељ, што подразумева да је Он учитељ који има своје ученике, дакле има једну заједницу са својим ученицима, што подразумева да је Он син Марије зато што је рођен од Богородице Дјеве Марије... Све дакле то чини Христа оним што Он јесте. Он је тамо још и Спаситељ света. Међутим, оно што Христос јесте по своме идентитету не извире из ових веза које Он има са светом и са људима који га окружују. Једна је тамо веза и заједница пресудна за Његов идентитет, а то је веза са Његовим Оцем, са Богом Оцем. Зато ће Христос и показивати себе Сином Божијим управо у односу према Богу Оцу. Он ће и Петру, са којим је такође био у заједници, када га он одвраћа да не испуни вољу Очеву, дакле да не страда, рећи "иди од мене сатано, јер не знаш шта је воља Божија" и опет када га мајка буде тражила и када га налази у храму после три дана и када му каже "зашто нам учини тако, ево ја и отац твој већ три дана те тражимо", рећи ће "иди од мене жено јер ти знаш да је место моје у дому Оца мојега" и на свим другим местима. Оно што је најбитније, Јевреји ће Га управо због тога и осудити, због тога што Он себе гради Сином Божијим, а гради себе тако што све те заједнице, па чак и живот свој, даје за ту заједницу са Богом Оцем.
 
Дакле, као што и ми људи рађајући се улазимо у многе односе са светом и сви ти односи дају нама један идентитет. Док смо у породици, као деца, имамо један свој идентитет, када ту породицу оставимо, када одлазимо на државне службе, добијамо један други идентитет, претпостављамо тај други идентитет овоме првоме - породици, мајци, оцу, када се оженимо, тај свој идентитет опет мењамо, сада је пресудно то што смо се оженили и гледамо свој живот, себе, кроз ту вољену личност, жену. Дакле, многе су те везе које одређују нас људе као личности, међутим, једна је та веза пресудна и за нас људе и за наш идентитет. То је она веза за коју дајемо свој живот и она ће једина апсолутно утицати на наш идентитет и на оно што кажемо ми да јесмо.

 За ту заједницу са Богом Оцем, Христос даје свој живот, показујући тиме да је Он Син Божији, да има ипак један идентитет, да је Син Божији, без обзира што у Његов идентитет улазе многи други са стране, однос са људима, Његовом браћом и са свима онима, природом дакле и окружењем у коме живи. Међутим, поставља се питање једно: ако је Христос потпуни Бог и потпуни човек, да ли може бити потпуни човек ако нема људску личност? Одговор на питање дали су Свети Оци управо инсистирањем на овоме да у Христу постоји само једна личност, али да то не смета да Он истовремено буде и потпуни човек. На који начин? Управо на тај начин што Он у ту своју личност, у ту своју заједницу, узима целокупну природу, целокупну људску створену природу и та сад природа постоји у једној личности, у личности Сина Божијег. Дакле, природа по себи, не мора да има свака природа своју личност. То опет не треба схватити у том контексту, да природа може постојати без личности, без једне ипостаси, тто је други један проблем, али нема свака природа своју личност. Ако би свака природа имала своју личност, тада ми шта би били? Да ли би били једна личност, ми као људи? Јер у нашој природи се садрже многе природе, ваздух, вода, тело, животињске природе, ми много тога имамо заједничког са животињама, са свим оним што нас окружује, са мртвим неким светом, ако хоћете тако, премда мртвог света не постоји. Све те природе међутим, улазећи у нашу личност, могу да постоје, и постоје као природе, али не постоје као различите личности. Онда уствари, да је тако, не би ни могли говорити о личности.

Тако дакле и Христос није мање човек зато што нема људску личност у себи, али да има људску личност у себи, тада уствари не би та људска природа могла да буде спашена, управо због тога што свака људска личност је уствари створена личност. Природа, због тога што је створена, тварна природа је требала једну нестворену личност, једну личност вечну, беспочетну, да би на тај начин и постојала вечно. У том контексту, дакле у тој личности, у том контексту је створен и Адам, али не као спаситељ света, у смислу да је стварањем Адама све завршено. Стварањем Адама је Бог уствари створио једно слободно биће, које тек у заједници са Богом и тада, када је Бог то одредио да сиђе и да се сједини са њим, је требало да кроз њега буде спашен читав свет. Зато и Свети Иринеј Лионски говори и сви Свети Оци говоре да је Адам створен као једно дете, које је Бог чекао да узрасте, али да узрасте до једне пуноће када ће Бог сићи и сјединити се са њим и у Својој Личности, једној дакле Божанској Личности, спасти читав свет. На овој основи је Свети Максим Исповедник говорио и поставио то чувено питање које гласи "да Адам није погрешио, да ли би се Христос јавио" и каже "и да није погрешио, опет би се Христос јавио", а то све у овом контексту треба разумети, да је спасење света у једној Божанској Личности, дакле у једној личности која нема почетка и краја.

 Христос је потпуни Бог и потпуни човек и то јединство Божанске и тварне природе је уствари нашло своје место у једној личности и то у личности Сина Божијега, другог лица Свете Тројице. Међутим, поставља се питање да ли је и како је Христос могао да страда ако је Он Бог? Управо је и могао да страда зато што се оваплотила сама личност Божанска. Јер личност уствари подразумева, и оно што су Свети Оци говорили, нешто друго, нешто различито у односу на природу. Природа је та која има неке своје законе и Божанска природа свакако је нестрадална, али Личност Христова, будући да је слобода, она може као слободна да буде не само бесмртна, него може и да снисходи толико дакле ниско, да чак и страда, а при том да не говоримо о страдању Бога, јер уствари Он по природи Божанској, остаје дакле, пошто се природа није оваплотила, остаје нестрадалан. Страда зато што је узео људску природу у себе. Дакле, последице страдања Христовог су уствари последице страдалне и створене људске природе у Њему. Али зато је и Васкрсење уствари, не васкрсење природе и Христа по себи, него је Васкрсење акт Божији, дакле Бога Оца Духом Светим, који у заједници и заједништву и из љубави према Христу, из те вечне дакле заједнице, васкрсава Христа иако је умро као човек.

 Улога Бога Оца је управо та која показује да је Христос у односу на Бога Оца, који је благоволео, благоизволео да створи овај свет ни из чега и да га вечно држи у постојању, испунио вољу Божију, дакле у односу на Бога Оца Христос је Христос и Спаситељ света. То се показало, као што рекох у Васкрсењу Господа Исуса Христа, где је Он пројављен као та једина личност дата на земљи и у овом створеном свету, кроз коју може тај створени свет да се спасе, на тај начин што ће имати личну заједницу са Богом Оцем. Сви они који улазе и остварују заједницу са Христом, улазе дакле у ону заједницу Христа, Сина Божијег, са Његовим Богом Оцем и зато они који улазе у ту заједницу, постају и они синови тога истога Бога Оца Небескога, али синови у Христу. То је оно што називамо обожењем и што називамо спасењем и усиновљењем. Без Христа и мимо Христа нема спасења, а где је Христос, тамо је заједништво Сина Божијега, дакле са Оцем у Духу Светом.

 Један пример за ово, како улазак у једну заједницу, може да промени тај неки идентитет, да учини од нечега што је можда пролазно и смртно, учини га бесмртним. Много пута сте имали прилике да имате неке ствари, да се са њима служите, да долазите у контакт или визуелно или пипајући, а да много пута чак ни не приметите уопште да те ствари постоје, да то чините механички, што кажу. Међутим, ако вам једну од тих ствари поклони једна вољена личностт, дакле једна личност од које зависи наш идентитет, једна девојка у коју сте заљубљени, та ствар одједном добија један други изглед. Није више као обична ствар, рецимо поклони вам једну оловку, то више није оловка као и хиљаде других оловака, она постаје посебна једна оловка, нешто друго у односу на све друго. Та посебност, одакле долази? Долази из ове личне везе, из ове заједнице у коју она улази. Будући да је дотле нисмо примећивали, она је била једна од хиљаду оловака на које уопште нисмо обраћали пажњу, да приметимо да је она нешто посебно, сада она уствари долази из небића у биће и како долази из небића у биће? Тако што улази у ову заједницу нашу љубавну и тако добија један лик, те тако постаје једна незаменљива, кад је изгубимо, тешко нам је, боли нас, иако знамо да можемо купити још стотину таквих. Она дакле нема ту димензију важности и незаменљивости по себи, него из једне љубавне заједнице. Управо на то нас упућује заједница Христа са Богом Оцем, љубавна заједница, зато што је Христос Јединородни Син Бога Оца, а то значи многољубљени и јединољубљени, и у тој заједници можемо и ми, као бића пролазна, добити један вечни идентитет, али само у тој заједници, у Христу и кроз Христа, и зато кажемо да мимо Христа нема спасења.

 Ово је моменат, када у Христу, добијајући свој идентитет, дакле своје спасење, постајемо заједница са Христом, постајемо дакле Црква. Христос се више не може оделити, не само од Бога Оца, у заједници са којим је вечно, већ се не може више оделити ни од заједнице са онима који су ступили у заједницу са Њим. Наш улазак у заједницу са Христом претпоставља истовремено и улазак у заједницу са свима онима који су већ ту заједницу остварили са Христом. Та заједница је уствари Црква. Дакле, Христос постаје на овај начин Духом Светим, посредништвом Духа Светога, једно саборно тело, једно тело, али не у смислу једна индивидуа, него једно тело, као што кажемо извршно тело, подразумевајући под тиме многе личности. Постаје дакле Један, који је истовремено и многи и постају многи, који су истовремено Један Христос. То је дакле Црква.

 Питајући се и говорећи о Цркви, одређујемо шта је Црква. Шта је дакле Црква, шта је Њен идентитет? Шта је та личност, то нешто што кажемо да јесте? Шта је то "ја" Цркве? Одговор на ово питање се може наћи у Светој Литургији, а то је да је идентитет Цркве, личност Цркве, то "ја" Цркве, Христос, односно Личност Сина Божијег. Шта нам у контексту овоме говори Света Литургија? На Светој Литургији, као што знамо, треба да буду присутни, и Света Литургија је уствари заједница свих верних једнога места под једним епископом, који је тамо икона Христова. Ако се питамо ко се моли на Светој Литургији и коме се моли, одговор је да се на Светој Литургији моли Христос и моли се Богу Оцу. Дакле, моли се Син Божији, али се моли истовремено као Црква, будући да се ми, тамо скупљени на Светој Литургији, молимо такође Богу, али кроз једна уста, оно што кажемо "једним устима и једним срцем". Дакле, тај који даје на неки начин идентитет шта је Црква, то је уствари Христос и Његов однос према Богу Оцу. Зато је литургија одувек била темељ еклисиологије, односно темељ Цркве. То су подразумевали Свети Оци, као што је Игњатије Богоносац, Свети Иринеј Лионски, када су говорили о Цркви. Подразумевали су литургијску заједницу верних под једним епископом, дакле у Христу, јер је епископ био икона Христова.
 Тај идентитет, то "ја" Цркве, јесте уствари Христос у односу на Бога Оца и у заједници са свима који имају већ заједницу са њим, и зато се Црква назива Царством Небеским, зато што ови који су већ у заједници са Христом, они су такође у заједници са Богом, дакле обожени су, спашени су и ако се Христос не може разделити од њих, то значи да ако је Он идентитет Цркве, тада је Црква уствари та заједница верних, тих обожених, спашених, дакле светих, у Христу и кроз Христа са Богом Оцем. То значи да Црква има тај тзв. есхатолошки идентитет, пројављује дакле себе као једну већ створену заједницу, али обожену заједницу Христа са онима који су са Њим у заједници и са Богом Оцем у Духу Светоме. То нам најбоље показује, рекох, Света Литургија.

 Међутим, Света Литугија има две димензије: има димензију ту есхатолошку, која је Христос, дакле Тај који је Личност - друго Лице Свете Тројице, али Христос је истовремено и човек. Дакле, Света Литургија је истовремено и скуп људи који живе сад и овде на овој земљи у једном историјском тренутку. Међутим, оно што од нас људи чини тамо да смо сви у заједници са Христом и на основу тога се и спашавамо и спашени смо, и оно што од епископа такође и од свакога - свештеника, ђакона и свих нас тамо, чини да су и они иконе, да је епископ дакле икона Христова, да јесте Христос, то су уствари службе, али службе које су везане за однос према Христу и према Богу Оцу. Епископ је икона Христова по својој служби, али служби приношења, дакле, сједињења тога читавога света и свих људи са Богом Оцем. Зато на литургији све молитве, које чита епископ или свештеник, су упућене Богу Оцу. То показује да се тај који се моли да је то Син Божији. Међутим, пре литургије, једна молитва која се чита пре "иже херувими" указује, она је једина посвећена Христу, упућена Христу. То указује да је онај који приноси те дарове, да он није Христос. Тамо свештеник признаје да "нико није достојан да служи литургију Теби, Царе славе, али због тога што си нам дао Христа који је постао архијереј и што нам је Христос био архијереј, у име Његово, ја грешни и недостојни, служим литургију", изражава тамо свештеник или епископ. Овом молитвом показује се и ова димензија да је тај који служи литургију човек, али службом својом, дакле приношењем тих дарова, приношењем за све и за сва, је икона Христова. Таквом једном службом је и свештеник икона Христова, дакле службом приношења дарова на Светој Литургији, тако смо и ми лаици опет својом неком службом, службом да кажемо, да говоримо тамо "амин", да одобравамо или не одобравамо оно што говори епископ или свештеник, такође том службом иконе Христове, али те су све службе везане за Свету Литургију. И опет, иако се ради о многим службама, не ради се о многим Христосима, него се о једном Христу ради, зато што су све те службе спојене у једну ту службу епископску. Дакле, ми као лаици, ако желимо да принесемо свет Богу, да приносимо дарове и то учинимо кроз литургију, не можемо принети те дарове Богу, ако они не прођу кроз руке епископа: ми приносимо, али опет кроз епископа или кроз свештеника који у име епископа служи ту литургију. И све друго што треба да уђе у литургију, а што доносе различити чланови, многи чланови те литургијске заједнице, не може да буде саставни део литургије и не може да уђе у литургију, ако не прође кроз руке епископа, кроз ту дакле његову службу.

 На основу литургије Црква добија свој идентитет, она јесте оно што јесте, заједница, али је заједница у Христу Духом Светим, која подразумева заједницу у једном епископу и изражену опет кроз многе службе, које су све некако скупљене и инкорпориране у Светој Литургији. Зато је Света Литургија још у најраније време добила димензију црквености, никад није Света Литургија могла да се служи за једног човека или један човек да служи, али је такође Црква добила евхаристијску, ту литургијску димензију. Једно од другога је нераздвојиво и говорећи о Цркви, можемо правилно говорити једино говорећи о Светој Евхаристији и све оне службе које се у Цркви појављују, а које називамо духовним даровима, не могу бити изузети, не могу бити, а да нису литургијске службе, односно да нису спојене у литургији.

 Као закључак, литургија и литургијски начин живота је уствари темељ за теологију, за све оно што можемо рећи о Богу, о свету, о човеку; какав је однос тога Бога према свету, у ком и каквом односу стоји Бог са светом, како и у каквом односу стоји свет са Богом. Та наша теологија показује се, будући да извире из литургије, као искуство, као живот. Није дакле апстрактна спекулација, већ уствари живот и зато је и Свети Григорије Богослов, односно Свети Јован Богослов, говорио да говорити о Богу значи живети са Богом, бити у заједници са Богом, а у заједници са Богом се може једино (бити) у Светој Литургији и кроз Свету Литургију. Толико за сад, а остаје нам идуће предавање да видимо нешто о крштењу.